1
1) Pojam ekonomije i osnovna ekonomska pitanja
Ekonomske nauke su bazicne nauke jer proucavaju ekonomske zakone koji regulisu drustvene odnose ljudi u
oblasti proizvodnje materijalnih dobara.
Termin ekonomija vodi poreklo od grcke reci
oikos,
sto u prevodu na srpski jezik znaci kuca, gazdinstvo, i reci
nomos,
sto znaci pravilo, red, zakon.
Cilj ekonomije jeste: da objasni nacin na koji drustvo donosi odluke o proizvodnji, potrosnji i razmeni dobara, da
pruzi saznanja i odgovore na pitanja zasto privreda funkcionise, nacin na koji funkcionise, kako privreda reaguje u
promenjenim okolnostima, kada reaguje i pod kojim uslovima.
U okviru znacenja reci ekonomija ekonomija prisutna su jos dva pojmovna određenja, to su: ekonomika i
ekonomska politika.
Pojedini autori ekonomiku svrstavaju u posebnu naucnu disciplinu, drugi pod ekonomikom podrazumevaju
ekonomsku delatnost neke zemlje, treci isticu da ekonomika proucava delovanje i izrazavanje ekonomskih zakonitosti
u konkretnim privrednim uslovima neke zemlje. Ekonomika kao nauka moze se posmatrati kao opsta i posebna. Opsta
ekonomika proucava celokupnu ekonomsku strukturu, ekonomske zakonirosti, ekonomski sistem i ekonomsku
politiku konkretne zemlje ili drzave, a posebna ekonomika stanje, razvoj i delovanje ekonomskih zakonitosti pojedinih
privrednih oblasti grane i preduzeca.
Ekonomska politika za predmet interesovanja ima ciljeve privrednog razvoja jedne zemlje, subjekte koji su
njegovi nosioci, kao i insturumentarijum za njihovu realizaciju. Objekat delovanja ekonomske politike je proces
drustvene reprodukcije.
Ksenofon je pod ekonomijom podrazumevao vestinu upravljanja gazdinstvom, a Aristotel vestinu pribavljanja
dobara potrebnih za zivot i korisnih za kucu i drzavu. Alfred Maršal definise ekomiju kao nauku koja istrazuje kako
covek ostvaruje dohodak i kako ga upotrebljava.
Ekonomija je drustevena nauka koja se bavi izucavanjem zakononitosti kretanja u privredi i drustvu nastalih
delatnoscu ljudi.
2) Ljudske potrebe i oskudnost resursa
Ljudske potrebe su mnogobrojne i razlictite. Potrebe mogu biti egzistencijalne – za hranom, odecom,
stanovanjem ili svojstvene samo pojedincima „povlascenoj grupi“ na visoj lestvici hijerarhije potreba. Zadovoljenje
potreba „povlascene grupe“ izuskuje posebne napore i angazovanje grupe na nizoj lestivici hijerarhije potreba. To
mogu biti potrebe za luksuzno opremljenim prostorom, vozilima, ali i potrebe za obezbedjenjem sigurnosti pojedinca
ili grupe.
Potrebe pojedinca treba razlikovati od potreba grupe, odnosno od potreba drzave. Drzava i drustvo moraju voditi
racuna da potrebe pojedinca i licni interesi, ne preuzmu dominaciju nad opstim, zajenickim interesima.
2
Posmatrano kroz istoriju, uocljivo je da su ljudske potrebe promenljiva kategorija. Nejednakost potreba i
ogranicenost resursa izuskuje prisustvo ekonomije. Ekonomski izbor u uslovima ogranicenosti resursa zahteva
racionalnost u alokaciji raspolozivih resursa. Ekonomski resursi mogu se posamtrati kao prirodni, drustveni i ljudski
resursi. Prirodni izvori su pretpostavka proizvodnje, ovu grupu resursa cine zemljiste, vode, sume, rudno bogatstvo,
vazduh i sve organske i neorganske stvari. Drustava koja raspolazu obiljem prirodnih resursa u mogucnosti su da
ostvare vecu proizvodnju. Medjutim, to nije pravilo. Drustveni resursi (sredstva za proizvodnju) su stvoreni ljudksim
radom i u ovu grupu ubrajamo predmete rada i sredstva za rad. Osim sirovina koje nalazimo slobodne u prirodi,
predmetima rada smatraju se i dobra koja su kao materija uzeti iz prirode i na koje su ljudi vec delovali svojim radom i
sredstvima za rad. Ljudski resursi i njihovi potencijali su osnovni cinilac svih ljudskih aktivnosti. Njihova izuzetnost
stavlja ih u prvi plan u odnosu na ostale resurse.
3) Kriva proizvodnih mogucnosti i zakon opadajucih prinosa
Kriva proizvodnih mogucnosti
Proizvodnja koristi resurse, a problem koji se namece svakoj nacionalnoj ekonomiji je njihova ogranicenost.
Ogranicenost resursa nemece i ogranicenost proizvodnih mogucnosti. Opredeliti se za jedno dobro a ne za drugo
veoma je slozen problem. Kriva proizvodnih mogucnosti pokazuje ukupan nivo proizvodnje ali i njihovu strukturu. Na
slici 1 pokazana je kriva proizvodnih mogucnosti nacionalne ekomomije. Ukoliko nacionalna ekonomija u potpunosti
koristi svoje proizvodne mogucnosti moze da proizvede ili 4 jedinice proizvoda A ili 6 jedinica proizvoda B, ali i
kombinaciju kolicine ta dva proizvoda. Tacka kombinacije krece se niz krivu proizvodnih mogucnosti ali ne i van nje.
Ukoliko izbor proizvodnje proizvoda A i B bude van krive, npr u tacki Z, zemlja nece ostvariti povoljno resenje.
Proizvodnja dveju roba van krive proizvodnih mogucnosti nije proizvodno efikasna tacka. Svaki izbor van krive
predstavlja negativan efekat. Kriva ukazuje na to da privreda jedne zemlje ukoliko zeli da poveca proizvodnju nekog
dobra mora da smanji proizvodnju drugog i obrnuto. Moze se zakljuciti da kriva ne moze da pokaze sta ce se proizvesti,
nego kakve su proizvodne mogucnosti zemlje. Rast proizvodnje jednog dobra zahteva vecu upotrebu resursa za
njegovu proizvodnju, upotreba resursa za proizvodnju jednog dobra podrazumeva da se ne mogu istovremeno koristiti
u druge svrhe. Iznos jednog dobra kojeg se treba odreci da bi se dobilo vise drugog dobra naziva se oportunitetni
trosak.
4
Kao odgovor na pitanje nesavrsenosti trzista posebno je vazna uloga drzave, njenih organa i kolektiviteta. Drzava
ne posluje kao preduzece. Njeh cilj je zadovoljavanje javnih, opstih i zajednickih potreba. Ostvarujuci svoju
ekonomsku ulogu, drzava ostavaruje u trzisnoj privredi sledece tri funkcije ekonomske prirode:
-
alokativnu, koja se sastoji u tome sto se kroz prikupljanje javnih prihoda sprovodi i proces usmeravanja
ekonomskih resursa iz privatnog u javni sektor pa ponovo u privatni;
-
disributivnu, koja se sastoji u tome sto drzava vrsi preraspodelu dohotka i imovine;
-
stabilizacionu funkciju, ostvarivanje visoke zaposlenosti, stabilmost cena, odgovarajuca stopa ekonosmkog
rasta i uravnotezen platni bilans.
5) Mikroekonomija i makroekomija
Ekonomske aktivnosti mogu se posmatrati iz dva poseba ugla, mikroekonomskog i makroekonomskog.
Mikroekomija proucava individualne velicine, a makroekonomija agregatne ekonomske velicine. Dakle, osnovna
razlika izmedju tih dvaju podrucja jeste u tome sto makroekonomija proucava funkcionisanje privrede u celini, a
mikroekonomija posmatra ponasanje pojedinih delova privrede, npr. preduzeca, proizvodjaca i potrosaca.
Makroekonomski model se zasniva na posmatranju i analizi ponasanja privrede kao celine, a
mikroekonomski model na analizi ponasanja pojedinca kao individua. Potrosac i proizvodjac su dva osnovna, relativno
samostalna ekonomska subjekta cije se aktivnosti uskladjuju posredstvom trzista. Potrosac raspolaze odredjenim
novoom dohotka i zeli da ga upotrebi racionalno kako bi ostavrio maksimalnu korist, odnosno zadovoljio svoje
potrebe. Potrosac se pojavlju na trzistu kao nosilac potraznje za odredjenim dobrima i uslugama.
Preduzece organizuju takvu proizvodnju za koju pretpostavljaju da ce njenom prodajom do maksimuma
uvecati korisnost izrazenu velicinom kapitalnog dobitka. Agregiranjem potraznje pojedinacnih potrosaca i ponuda
pojedinih preduzeca dobija se agregatna potraznja i agregatna ponuda cije medjusobno delovanje odredjuje prosecni
nivo cena, nacionionalni
output
i u vezi sa tim obim zaposlenosti u nekoj privredi.
6) Ciljevi ekonomske politike
Ciljevi ekonomske politike u robovlasnickim i feudalnim drzavama bitno se razčikuju od ciljeva drzava moderne
trzisne privrede. Cilj ekonomske politike izazava namere i zelje nosilaca ekonomske politike, u prvom redu vlade.
Obezbediti zadovoljenje potreba drzave i drustva i danas se smatra primarnim ciljem.
Ekonomskom politikom se ostvaruju ekonomski ciljevi, ali ekonomska politika moze da posluzi i za ostvarivanje
drugih ciljeva. Ti drugi ciljevi mogu biti socijalni, politicki, zdravstveni, kulturni, demografski i sl.
Ekonomski ciljevi imaju poseban znacaj. Porezima drzava ostvaruje politiku cena, uskladjuje ponudu i potrosnju,
usmerava obim i strukturu investicija, ogranicava inflaciju i sl. Drzava nastoji da ostvari cilj i u spoljnotrgovinskim
odnosima, a to je uravnotezen platni bilans.
Ciljevi mikroekonomske prirode mogu biti: zastita pojedinih privrednih grana, stimulisanje inostranih ulaganja,
investiciono podsticanje i sl. Ciljevi makroekonomske prirode su: stabilnost cena, puna zaposlenost i uravnotezen
platni bilans.
5
Cilj svake drzave je da ostvari stabilnost cena, mada je u uslovima poremecaja na trzistu, kada je traznja veca od
ponude, to izuzetno tesko postici. Merama ekonomske politike mora se dolovati na smanjenje potrosnje. Neophodno je
primeniti restriktivnu fiskalnu politiku. Ukoliko je ponuda veca od traznje, neophodno je primeniti mere ekspanzivne
ekonomske politike.
Nosioci ekonomske politke teze da ostvare odredjene socijalne ciljeve. Ukoliko je cilj stimulisanje nataliteta,
ekonosmki instrumenti ce opteretiti pojedince (neudate i neodzenjene osobe), a pojedinci sa vise dece imace
povlasceni polozaj.
U spoljnoj politici drzava moze da primeni ekonosmke mere kao sredstvo pritiska, ovo je posebno pogodna mera
kada su osnosi medju drzavama nestabilni.
7) Naucni metodi u ekonomiji
Pod naucnim metodom obicno se podrazumeva odredjena naucna procedura koja obuhvata vise etapa i radnih
faza ne samo u izboru nego i u nalazi predmeta istrazivanja, koje se koriste za utvrdjivanje zakonitosti pojava u prirodi
i drustvu.
Opste naucne metode
Metoda modelovanja –
Metoda modelovanja je istrazivacka procedura tokom koje se izadjuje neki stvarni ili
idealni – znakovni sistem (model) sposoban, da zameni predmet koji se istrazuje, koji mu je na odredjen nacin
odgovara i koji daje odredjenu informaciju o njemu. Modelovanje je proces kretanje od prakse ka teoriji i od teorije ka
praksi.
Statisticka metoda
– Moze se definisati kao: sakupljanje, predstavljanje (klasifikacija), analiziranje (obrada
podatka), tumacenje (interpretranje) numerickih podataka, izracunavanje statistickih pokazatelja, analiza statistickih
pokazatelja i izvodjenje zakljucaka.
Analiticko-deduktivna metoda
polazi od opsteg ka konkretnom. Dedkutibni postupak analize polazi od
oformljenih naucnih saznanja kao pretpostavki i krece se prema konkretnoj drustvenoj stvarnosti. Na osnovu tzv.
deduktivne analize moze se doci do potupne slike o zakonima razvoja nekog drustva.
Metoda crne kutije
je osnovna kibernetska i sistemska metoda za istrazivanje nepoznatih i krajnje slozenih
dinamickih sistema.
Matematicka metoda
proucavanje velikih i slozenih sistema kao sto su tehnicki, poslovni, ekonomski, vojni i
drugi, predstavlja izuzetno tezak zadatak. S tim u vezi razvijen je citav niz tehnika i metoda analize slozenih sistema.
Komparativna metoda
podrazumeva postupak poredjenja kojim se utvrdjuju istovetnostt, slicnost, razlike i
suprotnosti svojstva pojava prirode i drustva.
Kiberneticka metoda
– pojam kibernetika potice od grcke reci „kybernetike“, sto u prevodu na srpski znaci
kormilarka vestina, upravljati, vladati.
7
zakoni ponsanja ljudi
zakoni isprepletenosti ljudksih aktivnosti
Tehnicko-bilansni zakoni – polazeci od determinatni proizvodnog procesa, uticaj tehnike i tehnologije namece se
kao objektivna nuznost i potreba proizvodnog ciklusa. Otuda se tehnoloske i prorodne zakonitosti nuzno povezane sa
ekonomskim zakonima.
Zakoni ponasanja ljudi – ova podela izazava pojave i odnose ljudi u procesu drustvene reprodukcije koji
presudno uticu na formiranje motivacionih elemenata u procesu ostvarivanja odredjene ljudske delatnosti.
Zakoni isprepeletenosti ljudskih aktivnosti – koji, zato sto su potpuno nezavisni od volje ljudi, u najvecoj meri
ljude cine nemocnim da ostvare zadatke i ciljeve deltanosti koje pred sobom postavljaju.
Osim navedene klasifikacije, ekonomski zakoni mogu se podeliti i na: univerzalne, opste, posebne i pojedinacne.
Univezalni su oni koji se u odnosu na vreme i pojavu, u odnosu na svaki sistem, primenljivi. Oni su po svojoj
sustini tehnicko-bilansni, odnosno oni proizilaze iz odnosa coveka i prirode, iz odnosa coveka i tehnike.
Opsti ekonomski zakoni odnose se na ekonomske pojave i procese koji su zajednicki za vise istorijskih etapa. To
su npr.: zakon cena, zakon novca, zakon prosirene reprodukcije..
Posebni ekonomski zakoni su zakoni jednog drustva koji obelezavaju proizvodne odnose i institucije tog drustva.
Pojedinacni ekonomski zakoni odnose se na ekonosmke odnose, pojave i procese koji su svojstveni odredjenoj
fazi razvoja drustveno-ekonomskog sistema.
Osnovne karakteristike ekonomskih zakona
ekonomski zakoni, poput prirodnih, nastaju i postoje nezavisno od volje ljudi;
ekonomski zakoni se uvek odnose na odredjeni drustveno-ekonomsi razvoj ljudskog drustva;
ekonomski zakoni, nastali su kao objektivni odraz drustvenih odnosa i pojava.
9) Nastajanje ekonomske misli i ekonomska misao srednjeg veka
Zacetke ekonomske misli nalazimo u dokumentima zemalja drevnog Istoka, anticke Grcke i starog Rima.
Pojavljuju se u delima istaknutih mislilaca, kao sto su:
Mengcije – kineski mislilac, bavio se problemima drustva, upravljanjem drzavom, podelom rada, razvojem
prosvete i trgovine.
Ksenofon – se zalaze za restauraciju naturalne privrede, daje znacaj privredi i razamtra pojam novca.
Platon – u svojim delima Republika i Zakoni izlaze svoje ekonomske ideje. Jedna od njih je misao o idealnoj
drzavi sa tri staleza u okviru kojih bi se uspostavila podela rada medju stanovnistvom.
