Poljoprivredni fakultet
Ekonomika poljoprivrednih gazdinstava
Milenko Jovanović
Todor Marković
Novi Sad
2011.
3
1.
Predmet proučavanja ekonomike poljoprivrednih gazdinstava
Ekonomika poljoprivrednih gazdinstava je da se poljoprivrednim preduzećima,
individualnim proizvođačima pomogne da činioce za proizvodnju (sredstva za rad, predmete rada
i ljudski rad) iskorišćavaju što efikasnije. Pri tome poseban značaj ima razlikovaje ciljeva koji
trebaju ili koji se mogu postići od sredstava koja se mogu iskoristiti za njegovo postizanje.Ti
ciljevi su:
1. Stabilizovano iskorišćavanje kapaciteta proizvodnje, a naravno objektivnih
uslova proizvodnje koji su vezani za zemljište, radi povećanja ukupne robne
proizvodnje po jedinici površine raspoloživog zemljišta, odnosno po jedinici grla
stoke.
2. Stalan porast ekonomičnosti proizvodnje, odnosno iskorišćavanje tehničko-
tehnoloških postupaka koji treba da doprinesu što povoljnijem odnosu između
vreddnosti proizvodnje i utroška činilaca za proizvodnju.
3. Stalan porast produktivnosti rada putem što racionalnijeg iskorišćavanja
sredstava za proizvodnju radi sveg povoljnijeg odnosa između dohotka i utroška
rada.
4. Postizanje što povoljnije rentabilnosti, jer od odnosa finansijskog rezultata
(dobiti) i angažovanih osnovnih sredstava zavise obezbeđivanjaproširene
reprodukcije.
5. Stalno povećanje standarda članova preduzeća i zadovoljenje potreba društva u
celini.
Sredstva sa kojima se žele postići ciljevi moraju biti odgovarajuća i u njihovom
iskoriščavanju što bolje prilagođena ciljevima. U tu svrhu od posebnog je značaja da se izvrši
takva raspodela (alokacija, razmeštaj) izvora činilaca za proizvodnju između regiona, preduzeća,
linija proizvodnji, tehnoloških rešenja i sl. Zatim da se omogući i organizuje takva raspodela
dohodaka da se što više olakša ostvarenje aktuelnih ciljeva.
U ekonomici poljoprivrednih gazdinstava uglavno se radi o izboru između mogućih
alternativnih rešenja tehničko-biološke i tehnološke poljoprivredne nauke koje pružaju
mogućnosti raznih tehničko-tehnoloških rešenja na pojedine linije proizvodnje ili procese unutar
njih za njihovu kombinaciju na nivou intenzivnosti proizvodnje i iskorišćavanja činilaca za
proizvodnju. Od posebnog značaja je izvesti izbor između mogućih alternativa, ako su izbori
činilaca za proizvodnju ograničeni, a postoji mogućnost za njihovu alternativnu upotrebu. Pri
izboru alternativa u ekonomici poljoprivrednih gazdinstava teži se pronalaženju rešenja za
maksimalan rezultat i minimiziranje utroška činilaca za proizvodnju.
Pošto je teško postići povećanje obima proizvodnje uz istovremeno smanjenje utroška
činilaca za proizvodnju izbor izmeđualternativa vrši se polazeći od toga što se pri upotrebi
određenih ograničenih izvora činilaca za proizvodnju teži se maksimiziranju rezultata, a kada se
dostignje obim proizvodnje koji zadovoljava sve potrebe (proizvodne, lične potrošnje zaliha) teži
se njegovom ostvarenju sa minimiziranim utroškom činilaca za proizvodnju.
3
3.
Obeležja činilaca za proizvodnju pri izrađivanju odnosa
Faktor : Proizvod
Ekonomija proizvodnje koja se sastoji u izboru između – mogućih alternativa obuhvata
brojne odnose između uloženih činilaca za proizvodnju i ostvarenog obima proizvodnje. Neki od
tih odnosa su prosti, a neki komplesni, poznavanje tih odnosa je od posebnog značaja, jer
predstavljaju sredstva pomoću kojih se mogu analizirati problemi proizvodnje odnosno činilaca
za proizvodnju. Najosnovniji odnos između uloženih činilaca za proizvodnju i ostvarenog obima
proizvodnje izražen je odnosmom F - P koji se drugačije naziva input – output odnos. On
izražava obim proizvodnje određenog proizvoda koji se ostvaruje kao rezultat različitog uroška
rada, stočne hrane, mineralnog đubriva ili drugih činilaca za proizvodnju odnosno njihovih
sastavnih delova. Kada se govori o njihovom iskorišćavanju treba imati u vidu da se neki njihov
sastavni delovi, posebno sastavni delovi predmeta rada (seme, mineralno đubrivo, stočna hrana,
sredstva za zaštitu, gorivo, mazivo itd.) mogu se u potpunosti upotrebiti u procesu proizvodnje, a
mogu se i čuvati. Sa druge strane postoje i činioci proizvodnje tekućeg(potrošnog)karaktera.
