ТЕМА-

IZVORI EKOLOŠKOG PRAVA

U duhu zapadne pravne kulture pod izvorima prava (

fontes iuris

) podrazumevaju se

(šire) regulativne celine koje sadrže pravna pravila zasnovana na opštim i diferencijalnim
načelima, iza kojih stoji državna prinuda u obliku pravne sankcije.

Izvori prava se tradicionalno dele na: pisane i nepisane. Izvori ekološkog prava se još

dele na:

materijalne

formalne

. Ta podela je u pravnoj literaturi najzastupljenija.

Pod

materijalnim izvorom ekološkog prava

trebaju se razumeti društveni uzroci,

odnosno društveni činioci koji stvaraju pravo tj. pravila ponašanja. Premda ih je vrlo teško
odrediti priklonićemo se

Krbekovom

shvaćanju i to su: metajuridički faktori, tj. razna

politička načela, shvaćanja društvenih i ekonomskih odnosa, pogledi na svet, običaji,
pravičnost i moral, pravni osećaji, religijska shvatanja i slično. Oni utiču na oblikovanje
određenog pravnog poretka. Materijalni izvori prava dobijaju zbog toga i atribut primarnih
izvora jer neposredno deluju na donosioca pravnog akta.

Apstraktni i generalni imperativi ljudskog ponašanja, oblikovani u pravne norme tj.

pravni propisi, predstavljaju

formalni izvor prava

Kada razmatra pravne izvore prava, pravna nauka razmatra prioritetno formalne izvore

prava tj. pravne propise. Shodno tome, i izvori ekološkog prava razmatraju se prvenstveno u
njihovom formalnom značenju.

Formalni izvori ekološkog prava su: ustav, zakon, ratifikovani međunarodni ugovori,

podzakonski akti, autonomni opšti akti, običaj, moral, pravni značaj sudske prakse i uloga
pravne nauke.

Ustav

(

constitutio

) je najviši pravni akt svake države. Ustavne norme po pravilu daju

samo opšti okvir za regulisanje materije iz domena zaštite životne sredine. One garantuju
pojedina prava čoveka i građanina, određuju uslove pod kojima prava mogu ograničiti i
garantuju pravo na pravnu zaštitu.

Zakon

je najznačajniji izvor ekološkog prava u pravnim sistemima evropskog

kontinentalnog tipa. Najveći broj pravno relevantnih pitanja je uređen upravo zakonskim
normama. Kao što je poznato, pravila iz drugih izvora su pravno obavezujuća samo ako zakon
upućuje na njih ili ostavlja mogućnost da budu primenjena.

Pod

međunarodnim ugovorima

se podrazumevaju sporazumi koje u pisanom obliku

zaključuje država sa jednom ili više zemalja, odnosno jednom ili više međunarodnih
organizacija, a u skladu sa načelima i pravilima međunarodnog prava. U pravnoj teoriji i
zakonodavstvu se pravi razlika između međunarodnih ugovora u užem smislu, na osnovu
kojih za ugovorne strane nastaju određene obaveze, i pratećih dokumenata tzv.
administrativnih ugovora koji takve obaveze stvaraju.

Pod

podzakonskim

aktima

se podrazumevaju opšti akti niži od zakona: uredbe,

odluke, naredbe, uputstva i sl. Pomoću njih se razrađuju zakonske norme i stvaraju uslovi za
potpuniju primenu zakona.

Autonomni opšti akti

se od podzakonskih akata razikuju samo po donosiocu. Njih ne

donose državni organi, već privredni i drugi subjekti koji su ovlašteni da u granicama
određenim ustavom i zakonom samostalno urede pojedina pitanja koja se odnose na njihov
pravni položaj, unutrašnju organizaciju i sl. U autonome akte spadaju:statuti, pravilnici i sl.

Običaj

je opšte pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem nekog ponašanja u

istovrsnim situacijama, koje su pripadnici određene zajednice prihvatili kao merodavno za
ubuduće.

Pod

moralom

se najčešće podrazumeva skup načela i pravila ponašanja proisteklih iz

sistema vrednosti određene zajednice, čije nepoštovanje povlači specifične sankcije u vidu
griže savesti, bojkota okoline, prezira i sl.

Pod

sudskom praksom

se podrazumevaju odluke (presude i rešenja) koje sudovi

donose u vezi sa predmetima iz svoje nadležnosti. Sudovi sude tako što konkretan slučaj
podvode pod opštu pravnu normu sadržanu u ustavu, zakonu ili drugom opštem aktu.

Pravna nauka

ili doktrina je skup naučnih mišljenja o tome kako pravo glasi i kako bi

ubuduće trebalo da glasi. Do takvih saznanja se dolazi uz pomoć posebnih naučnih metoda po
kojima se naučna misao razikuje od laičkih razmišljanja.

ТЕМА-

RAZVOJ

RAZVOJ MEĐUNARODNOG EKOLOŠKOG PRAVA DO

ŠTOKHOLMSKE KONFERENCIJE 1972. GODINE

Prvim međunarodnim ugovorima o zaštiti i očuvanju okoline bile su obuhvaćene

međunarodne reke i jezera. Nakon Bečkog kongresa 1815. godine zaključen je niz
međunarodnih ugovora o podeli ribolovnih prava na rekama, kontroli plovidbe i o uređenju
drugih načina upotrebe i iskorištavanja međunarodnih reka, u kojima se zalazi i u pitanja
zaštite okoline.

Prvi napori za očuvanje ribljih vrsta u moru počeli su tridesetih godina 19. veka, a prvi

pokušaj da se međunarodnim merama zaštite kopnene divlje životinje bila je Deklaracija o
zaštiti ptica korisnih za poljoprivredu, koju su 1875. potpisale Austro-Ugarska i Italija.

Međunarodni ugovori zaključeni početkom prošlog veka bili su posvećeni

prevashodno zaštiti međunarodnih reka i uređenju ribolova u njima, te zaštiti komercijalno
vrednih vrsta na moru i kopnu.

Vojno, kao i korištenje atomske energije u civilnom sektoru prouzrokovali su

usvajanje prvih međunarodnih ugovora o kontroli nuklearnog naoružanja, kontroli upotrebe
nuklearne energije u miroljubive svrhe te o kontroli odlaganja radioaktivnog otpada.

Delovanje država na međunarodnom planu usmereno na zaštitu i očuvanje okoline

jača krajem šezdesetih godina prošlog veka pod uticajem rastuće svesti o potrebi zaštite i
očuvanja okoline. Na razvoj svesti uticali su brojni ekocidi (ekološke katastrofe) koji su imali
snažan negativni uticaj na tlo i vode, kao i na ljudsko zdravlje (otrovanje živom ispuštenom u
more u Japanu, posledice upotrebe DDT-a u poljoprivredi, tankerske nezgode s katastrofalnim
posledicama za morsku okolinu itd.). Kroz te dogadaje se promenilo poimanje onoga što se
smatralo rutinskim rizikom i s velikom se pažnjom, pa i panikom, počele spoznavati i druge
slicne pretnje. Postalo je jasno da nisu dovoljne samo jednostrane akcije država, propisi na
nacionalnom nivou ili akcija ograničenog broja država, nego da je potrebno hitno sistemski,
planski i koordinisano delovanje država na međunarodnom nivou.

Dakle, međunarodno ekološko pravo je deo međunarodnog prava koji se sistemski

razvija tek u novije vreme, nakon Konferencije UN o čovekovoj okolini, održane 1972. u
Štokholmu, iako se prvi međunarodni ugovori o zaštiti i očuvanju okoline zaključuju već u
19. veku.

ТЕМА-

UJEDINJENE NACIJE I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Za razvoj ekološkog prava naročitu važnost imaju razvoj i implementacija tzv. treće

generacije ljudskih prava koja obuhvata pravo na mir, prigovor savesti, pravo na zdravu
životnu sredinu i dr. Međutim, na nivou Ujedinjenih nacija pravo na zdravu životnu sredinu
nije konstituisano kao posebno pravo.

Ipak, razvojem svesti o povezanosti procesa u prirodi, izraženoj degradaciji životne

sredine i uticaja koje čovek ima na nju u drugoj polovini 20. veka doneto je nekoliko važnih
deklaracija u oblasti ekološke zaštite, uspostavljen je centralni organ Ujedinjenih nacija koji

ravnoteže, jer su prirodna bogatstva kvantitativno ograničena i mogu apsorbovati zagađenja i
neutralisati štetna dejstva samo do izvesnog nivoa. Svako prekoračenje tog nivoa uslovljava
kvantitativne, ali i kvalitativne promene, odnosno debalans prirode.

