Ekonomija-skripta

GLAVA 8 – TRŽIŠTE, CENE I KONKURENCIJA

1.Pojam i funkcije tržišta

Tržište se može definisati kao skup svih robo-novčanih veza između ekonomskih subjekata u društvu, u kome je izvršena 

podela rada. Tržište je mesto sučeljavanja ponude i tražnje.

Međusobni odnos ponude i tražnje se ispoljava posredstvom cene. Tri ključna elementa uslovljavaju kretanja na tržištu: 

1)tražnja, 2)ponuda i 3)cene.

Osnovni smisao funkcionisanja tržišnog mehanizma se sastoji u tome da se putem cena efikasno ostvaruju četiri ključne i 

međusobno povezane funkcije. Najčešće se istražuju odnosi: 1)tražnje i cena, 2)ponude i cena, 3)tražnje, ponude i cena.

Osnovni smisao funkcionisanja tržišnog mehanizma – je da putem cena efikasno se ostvaraju 4 ključne i međusobno 

povezane funkcije.A putem te 4 funkcije se ostvaruje opšti zakon srazmerne raspodele ukupnog fonda društvenog rada 

(neophodno jedinstvo svih funkcija cena).



Informativna funkcija. 

– Cene vrše ulogu prenosa značajnih informacija. Kretanje tržišne cene pruža

opštu sliku o 

stanju ponude i tražnje na tržištu.



Selektivna funkcija. 

– Tržište vrši izbor roba i usluga koje su društveno potrebne na osnovu

odgovarajućih tržišnih 

informacija. Tržište vrši i selekciju proizvođača na osnovu njihove efikasnosti(selekcija se vrši kroz proces 

konkurencije).



Alokativna funkcija. 

– Cene vrše pravilno usmeravanje (razmeštaj) faktora proizvodnje, sredstava i

rada u 

odgovarajude oblasti i sektore za čijom proizvodnjom postoje stvarne društvene potrebe. Kretanje cena na tržištu 

predstavlja indikator rentabilnosti ulaganja privrednih resursa.



Distributivna funkcija. 

– Vrši se raspodela stvorenog dohotka između subjekata na osnovu tržišno

formiranih cena 

faktora proizvodnje i roba i usluga.

2. Sfere neefikasnosti tržišta

Indikativno planiranje podrazumeva da država svojim ekonomskim merama i instrumentima definiše društveni 

interes u cilju postizanja privredne stablnosti i pune zaposlenosti.

Postoje područja gde tržište ne može putem cena efikasno da ostvaruje svoje četiri osnovne funkcije.

Sfere imperfektnosti 

tržišta su:



Nemogućnost potpunog regulisanja odnosa putem cena u delatnostima gde tržište ne pruža blagovremeno potrebne 

informacije (prizvodi energetsko-sirovinskog sektora I sredstava za proizvodnju).



Nemogućnost autonomnog regulisanja odnosa putem tržišta kod pojava koje sprečavaju uspostavljanje ravnoteže u 

smislu prilagođavanja graničnog troška ceni, tj.graničnom prihodu(ekonomija obima).



Neefikasnost tržišta kao alokacijskog mehanizma u slučaju eksternalija i “javnih” dobara gde tržišni mehanizam vodi ka 

suboptimalnoj ravnoteži usled njegove nemogućnosti da registruje sve eksterne efekte. Eksternalije postoje onda kada 

neko obavlja određene aktivnosti, od kojih drugi mogu imati štete ili koristi, ali ti drugi niti plaćaju niti dobijaju bilo kakvu 

kompenzaciju povodom tog efekta. Eksternalije mogu biti pozitivne I negativne.



Neefikasnost tržišta u delatnostima koje su od strateškog značaja za društvo a koje imaju svoje brojne 

specifičnosti(npr.poljoprivreda)



Neefikasnost tržišta u ostvarivanju posebnih ciljeva u vezi promene privredne structure i regionalnog razvoja.



Nemogućnost autonomnog tržišnog regulisanja u okviru namenske raspodele dohotka na akumulaciju i potrošnju



Tržište ne može da ostvaruje pojedine ciljeve i zadatke društva u socijalnoj sferi(regulisanje poreza na promet)



Nemogućnost funkcionisanja tržišne privrede u uslovima nepostojanja integralnog tržišta tj slobodne cirkulacije roba, 

usluga, rada i kapitala.



Neravnoteže na tržištu koje mogu nastati usled težih poremedaja društvene proizvodnje, cikličnih kriza, inflatornih 

kretanja itd.



Organizacione deformacije tržišta usled prisutnog monopolskog obrazovanja cena.

Problemi u vezi osnovnih limita tržišta se ogledaju u mogućnostima njegovog precenjivanja i potcenjivanja. 

Precenjivanje 

tržišta ispoljava se u onim slučajevima kada se njemu prepušta da rešava neka

fundamentalna pitanja i 

problem koji se mogu daleko povoljnije rešiti svesnom društvenom akcijom.

Potcenjivanje 

tržišta se vrši na taj način što se merama ekonomske politike, zakonskim propisima i

preteranim 

uplitanjem regulative u privredni život sprečava povoljnije uticanje tržišta na privredne tokove.

3. Tržišna stanja

Sa aspekta 

veličine tržišta

, tržište može biti: 

lokalno, nacionalno, regionalno i svetsko

.

Sa aspekta 

obima prometa

, tržište može biti: 

grosističko

 (promet na veliko) i 

detaljističko

 (na malo).

Sa aspekta 

vrste robe koja se na njemu razmenjuje

 (npr.tržište čelika, nafte, pšenice itd.).

Globalna 

podela tržišta obuhvata: 

tržište roba i usluga, tržište faktora proizvodnje(rada, kapitala i zemljišta) i tržište 

novca

, 

hartija vrednosti i drugih finansijskih instrumenata

.

Sa aspekta 

obima tj.broja učesnika i vrste konkurencije

 razlikujemo: 

tržište slobodne konkurencije,

tržište ograničene 

konkurencije i monopolsko tržište

. Osnovne karakteristike

– 

Štaklbergova tabela(

slučajevi: veliki broj učesnika-

konkurencija, nekoliko učesnika-ograničena konkurencija, jedan učesnik-monopol. Broj učesnika i njihova snaga su veličine 

suorotnog kretanja: što veći broj učesnika na tržištu to je njihova snaga i uticaj na njemu su slabiji, i obratno). Savršena 

konkurencija i bilateralni monopol su dva ekstremna tržišna stanja, a u ostalom šema je simetrična.

tražnja

ponuda

mnogi

nekoliko

jedan

mnogi

savršena

oligopson

monopson

konkurencija

nekoliko

oligopol

bilateralni

ograničeni

oligopol

monopson

jedan

monopol

ograničeni

bilateralni

monopol

monopol

Konkurencija 

je takvo tržišno stanje koje podrazumeva (odnosi između prodavaca i kupaca):



“utakmicu” između prodavaca



sa ciljem da svoju robu prodaju po što povoljnijim uslovima i u što većem obimu (niže 

cene, bplji kvalitet,brža isporuka);



“utakmicu” između kupaca koji se nadmeću u podizanju cena kako bi došli do željene robe;



“utakmicu” između prodavaca sa jedne strane i kupaca sa druge, gde svaka strana nastoji da ostvari povoljnije 

rezultate za sebe.

Savršenu konkurenciju 

determinišu određene pretpostavka(praktično nikada ne postojalo):



Atomiziranost ponude i tražnje

.

– Veliki broj prodavaca i kupaca male ekonomske snage, koji nisu u situaciji da nametnu 

svoje uslove prodaje. Veliki broj učesnika na tržištu zapravo znači nemogućnost njihovog

dogovaranja u vezi cena 

proizvoda. Cene roba se slobodno formiraju u zavisnosti od ponude i tražnje. Nijedan od učesnika na tržištu ne može 

samostalno da utiče na cenu.



Homogenost robe

.

– Supstitutivnost među proizvodima je vellika(veliki broj robe istog ili približno istog kvaliteta, pa je 

kupcu svejedno od koga da kupuje proizvod)



Približno jednaka kupovna mod kupaca

.

– Niko od kupaca ne može da diktira cene, niti može doći do

sporazuma manje 

grupe kupaca u pogledu visine cene.



Slobodno kretanje kapitala, rada i roba

.

–

Puna mobilnost faktora proizvodnje i roba pretpostavlja da ne postoje nikakve 

prirodne, administrativne i ekonomske prepreke za proširivanje, sužavanje ili odustajanje od proizvodnje kada za to 

nastane potreba. Svi privredni subjekti imaju potpunu slobodu izbora

investicija, akumulacije , potrošnje i zanimanja. Ne 

postoji državno mešanje u privredne tokove.



Potpuna transparentnost tržišta

.

–

Potrebno je das svi i kupci i prodavci budu upoznati sa stanjem na

celokupnom 

tržištu(o uslovima pod kojim se proizvodi, o cenama, količini, kvalitetu robe).

Monopolsko tržište 

je suprotnost tržištu slobodne konkurencije. Osnovne karakteristike su:



Postoji jedan proizvođač, tj.kupac određenog proizvoda, što mu pruža mogućnost samostalnog određivanja cene i ostalih 

uslova prodaje, tj.kupovine



Postoji potpuna neelastičnost tražnje



Mobilnost faktora proizvodnje i robe je onemogudena ili svedena na minimum



Ne postoji mogućnost supstitucije proizvoda



Ne postoje latentni prodavci, odnosno, kupci, tj.ne postoji mogućnost da se na tržištu pojave novi prodavci, tj.kupci. Jer 

će pojava novih učesnika na tržištu uticati na sniženje cena i izmenu uslova prodaje, tj.kupovine.

Monopol je dakle takvo stanje na tržištu kada preduzeće nema konkurenta pa su kupci prinuđeni da od njega kupuju, ili da 

njemu prodaju robu.Monopolisti su krupna preduzeća ili grupe preduzeća, međusobno povezani i koji imaju potpunu 

kontrolu bilo u oblasti proizvodnje bilo na tržištu.

Monopolska tržišna stanja

:



Čist monopol 

– jedan prodavac na strani ponude i više kupaca na strani tražnje



Monopson 

– jedan kupac na strani tražnje i više prodavaca na strani ponude



Ograničeni monopol 

– jedan prodavac na strani ponude i nekoliko kupaca na strani tražnje



Ograničeni monopson 

– jedan kupac na strani tražnje i nekoliko prodavaca na strani ponude



Bilateralni monopol 

– jedan prodavac na strani ponude i jedan kupac na strani tražnje

Maksimizacija profita se uvek ostvaruje tamo gde se izjednačavaju 

graničan trošak i graničan prihod. Na grafikonu se zapaža da je tržišnan 

cena P jednaka prosečnom prihodu AR i marginalnom prihodu MR 

preduzeća. Kriva tražnje sa kojom se susreće konkurentno preduzeće 

istovremeno je i kriva prosečnog i graničnog prihoda. Konkurentno 

preduzeće će da maksimizira svoj profit u situaciji kada je cena jednaka 

marginalnom prihodu i marginalnom trošku (P=MR=MC). 

Drugi uslov koji preduzeće treba da ispuni jeste da je cena veća od 

prosečnog ukupnog troška (P>ATC). Kada je P=MR>ATC – stanje u 

kome sva konkurentna preduzeća mogu prodati na tržištu svu svoju 

proizvodnju po nekoj ceni P. Ta cena će im obezbediti da nadoknade 

svoje troškove poslovanja i da ostvare izvesni profit. Izuzetak 

predstavlja preduzeće čiji su prosečni ukupni troškovi izjednačeni sa 

cenom. Ali ako je cena manja od ATC, preduzeće ostvaruje gubitak. 

Tačka u kojoj se seku kriva graničnog troška sa krivom prosečnog 

ukupnog prihoda i cenom naziva se prelomna tačka tj.tačka rentabiliteta 

(MC=ATC=P). Tada preduzeće posluje bez profita ali i bez gubitka. Tačka 

zatvaranja – P=MC=AVC. Preduzeće će doneti odluku da obustavi 

proizvodnju ako je cena proizvoda manja od prosečnog varijabilnog 

troška (P<AVC). Kriva marginalnog troška predstavlja krivu ponude 

konkurentnog preduze ća.