Ukoliko se ne iskoriste u jednom periodu ne mogu se akumulirati radi iskorišćavanja u narednom
periodu. Takav je slučaj iskorišćavanja energije, građevina i slično. Kod nekih sredstava za
proizvodnju kao da postoji mogućnost akumulacije pored svet toga što su u osnovi tekućeg
karaktera, to je slučaj sa mašinama, a i zemljište ima izvesne karakteristike tog tipa. Može se reći
da građevine mogu imati karakteristike tog tipa, naručito kada se ima u vidu da se pored tekućeg
iskorišćavanja da je u njima nagomilan potencijal u narednom periodu. Treba imatiu vidu da kod
niza sredstava može nastupiti nemogućnost iskorišćavanja preostalog potencijala, jer usled
razvitka sredstava za proizvodnju oređena sredstva postaju neracionalna za dalju upotrebu.
U procesu poljoprivredne proizvodnje iskorišćavaju se sredstva sa raznim obeležjima. U
pogledu toga da li se njihov potencijal može sačuvati za naredni period? Teorijski može postojati
poljoprivredna proizvodnja pri kojoj se sve usluge iskorišćavaju u potpunosti i jednoj godini. To
je slučaj kada se sistemom zakupa obezbede sve usluge razihčinilaca za proizvodnju. Ova pojava
za našu zemlju nije karakteristična i u zemljama sa razvijenijim sistemom zakupa nema takvih
gazdinstava koje ne bi raspolagale nikakvim činiocima za koje je karakterističan različit tok
iskoričćavanja njihovih kapaciteta.
Neki izvori činilaca za proizvodnju javljaju se kao neograničeni ili potpuno deljive jedinice.
Takva npr. mineralna đubriva mogu da se primene na određenom hektaru zemljišta u potpuno
deljivim količinama (1kg – nekoliko tona), takođe ulaganje rada može biti od nekoliko časova po
hektaru do nekoliko stotina dana ljudskog rada. S druge strane uporeba poljoprivrednih mašina
ne može da bude tako deljiva, ne mogu se upotrebiti faktori, ako se baj jedan ne može efektivno
upotrebiti. I pri tome, međutim, može biti različita upotreba traktora od 1 hektara dnevno do
potpune upotreba više traktora različitih kapaciteta, ne samo u jednoj smeni u toku dana nego i u
dve ili više smena.
4.
Osnovni odnosi u ekonomici poljoprivrede
a) Odnos Faktor – Proizvod (F - P) predstavlja jedan od tri odnosa u ekonomici proizvodnje
b) Odnos Faktor – Faktor
c) Odnos Proizvod – Proizvod
Tri osnovna odnosa predstavljaju okvir unutar koga je ekonomska efikasnost, bilo da se radi o
izboru sa gledišta poljoprivrednog gazdinstva, bilo sa opšteg privrednog gledišta. Pri razmatranju
3
F – P najbolje je poći od toga da je jedan faktor varijabilan, a ostali konstantni. U praksi ima
mnogo ovakvih razmatranja neki od tih su u vezi sa intenzivnom proizvodnjom bilo da se
posmatra dejstvo različitog obima upotrebe pojedinog činilaca (đubriva po hektaru, kapacitet
stočne hrane po grlu) ili određenog sklopa činilaca za proizvodnju slična je situacija i kada se
utvrđuje najpovoljniji nivo proizvodnje po hektaru, grlu ili gazdinstvu u celini.Takvi su i
problemi koji se odnose na određivanje potrebnog poljoprvrednog stanovništva kao (faktora) za
iskorišćavanje kapaciteta poljoprivredne proizvodnje u jednom regionu (selu, opštini).
