Ekonomija osnove

Zakon ponude i tražnje

predstavlja objektivnu povezanost, uzajamnu uslovljenost, i međuzavisnost

odnosa ponude, cena i tražnje u stanju slobodne konkurencije. Činioci koji deluju su raznovrsni i stvaraju
čitavu mrežu kontinualnih međusobnih uticaja proizvodnje i preduzetniika.

Zakon konkurencije

je objektivna nužnost da se u uslovima slobodne konkurencije individualnih vlasnika

uskađuje ponuda i tražnja i ostvaruju razmene društvene proizvodnje preduzetničkim takmičenjem.

Zakon vrednosti

svojim delovanjem preuzima na sebe organizaciju i poredak društvene proizvodnje, a

dolazi do punog izražaja samo ukoliko se konkurencijom utvrdi ispravnost proizvodne i preduzetničke
orijentacije, kao i efektivnosti poslovanja individualnih proizvođača.

Zakon prava sopstvenosti

predstavlja prirodno pravo fizičkih ili pravnih lica da u granicama propisanih

uslova i obaveza,slobodno koriste pokretne i nepokretne stvari i da samostalno njima raspolažu,odnosno
snose sve rizike za lošu ili dobru poslovnu odluku.

Ekonomski rast

predstavlja kvantitativno povećanje ukupne proizvodnje dobara i usluga, odnosno

društvenog proizvoda po stanovniku datog društva u određenom vremenskom periodu.Ekonomski rast
je agregatni proces u kome se ostvaruje povećanje realnih plata zaposlenih, porast životnog standarda
kao i porast akumulacije kao faktora budućeg razvoja.

Ekonomski razvoj

pored ekonomskog rasta uključuje kvalitativne aspekte čovekovog rada i života,

socijalne sigurnosti, poštovanje ljudskih prava,poboljšanje distribucije dobara i usluga, stalni porast
životnog standarda, tehničko-tehnološki progres, kao i dr.kvalitativne ciljeve razvoja.

Pozitivna ekonomija

bavi se objašnjavanjem onoga što jeste, dok je normativa usmerena na ono što bi

trebalo da bude. Planiranje putem definisanja ciljeva primer je

normativne ekonomije.

Produktivnost

predstavlja zahtev da se ostvari proizvodnja što veće količine proizvoda uz što manje

potrošenih časova rada, odnosno uz što niži utrošak radne snage.

Ekonomičnost

predstavlja zahtev da se ostvari što veći prihod sa što nižim troškovima.

Rentabilnost

predstavlja zahtev da se ostvari što veći profit sa što manje angažovanih sredstava. To je

najobuhvatniji parcijani ekonomski princip, jer elementi koje on uključuje sadrže elemente koji se koriste
kod produktivnosti i ekonomičnosti.

Deset principa ekonomske nauke:

1. Ljudi, kao pojedinci i kao grupe, suočavaju se sa izborom
2. Odlučivanje podrazumeva da se vrši poređenje izmedju troškova i koristi alternativnih pravaca

delovanja

3. Ekonomski racionalan čovek pri donošenju odluka ima u vidu marginalne, odnosno granične

vrednodti.

4. Trgovina u smislu razmene može svakoga dovesti u bolji položaj
5. Ljudi reaguju na podsticaje, odnosno motive
6. Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti
7. Vlade su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode

8. Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede proizvode i usuge
9. Kada država štampa previše novca, cene rastu
10. Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti

Ekonomija obima

znači da se povećanjem obima proizvodnje smanjuju prosečni troškovi, jer se ukupni

troškovi raspoređuju na veći broj jedinica proizvoda.

Ekonomija širine

je smanjenje troškova usled širenja asortimana proizvoda i ispoljava se u nižim ukupnim

troškovima proizvodnje.

Karakteristike privrede kao ekonomskog sistema:

Dinamičnost-

proizilazi iz činjenice da se svi elementi u sistemu (varijable) menjaju brže ili sporije u

određenom vremenu, a promene predstavljaju proces razvoja.

Složenost-

zasniva se na velikom broju elemenata iz kojih se sastoji.Složenost privrede se povećava i

uticajem iz okruženja (interno i eksterno).

Stohastičnost

je karakteristika velikog ekonomskog sistema koja znači nemogućnost predviđanja svih

promena u sistemu.

Hijerarhijsko ustrojstvo

proizilazi iz različitog nivoa na kome se nalaze pojedini sistemi i podsistemi.

Şistem

predstavlja skup delova koji su međusobno povezani i uslovljeni i funkcionišu prema određenim

zakonitiostima i principima. Delovi sistema predstavljaju podsisteme. Sistemi se grupišu u :
prirodne, tehničke i organizacione.
Komponente privrednog sistema:
-resursi-sve ono što je potrebno za realizaciju privredne aktivnosti,tj intuti procesa realizacije. Mogu biti
materijalni i nematerijalni,
-akteri-različite interesne grupe u procesu društvene reprodukcije. To mogu biti fizička i pravna lica.
-procesori-realizatori privredne ativnosti. Oni vrše transformaciju resursa u željene rezultate.
-institucije-determinišu odnose između aktera u procesu proizvodne aktivnosti. Tržište i privatna svojina.

Privredni sistem u savremenim uslovima karakteriše sledeće:
-vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju
-preduzeće
-robno-novčana privreda
-tržište radne snage
-državna intervencija
-maksimiranje profita

Profit je osnovni motiv pokretanja privredne aktivnosti.

Osnovni privredni subjekt tržišne privrede je

preduzeće.

Pored preduzeća, privredni subjekti značajni za

Podela posla unutar preduzeća vrši se

horizontalno i vertikalno.

Horizontalna podela:

funkcija upravljanja, rukovođenja i izvršenja.

Vertikalna podela

je podela funkcije izvršenja.Osnovni zadatak ove f-je je operativno izvršavanje

zadataka preduzeća.Nosioci ove funkcije su svi zaposeleni. Ona se dalje moćže podeliti na pojedinačne
zadatke.

Pojedinačni zadatak

se obavlja na radnom mestu.Radno mesto sadrži

materijalne(

radnik,

sredstva za rad,energija i prostor)

i nematerijalne komponente(

zadatak, nadležnost, odgovornost).

Uslovi za nastanak preduzeća

Društvena i tehnička podela rada-

društvena podrazumeva da svako preduzeće obavlja jednu ili

manji broj sličnih delatnosti.

Delatnost

označava sve akcije koje čovek obavlja radi svoje

egzistencije i prosperiteta. u delatnosti spadaju:privreda, trgovina, biznis,umetnost i sl.Osnovna
društvena delatnost je

privreda

. Ona u užem smislu obuhvata proizvodnju i raspodelu proizvoda.

U širem smislu obuhvata sve vrste delatnosti i usluga koje omogućavaju ispunjenje svih
čovekovih potreba.Privreda se deli na sl.grupe delatnosti:
                                   1.primarne(poljoprivreda,lov,šumarstvo,ribolov)
                                   2.sekundarne(industrija rudarstvo,gradjevinarstvo i proizvodno zanatstvo
                                   3.tercijalne(saobraćaj,trgovina,turizam,ugostiteljstvo,zanatstvo,bankarstvo i
komunalna privreda

4.kvartarne(obrazovanje,nauka,kultura,informacije,zdravstvo i socijalna zaš.

Društvena podela rada je praktično podela delatnosti između preduzeća.
Tennička podela rada predstavlja podelu posla unutar preduzeća.

II.

Tržište i konkurencija-

tržište je mesto gde se susreću ponuda i potražnja,odnosno razmenjuju

proizvodi.Razlikuju se

tržište ponude(prodajno) i tržište tražnje(nabavno).

III.

Privatna svojina

-podrazumeva da resursi koji se koriste radi obezbeđenja funkcionisanja

preduzeća imaju svog vlasnika.

Ulazni elementi preduzeća su:

radna snaga,troškovi i angažovana sredstva a

izlazni

su proizvod,prihod i

profit. Ulazni elementi su izraz ulaganja u reprodukciju.
             1.Elementi ulaganja (predmeti rada, sredstva za rad i radna snaga
             2.Oblici ulaganja (angažovanje i trošenje)
             3. Vidovi ulaganja (naturalni i novčani)

Rezultat proizvodnje se može iskazati u vidu:
1 Fizičkog proizvoda –fižički rezultat proizvodnje
2 Prihoda od prodaje – realizovana vrednost proizvodnje prodajom na tržištu
3 Dobiti ili profita – realizovan iznos viška vrednosti.

Cilj

trošenja

je proizvodnja upotrebnih vrednosti, a cilj

angažovanja

je omogućavanje trošenja.

Angažovanje sredstava

počinje blokiranjem novčanih sredstava, a završava se deblokiranjem istih.

Sredstva preduzeca kruženjem kroz faze reprodukcije dožive opređene metamorfoze:
I – Kupovina
II – Proizvodnja
III – Prodaja i naplata gotovih proizvoda

Angažovanje počinje sa prvom, a trošenje sa drugom metamorfozom sredstava u reprodukciji.Kružeći u
reprodukciji

sredstva se javljaju u 2 oblika:

novčani (početni i završni) i robni (početni, prelazni

tehnološki i završni robni).

Ciklus proizvodne reprodukcije

je vreme koje sredstva provedu od početka angažovanja za jedan izvod do

početka njihivig ponovnog angažovanja za naredni izvod.

Koeficijent angažovanja

upoređuje angažovanu sumu i utrošenu sumu(troškove). Moze biti veći, manji ili

jednak 1. Veći koeficijent angažovanja znači manji kvalitet ekonomije i obrnuto.

Koeficijent reprodukcije

je pokazatelj brzine reprodukovanja utrošenih sredstava. Moze biti veći, manji ili

jednak 1. Veći koeficijent reprodukcije znači i veći kvalitet ekonomije. Određuje se kao odnos troškova i
prosečne sume angažovanih sredstava.

Oblici rezultata poslovanja se mogu posmatrati kao

fizički ili naturalni

(obim proizvodnje ili fizički

proizvod)

i finansijski ili novčani

(prihod i profit).

Proizvod

se iskazuje fizičkim jedinicama mere. Skup svih proizvoda u proizvodnom programu preduzeća

čini

asortiman.

Prihod od prodaje

je novčani oblik rezultata poslovanja. Računa se kao proizvod fizičkog obima ili količine

prodatih proizvoda i prodajnih cena po jedinici proizvoda R=QxPq

Profit ili dobitak

je razlika izmedju prihoda i troškova Pf(Db)=R-C

Ciljevi preduzeća
Osnovni cilj preduzeća je

maksimizacija profita.

Sporedni ciljevi su

maksimalizacija neto dobitka u

dugom roku i jačanje finansijske snage.
I Neto dobitak

je deo bruto dobitka umenjen za kamate i poreze koji ostaje preduzeću na

raspolaganju.U akcionarskim društvima se deli na: dividendni dobitak,

zadržani dobitak i
rezerve.

Maksimalizacija neto dobitka

u sebi sadrzi maksimalizaciju prihoda, minimalizaciju troškova i

minimalizaciju poreza.

Troškovi upravljanja zalihama

se dele na:



troškove pribavljanja zaliha



troškovi ispostavljanja porudžbine, uključujući i troškove pripreme proizvodnje



troškovi prijema, istovara, kontrole i smeštaja zaliha i



troškovi komisionih popusta



troškove držanja zaliha i



troškovi vezivanja kapitala



troškovi uskladištenja



troškovi osiguranja



porez na imovinu i



troškovi amortizacije



troškove nedostatka zaliha



propušteni prihodi od prodaje



gubitak reputacije (goodwill-a) od strane kupaca i



gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje.

Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi na problem koliko treba pribaviti zaliha u
jednoj porudžbini ili seriji, a druga na to u kojim intervalima pribavljanje treba da se izvrši.
Optimalna je ona učestalost pribavljanja zaliha koja minimizira ukupne troškove držanja i nedostatka
zaliha.