Na Štokholmskoj konferenciji proklamovani su osnovni principi međunarodne

saradnje koje, države članice treba da uvedu i primene u svoja nacionalna zakonodavstva radi
zaštite i unapredenja čovekove okoline. Deklaracija poziva sve ljude i vlade da udruže svoje
zajedničke napore u očuvanju i zaštiti čovekove okoline radi dobrobiti svih ljudi i proklamuje
da:

Čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne životne uslove u životnoj
sredini čiji kvalitet omogućava dostojan život i blagostanje. Čovek je kako stvaralac,
tako i ishod svoje okoline, i oba aspekta čovekove okoline, kako prirodni, tako i
stvoreni, imaju značaj za njegovo dobro i za uživanje osnovnog Ijudskog prava, prava
na život.

Zaštita i unapređenje čovekove okoline je bitno pitanje koje pogada dobrobit svih ljudi
i ekonomski razvoj u čitavom svetu, to je želja svih ljudi na svetu i dužnost svake
vlade. Prirodni resursi, voda, vazduh, zemlja, flora i fauna moraju, pažljivim
planiranjem, biti zaštićeni radi dobrobiti sadašnjih i budućih generacija.

Čovekova sposobnost da menja svoju okolinu može, s jedne strane, doneti napredak i
unapređenje kvaliteta života, ali, s druge strane, ako nije upotrebljena pravilno, može
naneti neprocenjivu štetu čovekovoj okolini i čovečanstvu. Svedoci smo brojnih
pogoršavanja životne sredine: zagađenja vode i vazduha, narušavanja flore i faune,
uništavanja nezamenjivih resursa, narušavanja fizičkog, mentalnog i socijalnog
zdravlja čoveka. Pogotovo se ističe da čovek mora biti pošteđen negativnog efekta
nuklearnog naoružanja i ostalih vidova masovnog uništavanja.

U   zemljama   u   razvoju   ekološki   problemi   uzrokovani   su,   pre   svega,   društveno-
ekonomskom   nerazvijenošću.   Stoga   ove   zemlje   ulažu   svoja   sredstva   i   napore   u
društveno-ekonomski   razvoj,   zanemarujući   potrebe   očuvanja   i   poboljšanja   životne
sredine. Društveno-ekonomski razvoj je bitan uslov za obezbeđenje zdrave životne
okoline i stvaranje uslova koji podižu kvalitet života. To je donekle paradoksalno, jer
tehnološki razvoj ugrožava prirodnu sredinu, dok je ona u nerazvijenim društvima
često još uvek netaknuta. Nerazvijena društva imaju samo prividno bolju ekološku
situaciju   od   razvijenih,   ona   imaju   očuvanu   prirodnu   sredinu,   ah   je   njihov   glavni
ekološki problem njihova tehnološka i društveno-ekonomska nerazvijenost. Naime,
bogate zemlje imaju novac za ulaganja u često veoma skupe ekološke programe; u
njima  su   jači   i   ekološki   pokreti   koji   vrše   javni   i  politički  pritisak   na   zagađivače;
razvijenija   je   ekološka   svest   građana,   njihovi   „standardi   zdravlja“   su   viši   (norme
zdrave vode, hrane, vazduha), propisi se strože poštuju jer je ukupna organizacija
pravnog poretka efikasnija; konačno, oni svoju „prljavu industriju“ uvek mogu da
izmeste   u   nerazvijene   zemlje.   U   industrijskim   zemljama   osnovni   uzrok   ekoloških
problema je industrijski i tehnološki napredak.

Demografska eksplozija je takođe jedan od problema za unapređenje životne okoline,
stoga je neophodno preuzeti odgovarajuće mere, koje su prigodne za suočavanje sa
ovim problemom. Od svih stvari na svetu najveće blago su sami ljudi. Oni su ti koji
ostvaruju socijalni napredak, razvijaju nauku i tehnologiju i svojim radom konstantno
menjaju čovekovu okohnu. Zajedno sa socijalnim napretkom i razvojem nauke i
tehnologije povećava se i čovekova sposobnost da unapredi svoju okolinu.