Pojedini faktor ne može biti sam promenljiv, tako utrošak rada varira u zavisnosti da li je
primenjeno više ili manje đubriva, stočne hrane odnosno manje ili više sredstava po gazdinstvu i
to ne samo zbog povećanja ili smanjenja utrošaka faktora proizvodnje nego i zbog različitog
obima proizvodnje koji se javlja kao rezultat različitog utroška promenljivog različitog činioca za
proizvodnju (faktora). Pri tome može doći do promena drugih činilaca u vidu sl. ispoljavanja:
drugi sastavni delovi faktora za proizvodnju menjaju se, ali ne izazivaju posebne troškove ili se
pojačani troškovi javljaju ali samo u određenom odnosu prema jedinicipovećanog utroška
varijabilnog faktora proizvodnje npr. svakoh 100kg više upotrebljenih po hektaru izaziva
povećanje utroška od 1 ili nekoliko časova rada. U tom slučaju rad i sredstva za proizvodnju
javlju se u sklopu agregata, odnosno, posmatraju se kao kompleks utroška rada i sredstava te se
dalje posmatra dejstvo variranja takvog kompleksa utroška i u jedinicifaktora za proizvodnju.
5.
Input – output odnos (funkcija proizvodnje)
Vrlo često u stočarskoj proizvodnji ispituje se postignuti obim proizvodnje u zavisnosti od
utroška činilaca za proizvodnju. Ako se sa 10 kg hrane postiže 3 kg prirasta kod svinja onada je
od interesa utvrditi odnos utroška – rezultata ili input – output odnos. On se u ovom slučajumože
izračunati na dva način: 10/3 ili 3/10 u zavisnosti od toga da li želimo to da iskažemo radi
predstavljanja utroška po jedinici obima proizvodnje (3,33 kg hrane / 1 kg prirasta) ili visinu
prirasta po jedinici utroška (0,3 kg prirasta / 1 kg hrane) ovaj drugi odnos učestaliji je. Na sličan
način može da se predstavi input – output ili proizvodna funkcija kada se posmatra prinos
kukuruza po ha (36, 48, 52, 52, 44 mc) pri upotrebi jedne, dve, tri, četiri, pet kultivacija.
Kultivacije se javljaju kao sklop (agregata) raznih sastavnih delova činilaca za proizvodnju
(utrošak rada, potrošnja goriva i maziva, i ostalo). Ovo može da se predstavi grafički.
Grafikon 1. Odnos između prinosa kukuruza po ha i broju primenjenih kultivacija:
0
1
2
3
4
5
6
0
10
20
30
40
50
60
0
a
b
X - Prirast
Y
- p
rin
os
k
uk
ur
uz
a
po
h
a
3
između ta dva proizvoda ukoliko se želi postići što veći dohodak (novostvorena vrednost).
Ukoliko se dve različite kombinacije činilaca za proizvodnju mogu upotrebiti za određeni obim
proizvodnje, takav pokazatelj predstavljaće odnos troškova koji izazivaju te dve kombinacije
proizvodnja.
6.
Tendencije u input – output odnosima
Odnos između jednog varijabilnog faktora (pri čemu su ostali konstantni) i obima
proizvodnje određenih proizvoda radi kog se taj trošak vrši može da ima jedan od tri opšta oblika
koja obeležavaju konstantno rastuće ili opadajuće povećane proizvodnje. Posle određenog
kretanja u vidu ovih tendencija može da dođe do opadanja rezultata sa povećanjem varijabilnog
utroška. Konstantno povećanje proizvodnje odlikuje se time što sa svakim jednim povećanjem
varijabilnih faktora koji se dodaju nepromeniljivim (fiksnim) faktorima javlja jednako povećanje
obima proizvodnje. Odnos između utroška i obma proizvodnje naziva se u tom slučaju linearni.
Grafikon 2. Funkcija proizvodnje ili Input – Output odnos koji pokazuje konstantno povećanje
proizvodnje:
Rastuće povećanje proizvodnje pod dejstvom određenog varijabilnog faktora postoji kada
svaki naredni utrošak varijabilnog faktora izaziva veće povećanje obima proizvodnje od
predhodnog utroška.
Grafikon 3. Finkcija proizvodnje koja pokazuje rastući porast proizvodnje sa sve većom
upotrebom varijabilnog faktora:
