Ekonomska kriza

VISOKA TEHNOLOŠKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

ŠABAC

SEMINARSKI RAD

Predmet

: POSLOVNO OKRUŽENJE

Tema:

SVETSKA EKONOMSKA KRIZA

PROFESOR: STUDENTI:

SADRŽAJ

UVOD………………………………………………………………………….2

1. Osvrt na uzroke ekonomske krize…………………………………….....3

2. Hipotekarna kriza u SAD-u kao okidač svetske krize..........................6

3. Analiza nekih uzroka na međunarodnom finansijskom

tržištu...................................................................................................9

4. Posledice krize na velike svetske kompanije......................................10

4.1 SITIGROUP..................................................................................10

4.2 TOYOTA.......................................................................................10

4.3 GENERAL MOTORS GM .............................................................11

5. Posledice krize 21.veka…………………………………………………..12

6. Prognoza trajanja dužine svetske ekonomske krize…………………..14

7. Zaključak …………………………………………………………………..15

8. Literatura

U 1990.godini usvojen je, od strane MMF-a, Svetske banke i Ministarstva za
finansije SAD-a, tzv. Vašingtonski sporazum koji propisuje 10 stavova koje bi
zemlje Latinske Amerike trebalo da primenjuju pri vođenju ekonomske politike
ako pretenduju na dobijanje novih kredita. Nakon što je taj program praktično
nametnut zamljama Latinske Amerike, ovih „deset božjih zapovesti“ su
nametnute i zemljama u tranziciji i polovini postojećih zemalja. U njemu je bilo i
dobrih preporuka, ali su dominirali privatizacija, liberalizacija spoljne trgovine i
stranih direktnih investicija i deregulacija privrednih tokova. I kao što je rekao
navedeni filozof Habermas „centralna poruka tzv. Vašingtonskog koncenzusa
glasi: „trickl dawn“, tj. Pustite da bogati postanu još bogatiji, a neke mrvice će
onda već da stignu do siromašnih“.

1. OSVRT NA UZROKE SVETSKE EKONOMSKE
KRIZE

Sa povećanjem broja zemalja koji su milom ili „sugestijom

MMF-a

Svetske

banke

i SAD-a“ prihvatili pravila Vašingtonskog koncenzusa, odnosno

neoliberalizam, pregovori o stvaranju trećeg stuba „svetskog trojstva“ – Svetske
trgovinske organizacija dobijali su sve veće šanse za uspjeh i početkom 1995.
stupila   je   u   život   ova   organizacija   koja   svim   članicama,   ali   i   zemljama
kandidatima   za   članstvo,   nameće   liberalizaciju   spoljnje   trgovine   i   stranih
direktnih investicija. Broj članica se vrlo dinamično povećavao – sa 104 na 154
do kraja 2008.godine. Sve važnije zemlje u razvoju, sem Kine i Indije, su milom
ili po „sugestiji“ MMF-a, Svetske banke i SAD-a prihvatile su koncept vođenja
ekonomske politike koji preporučuje Vašingtonski koncenzus, odnosno model,
svim zemljama u tranziciji, sem Slovenije, bio je nametnut koncept reformi i
neoliberalizma,pravila vođenja ekonomske politike koji predlaže Vašingtonski
konsenzus, odnosno model neoliberalnog kapitalizma. To, naravno važi i za
Srbiju   koja   je   početkom   2001.   godine   prihvatila   model  reformi   i   ekonomske
politike koje su nametali MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija
(iako ona nije bila još uvek članica ove Organizacije). Pored liberalizma spoljne
trgovine,   koja   se   znatno   više   koristila   u   razvijenijim   nego   nerazvijenim
zemljama, forsirana je i liberalizacija stranih direktnih investicija koja je najviše
koristila sve moćnijim i sve brojnijim transnacionalnim kompanijama, pre svega
iz   razvijenih   zemalja.   U   devedesetim   godinama   prošlog   veka   došlo   je   do
liberalizacije protoka tzv.” špekulativnog kapitala”.

Zahvaljujući činjenici da je dolar ostao jedina rezervna valuta kao i ogromnom
prilivu   stranog   kapitala   po   bruto   osnovama,   SAD   su   dvije   decenije   trošile
znatno više nego što je iznosio njihov bruto domaći proizvod, što se ispoljava
kroz   ogroman   deficit   tekućeg   računa   platnog   bilansa.   Trošenje   budućeg
dohotka   postala   je   praksa   na   svim   nivoima   u   toj   zemlji   –   od   pojedinca,
porodice, kompanije i države u celini.

Sve veća razlika između ukupnog priliva stranog kapitala u zemlju od njegovog
ukupnog odliva, omogućavao je višegodišnje trošenje od stvorenog BDP. Zbog
toga se vrednost akcija i nekretnina u SAD enormno povećavala. Zahvaljujući
ogromnom   prilivu   stranog   kapitala   u   banke   na   teritoriji   SAD-a,   stvoren   je   i
ogroman   kreditni   potencijal,   pa   su   banke   preko   svoje   agresivne   kampanje
dokazivale da će cijene stanova i kuća dinamično rasti i da je racionalno uzeti
kredit   za   njihovu   kupovinu   ili   izgradnju.

I kao posedica svega toga, odnos

iznosa privatnih dugova prema BDP od početka osamdesetih godina prošlog
vieka, zaključeno sa 2008. Godinom, povećavala se sa 183% na čak 290%.
Dugovi domaćinstava prema BDP su se istovremeno povećali sa 48% na
100%.

I baš zbog toga, vrlo kompetentni stručnjaci smatraju da napori

federalnih   rezervi   da   poboljšaju   likvidnost   imaju   samo   ograničeno   dejstvo.
Ogroman priliv stranog kapitala u SAD omogućavao je i rast jeftinog uvoza, što
je gušilo domaću industriju i dovodilo do ogromnog spoljnotrgovinskog i platnog
deficita, stimulisalo trošenje i destimulisalo štednju, što je sve zajedno moralo
da dovede do teške ekonomske krize. Zbog te krize, izgubljenog povjerenja u
vezi   sa   tim,   Amerikanci   ponovo   uče   kako   da   ponovo   štedljivi,   ali   ako   se
štedljivost   zaista   razvije,   nastaće   poznati

Kejnsov paradoks – anemična

tražnja

i zbog toga nemogućnost oživljavanja privredne aktivnosti.

U   SAD-u,   državni   sektor   je   maksimalno   zamenjivan   privatnim   sektorom.
Sprovedena je privatizacija čak i penzijskog i zdravstvenog osiguranja, javnog
saobraćaja,   snabdevanja   energijom,   školstva,   univerzitetskog   obrazovanja,
kulture, pisanih i elektronskih medija, pa čak i zatvora i delova armije. Krupan
kapital, odnosno transnacionalna preduzeća postaju sve moćniji akteri u svim
oblastima   društvenog   života.   Oni   bitno   utiču   na   stvarnje   javnog   mnjenja.
Kultura,   obrazovanje   i   nauka   sve   više   zavise   od   interesa   ovih   kompanija.
Demokratija zapada u sve veći krizu. Kapital postaje sve dominatniji u odnosu
na politiku. Politika je sve više orijentisana na realizaciji ostvarenja interesa
domaćih TNK, posebno kada je u pitanju stvaranje nednacionalnog, odnosno
slobodnijeg   svetskog   tržišta.   I   kao   posledica   svega   toga,   nejednakost   u
prihodima i bogatstvu između vrlo malog procenta bogatih i ogromnog procenta
siromašnih   ili   relativno   siomašnih   biva   sve   veća,   što   ima   niz   negativnih
ekonomskih i socijalnih posledica.

Zbog svega navedenog, kriza je morala da dobija dramatične razmere.
Sve u svemu, statistički izražen impresivan rast BDP u SAD-u nije bio
zasnovan na zdravim ekonomskim i društvenim temeljima, te je kao i posledica