Potreba   uobličavanja   zajedničkih   akcija   ljudi   u   čitavom   svetu   koje   su   posvećene
ekološkim   problemima   i   njihovim   posledicama.   Planiranje,   upravljanje   i   kontrola
prirodnim resursima moraju biti povereni odgovarajućim nacionalnim institucijama
radi   zaštite   i   poboljšanja   životne   sredine.   Nezainteresovanošću   i   zanemarivanjem

problema nanosi se velika šteta čovekovoj okolini, od čega zavise zajednička dobrobit
i život svih Ijudi. Naprotiv, potpunijim znanjem i razvijanjem svesti o osnovnim
karakteristikama životne sredine, u odnosima u njoj i prema njoj, mogu se ostvariti
bolji životni uslovi, bolja oklina - to je imperativ za celo čovečanstvo.

Da bi se postigao ovaj imperativ, neophodno je ustanoviti odgovornost građana i
zajednice na svim nivoima. Individualci, kao i organizacije na raznim poljima svojom
vrednošću i zajedničkom akcijom oblikovaće životnu okolinu u budućnosti.

Konferencija u Rio de Ženeiru 1992.

Intenzivni industrijski razvoj izazvao je pojavu tzv. druge generacije problema vezanih

za životnu sredinu (npr. klimatske promene, oštećenje ozonskog omotača, suše, uništenje
šuma, pretnje biološkoj raznolikosti), koji nisu bili obuhvaćeni načelima i preporukama
Štokholmske konferencije niti međunarodnim ugovorima zaključenim nakon te konferencije.
Rešavanje tih problema nametalo je sasvim nov pristup, naime direktno uključivanje zaštite i
očuvanja životne sredine u planove razvoja.

S tim u vezi izgrađuje se koncept tzv. održivog razvoja, koji nakon izveštaja Svetske

komisije za životnu sredinu i razvoj 1987. postaje glavnim pojmom i idejom vodiljom novog
pristupa zaštiti i očuvanju životne sredine.

Konferencija UN-a o životnoj sredini i razvoju

održana 1992. godine u Rio de Ženeiru

istakla je nužnost održivog razvoja svih država što podrazumeva razvoj ne po svaku cenu,
cenu koja bi dovela u pitanje opstanak čovečanstva. Prema izveštaju Svetske komisije za
životnu sredinu i razvoj (tzv. Brundtland Report, prema imenu norveške premijerke koja je
predsedavala Komisiji) učiniti razvoj održivim znači obezbediti da on zadovolji potrebe
sadašnjih generacija, a da ne dovede u pitanje mogućnost budućih generacija da zadovolje
svoje potrebe. Dakle, održivi razvoj je takav razvoj koji vodi računa o životnoj sredini. Stoga
se planiranje zaštite i očuvanja životne sredine treba direktno ukljuciti u planiranje razvoja
kako bi se razvoj planirao samo do granica koje dopušta životna sredina. Podstaknuta
izveštajem Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj, Generalna skupština UN je odlučila
sazvati Konferenciju UN o životnoj sredini i razvoju u Rio de Ženeiru.

Osnovni dokumenti usvojeni u Riju, podstaknuti osnovnom idejom-vodiljom održivog

razvoja, jesu:

Deklaracija o životnoj sredini i razvoju

(dvadeset i sedam načela),

Agenda 21

(preporuke, tematski svrstane u četrdeset poglavlja), Okvirna konvencija UN o klimatskim
promenama (UNFCCC), Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (CBD) i Pravno
neobavezujuća izjava o principima za postizanje globalnog koncenzusa u upravljanju,
konzervaciji i održivom razvoju svih oblika šuma.

Kao jedan od načina za postizanje održivog razvoja, na Konferenciji je istaknuta i:

a) delotvornija primena postojećih međunarodnih ugovora
b) unapređenje progresivnog razvoja međunarodnog ekološkog prava na područjima gde

postojeći okvir nije dovoljan ili nije zadovoljavajući.

Poruke iz Rija o nužnosti održivog razvoja su neupitne, ali dokumenti iz Rija ne daju gotov
odgovor na pitanje kako uravnotežiti interese životne sredine i razvoja, tj. koja konkretna
ponašanja i delovanja država treba dovesti do tog cilja. Agenda 21 daje tek najavu pravca
kojim treba krenuti u postupku razrade i primene koncepta održivog razvoja.