5. Monopol
Monopol 

smo definisali kao stanje

na tržištu gde jedan proizvođač ili 

nekoliko među sobom povezanih

proizvođača drže u svojim rukama 

celokupnu ponudu ili njen najveći deo. 

Monopson

 je stanje na tržištu gde 

jedan kupac ili nekoliko međusobno povezanih kupaca drže u svojim rukama celokupnu tražnju određene vrste robe ili njen 

najveći deo. Monopolizam se ostvaruje putem raznih oblika monopola, tj. Stvaranjem monopolističkih organizacija kao što 

su kartel, sindikat, trust i koncern.

Monopolistička konkurencija

Monopolistička konkurencija podrazumeva privredno takmičenje monopolskih preduzeća u cilju ostvarenja što većih 
profita(relevantno česta u privrednoj stvarnosti: tržište benzina, računara,restorana, nameštaja). Stvaranje monopola ne 
isključuje konkurenciju. Monopoli i konkurencija mogu biti isprepletani i to najčešde na da dva načina.
U prvom slučaju radi se o 

broju učesnika na identičnom tržištu

, tj.da li postoji jedan, nekoliko ili veći broj prodavaca, 

odnosno kupaca na tržištu. Za monopolističku konkurenciju je karakteristično postojanje velikog broja prodavaca koji se bore 

za istu grupu potrošača, tj.kupaca koji imaju malu monopolsku moć.

Drugo se tiče 

diferencijacije proizvoda

. Stepen konkurencije je vezan za supstitutivnost koja nastaje kao rezultat 

diferencijacije istog proizvoda od strane različitih proizvođača. Što je diferencijacija proizvoda veća, to su jači monopolski 

elementi i uslovi privređivanja(stvaranje sopstvenog tržišta davanjem nekih posebnih karakteristika svom proizvodu, novo 

pakovanje ili specijalni kvalitet. Značajna je propaganda i njene efekte na kanalisanje potrošnje). Može se insistirati i na 

diferenciranju načina prodaje

(izgled i uređenost prodavnice, ljubaznost).

Sličnost monopolističkoj i savršenoj konkurencija:1)ima veliki broj učesnika koji nemaju uticaj na formiranje cena; 

2)preduzeća imaju slobodu ulaska na tržište i izlaska sa njega; 3)postoji savršena raspoloživost informacija o proizvodima i 

njihovim cenama. Razlike: u savr.kon. proizvodi su homogeni(identični), a u mon-čkoj blago diferencirani(međusobno 

zamenljivi, ali nisu savršeni supstituti, znači da se svaki prodavac razlikuje od konkurenta).
  Oblici monopolističke konkurencije:



Konkurencija u okviru monopola 

– između povezanih proizvođača stalno postoji konkurencija u

cilju povećanja svog 

profita i zauzimanje što dominantnijeg položaja u okviru monopola. Proizvodna konkurencija – ostvarivanje različitog 

profita jer su troškovi proizvodnje različiti. Konkurencija smanjivanjem troškova proizvodnje je veoma razvijen oblik 

konkurencije u monopolističkoj i oligopolističkoj privrednoj grani.



Konkurencija između monopola iste grane 

– postojanje više monopola u jednoj grani je čest slučaj

u privredi. 

Između njih se vodi konkurentska borba u cilju sticanja dominantnog položaja u grani.



Konkurencija između monopola u različitim privrednim granama 

– reč je o konkurenciji između

skoro svih 

privrednih grana, a u cilju obezbeđenja takve pozicije koja de omogućiti diktiranje uslova poslovanja ostalim 

učesnicima u proizvodnji i prometu.

Metodi monopolističke konkurencije su raznovrsni i stalno se usavršavaju dobijajući nove oblike:



Konkurencija putem sniženja cena



Konkurencija smanjivanjem troškova proizvodnje



Konkurencija na bazi supstituta i diferencijacije proizvoda



Konkurencija putem pojave novih proizvoda(diversifikacija) i novih tehnologija proizvodnje



Konkurencija putem propagande



Nelojalna konkurencija(demping,privredna špijunaža,zakulisne radnje, kršenje zakonskih normi)

Razlike između monopolskog i oligopolskog ponašanja na tržištu. Pri formiranju cene, monopolista vodi računa o 2 

faktora: o svojim troškovima i reagovanju tražnje(tj.kupaca). Oligopolisti dodaju i 3 činilac-način reagovanja njegovih 

suparnika(a to je neizvesnost). Oligopolisti se uzdržavaju od konkurencije putem sniženja cena, njihovi ceni su neelastičnije u 

odnosu na monopolske. Oligopolisti najčešće postižu sporazum o jedinstvenoj ceni i njihovi cene nešto niža u odnosu na 

monopolsku. Oligopolsko tržište karakterišu stabilne cene u dužem vremenskom periodu, a konkurencija se ispoljava u 

poboljšanju kvaliteta, korišćenjem marketing koncepcija.

Teorijska osnova ograničene i monopolističke konkurencije – Džoan Robinson i edvaed Čemberlin.

6.Monopolska cena i monopolski profiti

Monopolska cena 

se ne obrazuje po zakonima tržišne konkurencije. Monopolista je određuje samostalno. U mogućnosti 

je da

kombinuje i obim proizvodnje i nivo cene u cilju maksimizacije profita.

Kada se govori o 

gornjoj granici

 monopolske cene radi se o ceni po kojoj monopolista prodaje svoje proizvode. 

Monopolista određuje prodajnu cenu na onom nivou na kom će ostvariti maksimalni profit. Međutim on ne može cene 

povećavati u beskonačnost. To je zato što su one ograničene sa više limitirajućih faktora. Kao osnovno kupovna moć 

stanovništva je ograničavajući faktor kao i elastičnost tražnje u odnosu na cene i dohodak, jer od njih zavisi ukupna 

realizacija proizvoda. Veoma značajan ograničavajući faktor povišenja monopolske cene je i položaj nemonopolisanih 

preduzeća i grana. Profitna stopa monopola ne sme biti iznad limita koji onemogućuje normalnu proizvodnju u 

nemonopolisanim granama. 

Kada se govori o 

donjoj granici

 monopolske cene ima se u vidu cena koju monopolista određuje za proizvode koje on 

kupuje od svojih dobavljača u cilju obavljanja delatnosti kojom se bavi, reč je o monopsonu.  Monopolista je u mogućnosti 

da određuje otkupnu cenu sirovina na nižem nivou, jer je jedini kupac na tržištu prema velikom broju manjih proizvođača. 

Niskom cenom monopolista zahvata deo profita drugih preduzeća. Kupovinom sirovina po nižoj ceni monopolista smanjuje 

svoje troškove proizvodnje,ali suviše niskom cenom on može da destimuliše proizvođače sitovina.

Da bi ostvario maksimalan profit monopolista može da kombinuje i obim proizvodnje i nivo cena(jer je jedini prodavac 

na tržištu). Konkurentno preduzeće je price taker koji se mora prilagoditi datoj ceni određenoj na osnovu ponude i tražnje. A 

monopolista je price maker, onaj koji nameće cene i svojim aktivnostima izaziva nivo rasta.

Kriva tražnje sa kojom se susreće monopolista je kriva tržišne tražnje jer se na tržištu pojavljuje kao jedini proizvođač. 

Monopolista zaustavlja proizvodnju tamo gde ostvaruje maksimalni profit, a to je tačka gde se izjednačavaju granični prihod i 

granični trošak (MR = MC). Monopolista svoju ravnotežnu poziciju postiže u tački gde je cena veća od graničnog troška (P > 

MR = MC). Ako preduzeće mora da smanji cenu da bi prodalo dodatni output, marginalni prihod je uvek manji od cene.

Monopolista maksimizira svoj profit istovremenom varijacijom i obima 

proizvodnje i nivoa cena. On bira onu količinu proizvodnje gde je MR=MC. 

Na grafikonu je to tačka A pri kojoj se ostvaruje maksimalna proizvodnja 

Q

max

. Kad monopolističko preduzede odredi količinu proizvoda koja mu 

maksimizira profit onda pronalazi cenu koja odgovara toj količini. On to čini 

na osnovu tržišne tražnje. Cena koja maksimizira profit nalazi se u tački B. 

Monopolski profit je označen pravougaonikom BCDE. DC=broj prodatih 

jedinica Q. BC= razlika između monopolske cene i prosečnog ukupnog 

troška (MP-ATC) koja je jednaka profitu po prodatoj jedinici. Dakle 

profit=Qx(MP-ATC)

7. Izvori monopolskog profita

:



Kontrola nad oskudnim resursima ili faktorima proizvodnje 

može preduzeću da obezbedi

monopolsku poziciju i 

monopolski profit



Pravna ograničenja 

koja nastaju

na osnovu državnih propisa mogu imati 

za posledicu stvaranje

monopola. Država može da zadrži ekskluzivno 

pravo da proizvodi neko dobro ili uslugu ili da omogući to pravo za neko 

preduzeće.



Ekonomija obima

. Jedno preduzeće može obezbediti monopolsku 

poziciju na tržištu na osnovu

troškovnih prednosti nad drugim 

preduzećima koja ću time biti onemogućena da mu konkurišu.Radi se o 

prirodnom monopolu.



Monopolski profit nastaje 

prelivanjem profita iz nemonopolisanih 

grana u monopolisane

. Ako su potrošači prinuđeni da kupuje neke 

Makroekonomska ravnoteža: Y=C+I+G+X (jednakost agregatne ponude i agregatne 

tražnje), Y-agregatna ukupna tražnja za društvenim proizvodom

Kriva agregatne tražnje prikazuje ukupnu veličinu izdataka pri različitim nivoima cena. Kriva AD ima 

opadajući tok što znači da de sa opadanjem opšteg nivoa cena biti tražen veći obim proizvodnje, tj doći 

će do rasta tražnje. I obratno, sa rastom opšteg nivoa cena doći će do opadanja agregatne tražnje.

Individualna kriva tražnje(D) takođe ima negativan nagib, ali iz drugih razloga. Kada cena robe 

poraste, potrošači su u mogćnosti da se zbog visoke cene opredele za tražnju neke druge robe. Tu 

supstituciju nije moguće izvršiti kada se kriva AD odnosi na sva dobra i usluga.

Opadajući tok 

krive agregatne tražnje je određen sledećim faktorima:



Efekat kamatne stope 

–

 pošto se polazi od pretpostavke da je ukupna suma novca u privredi konstantna veličina, onda u 

slučaju opšteg rasta cena, realna ponuda novca opada, tj. tražnja za novcem se uvećava, što dovodi do rasta kamatne stope i 

to prouzrokuje smanjenje investicija, neto izvoza i

potrošnje, tj.dolazi do smanjenja agregatne tražnje(traženog realnog 

proizvoda)



Efekat imovine stanovništva 

– Opšti rast nivoa cena obara realnu vrednost imovine 

stanovništva, obara njihovu kupovnu

moć pa time i potrošnju. Dešava se i obrnuti proces.



Efekat inostranih kupovina ili internacionalni efekat 

– Opšti porast

domaćih cena, pri 

ostalim nepromenjenim uslovima, dovešće do porasta uvoza i opadanja izvoza, prema 

tome i neto izvoza, čime će iznos tražnje za domaćom robom opasti.

