УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ
СЕМИНАРСКИ РАД
ЕКОНОМИКА ПОЉОПРИВРЕДЕ
ЕКОНОМСКА ИСПЛАТИВОСТ ГАЈЕЊА
ЈАГОДИЧАСТОГ ВОЋА - КУПИНЕ
Наставник: Студент:
Проф. др Максимовић Горан Драган Грчак
Лешак, 2014.
САДРЖАЈ
1. УВОД..............................................................................................................1
2.ЕКОНОМСКИ ЗНАЧАЈ ЈАГОДИЧАСТОГ ВОЋА ...........................2
2.1. Купина..............................................................................................2
2.2. Сорте купине са трњем ..................................................................4
2.3. Сорте купине без трња...................................................................5
3. Храњива и употребна вредност плодова.........................................5
4. ТЕХНОЛОГИЈА ПРОИЗВОДЊЕ КУПИНЕ.........................................6
4.1. Земљиште...............................................................................................7
4.2. Подизање засада купине.................................................................7
4.3. Сађење купине................................................................................8
4.4. Нега засада......................................................................................9
4.5. Ђубрење............................................................................................9
5. БЕРБА КУПИНЕ..................................................................................10
6. ЕКОНОМИЧНОСТ ПРОИЗВОДЊЕ КУПИНЕ..............................11
6.1. Калкулација подизања засада....................................................11
6.2. Калкулација производње.............................................................12
6. ЗАКЉУЧАК..........................................................................................14
7. ЛИТЕРАТУРА......................................................................................15
2. ЕКОНОМСКИ ЗНАЧАЈ ЈАГОДИЧАСТОГ ВОЋА
У брдовитим теренима више се гаје воћњаци, воће, јагодичасто и бобичасто воће. Због
повољних климатских услова и услова земљишта, сектор воћа у Србији је увек имао важну
улогу у српској привреди. Укупна површина земље покривена воћњацима и виноградима
прелази 313 хектара.
Воћњаци чине 4.8% укупног пољопривредног земљишта. Србија је микроклиматски
богата земља и веома је повољна за интензивну и екстезивну производњу органског воћа
због чега овај сектор пуно обећава. Сама пољопривредна земља је једна од најчистијих у
Европи због слабог ранијег и тренутног коришћења ђубрива и пестицида. Узгајање воћа
у Србији своди се на мале породичне фарме. Прерађивачка индустрија је добро
развијена и јесте лидер у извозу јер се извозе сокови, сирупи, џемови, смрзнуто и суво
воће. Свеже воће се мало извози иако ту постоје велики потенцијали имајући у виду
потражњу страних тржишта.
Стимулације по шеми инвестирања дају мотивацију за сађење нових врста које више
одговарају тржишту и које су продуктивније. Групе произвођача и побољшане везе са
прерађивачима и извозницима учиниће тржиште транспарентнијим. Маркетинг и
промоција као и повећани квалитет воћа и јагодичастог и бобичастог воћа могли би да
створе основ за повећане премије за произвођаче.
2.1. Купина
Купина (
Rubus fruticosus
), је као воћна врста, а посебно у нашој земљи, врло млада
култура. У Европи и Северној Америци налазе се бројне природне популације купина.
Међутим, купина је као културна воћка почела да се гаји релативно касно. Као прва
племенита сорта (Evergreen) у Европи се гаји од 1809.године. Затим је у Америци у
културу уведена сорта Дорчестер (Dorchester), која је откривена 1840. године.
На Балкану су племените сорте купине уведене у производњу 1936.године, и то прво у
Бугарској. У нашој земљи су племените сорте купине интродуковане тек 1951.године, и то
прво за експерименталне сврхе, а у производњу су почеле да се уводе пре 25. година.
Племените сорте купине се сада у нашој земљи гаје на релативно малој површини, од
око 1200 хектара. Просечна производња купина износи око 16000 тона (Благојевић, 2000).
Морфологија купине – купина је по хабитусу слична већини врста (нпр. малини) које
припадају групи јагодастог воћа. Она је најчешће у облику жбуна – фрутекс или
полужбуна – subfrutex, са вишегодишњим подземним и двогодишњим надземним
деловима. Може да живи више од двадесет година, а засади се могу комерцијално
експлоатисати 12 – 15 година (Мратинић, 1998).
Плод купине – у периоду пораста плодови су зелене боје у којима се одвија
асимилација исто као и у листовима. Услед стварања и складиштења органске материје,
плодови повећавају масу и запремину.
У овом периоду плодови су тврди, доста кисели и опори, без карактеристичних
ароматичних компоненти – услед чега нису употребљиви за исхрану.
После периода пораста долази до зрења, што се манифестује променом боје покожице.
Истовремено плод омекшава а однос између појединих састојака се мења (скроб се
хидролизује до шећера, смањује се садржај органских киселина и танинских материја,
протопектин прелази у пектин и др.) па се образују карактеристична бојена али и
ароматична једињења.
Презревање се карактерише губитком пожељних органолептичких особина. Тада су
плодови мање отпорни према микробиолошкој активности, па се лакше и кваре.
У погледу зрелости плода разликују се:
Технолошка зрелост се одликује карактеристичним особинама за дотичну врсту и
сорту у погледу хемијског састава, укуса, мириса и боје, а конзистенција најбоље одговара
за одговарајућу врсту производа.
Конзумна зрелост настаје када плод садржи максимум пожељних органолептичких
својстава и као такав је најпогоднији за потрошњу у свежем стању.
Физиолошка (ботаничка) зрелост се одликује тиме што је семе у стању да клија, тј.,
способно је за репродукцију (Вереш, 1991).
Плод купине је збирна коштуница састављена од већег броја монокарпних, ситних и
сочних коштуница које су срасле са цветном ложом, а које се при берби не одвајају (слика
1.) (Благојевић).