Promene u obimu agregatne tražnje za robama i uslugama u jednoj privredi nastaju kao posledica promena nivoa cena i 

promena necenovnih faktora agregatne tražnje. Na nivo agregatne tražnje utiču vrlo raznovrsni faktori, npr. Mere ekonomske 

politike (monetarna i fiskalna politika), ali i brojne egzogene varijable kao što su očekivanja privrednih subjekata i poverenje u 

biznis, stopa rasta društvenog proizvoda u druim zemljama, promene u tehnologiji, 

demografske promene, politički događaji. Usled navedenog, dolazi do pomeranja krive 

agregatne tražnje AD udesno i ulevo. Kada se promene u tražnji dešavaju usled promene u 

opštem nivou cena onda se zapaža kretanje duž krive agregatne tražnje. Međutim, ako dođe do 

promene jednog ili više necenovnih faktora(koji su se prethodno uzimali kao nepromenljive 

veličine) onda dolazi do translacije krive AD. U slučaju porasta ukupne tražnje, kriva AD se 

pomera udesno (od AD1 na AD2) i obratno, usled smanjenja ukupne tražnje kriva AD se pomera 

ulevo (od AD1 na AD3).

3. KRIVA I DETERMINANTE AGREGATNE PONUDE-AS

Kriva agregatne ponude AS izražava odnos između opšteg nivoa cena i ukupne ponude 

dobara i usluga nacionalne ekonomije. Ona je pokazatelj ukupne količine roba koje su 

preduzeća jedne privrede(poslovni sektor) spremna da proizvode u datom vremenskom periodu pri različitom nivou cena, uz 

ostale nepromenjene uslove.

 Agregatna ponuda zavisi od:

o

Potencijalne proizvodnje (veličine potencijalnog outputa) i

o

Nivoa troškova

Potencijalni društveni proizvod 

predstavlja onaj društveni proizvod koji bi se mogao dobiti kada bi

faktori proizvodnje bili u 

potpunosti iskorišdeni, uz stabilne cene. Podrazumeva tzv. “prirodnu” stopu nezaposlenosti. Potencijalni nivo proizvodnje zavisi od 

raspoloživih proizvodnih kapaciteta, dakle, od raspoloživosti radne snage, kapitala i zemlje. Maksimalni nivo proizvodnje se 

prikazuje preko krive proizvodnih mogućnosti, a stvarni(realni) društveni proizvod pokazuje tvarno proizvedenu količinu dobara i 

usluga na osnovu stvarnog stepena iskorišćenosti kapaciteta i nepotpune zaposlenosti.

Troškovi inputa

: ako su troškovi proizvodnje niži preduzeća će biti

spremnija da proizvedu veću količinu roba. I obratno. Sa 

porastom cena faktora proizvodnje, rastu i troškovi inputa preduzeća, što dovodi do porasta cena roba i uslugana tržištu i 

smanjenja agregatne ponude. Naročito važni elementi su plate radnika i cene uvoznih inputa.

Predstavljanje krive agregatne ponude-grafičko predstavljanje krive AS:

1) Predstavnici 

kejnzijanske ekonomske skole

 smatraju da je kriva AS relativno vodoravna, što ukazuje 

da izuzetno značajan uticaj na proizvodnju imaju promene u agregatnoj tražnji i to bez rasta cena. 

Kejnzijanci smatraju da je privreda u stanju nedovoljne zaposlenosti.Smatraju da je neophodna državna 

intervencija u privredne poslove (monetarna i fiskalna politika - uticaj na smanjenje deflacionog gepa, 

omogućiće povećanje nivoa agregatne tražnje a znači i povećanje proizvodnje)

2) Po ekonomistima koji zastupaju 

klasičan pristup

 u makroekonomiji, AS kriva ima skoro vertikalan 

položaj. Pretpostavka da u privredi postoji mala ili nikakva nezaposlenost, pa zato promene u agregatnoj tražnji imaju veoma mali 

uticaj na ukupnu ponudu, tj.proizvodnju. Bez obzira na rast cena, proizvodnja se ne može povećati iznad pune zaposlenosti 

raspoloživih proizvodnih inputa.

3) Po predstavnicima 

nove klasične škole

 kriva AS ima pozitivan nagib, ali je ona u uslovima nedovoljne zaposlenosti elastična 

da bi kako se približava potencijalnoj proizvodnji postala izrazito neelastična.

Kretanje duž same agregatne ponude izazvano je promenom u opštem nivou cena, pri ostalim nepromenjenim uslovima. 

Međutim kada dođe do promene jednog ili više necenovnih faktora agregatne ponude, onda dolazi do translacije krive AS. U