Ekonomska politika

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

Испитна Питања:

1. Садржина предмета економске политике

У развоју људске цивилизације појединачне друштвене заједнице се разликују по количини 

и вредности оствареног материјалног богатства, начину и облицима његове расподеле и положају 

које   постојеће   социјалне   групе   и   појединци   у   њој   заузимају.   Циљ   развоја   сваког   друштва   је 

повећање   укупног   материјалног   богатства   као   и   повећање   оног   његовог   дела   који   припада 

појединцу.   У   задовољењу   стално   растућих   потреба   друштва   користе   се   природни   ресурси   и 

ангажују производни фактори, који услед своје лимитираности захтевају рационално располагање 

и употребу, о чему одлучују одређени друштвени субјекти. 

У   тумачењу   речи   економска   политика   кључна   реч   је   политика,   која   указује   на   процес 

предузете акције у сфери економског живота друштва усмерене ка остварењу одређених циљева. 

Из тога следи да економска политика подразумева дејство инструмената и мера које у складу са 

карактером друштвено-економског система предузимају одређени субјекти у процесу реализације 

одређених циљева. Конститутивни елементи садржине економске политике су:

1. циљеви,

2. субјекти и 

3. инструменти.

Дејство   и   ефекти   економске   политике   огледају   се   у   делатности   привредних   субјеката 

друштва и резултатима које остварују. Резултат делатности свих микропривредних субјеката је 

исказан   у   величини   друштвеног   производа,   односно   националног   дохотка   који   је   израз 

реализованог материјалног богатства и извор свих облика потрошње у друштву. Из тога следи да 

одређени субјекти друштва предузимају мере економске политике са циљем обезбеђења развоја и 

просперитета привреде као целине.

Историјски посматрано, фаза либералног капитализма је показала да спонтано деловање 

тржишних   законитости   неминовно   доводи   до   поремећаја   у   привреди   и   дубоког   нарушавања 

привредне равнотеже, што је кулминирало великом економском кризом тридесетих година 20. 

Века.   Поучене   тим   искуством,   тржишне   привреде   су   од   тог   периода   изградиле   механизам 

усмеравања   и   контроле   тржишних   кретања,   и   то   управо   преко   дејства   економске   политике. 

Полазећи од тога, долазимо до дефиниције која гласи:

Субјекти   економске   политике,   полазећи   од   постављених   циљева   и   применом   одређених 

инструмената, усмеравају своју акцију у правцу ублажавања поремећаја (флуктуација) у привреди и 

обезбеђења услова за континуирани привредни раст.

Постоји више субјеката економске политике, али је најзначајнији држава, односно влада јер 

је  

најстарији

  и од времена велике економске кризе има  

економске и социјалне функције на 

основу којих добија улогу битног чиниоца у сфери привредног и друштвеног живота сваке 

заједнице

. 

Познати економиста Киршен на следећи начин дефинише економску политику:

Економска   политика   представља   економски   аспект   опште   политике   владе.   Она   је 

промишљена интервенција владе у привреди путем које се остварују њени циљеви.

У   својству   субјекта   економске   политике   држава   предузима   мере   у   циљу   развоја   и 

унапређења   привреде   и   преко   тога   повећања   укупне   добробити   друштва,   односно   решава   3 

1

базична питања: шта, како и за кога производити. Економска политика изучава како људи и 

друштво запошљавају ретке ресурсе који имају алтернативне употребе са циљем да произведу 

различите производе и расподеле их за потрошњу између појединаца и група у друштву.

Успешна и ефикасна економска политика је један од фактора који утиче на ниво, темпо и 

карактер развоја сваке друштвене заједнице и ниво њеног материјалног благостања. У виду се има 

утицај   економске   политике   на   односе   у   социјалној,   правној,   културној,   етичкој   и   посебно 

политичкој сфери друштва. Неке релације су повратног карактера, посебно она између економске 

политике и сфере политике. Формални израз је садржан у дејству субјеката економске политике 

које је са једне стране засновано на потребама развоја привреде и друштва као целине, а са друге 

на   њиховом   усаглашавању   са   интересима   и   опредељењима   водећих   политичких   партија   и 

организација, друштвених група и слојева. У којој мери и на који начин ће се одвијати процес 

усаглашавања ове две групе интереса зависи од карактера политичког и економског система и 

достигнутог степена привредног развоја.

Из   свега   овога   се   види   да   је   економска   политика   практична,   апликативна   економска 

дисциплина која има сопствену теоријску подлогу.

назад на питања

2. Макроекономија и економска политика

Области предмета економске науке су микроекономија и макроекономија. Микроекономија 

изучава  понашање   основних   привредних   субјеката   (потрошача   и   предузећа)   у   сфери   њихове 

потрошње, односно производње. Резултати микроекономске анализе су сазнања о формирању 

понуде појединачних роба и о формирању њихових тржишних цена. На основу тога се добијају 

подаци о односу понуде и тражње на тржиштима појединачних роба преко којих се долази до 

сазнања   о   условима   формирања   једнакости   понуде   и   тражње   на   међусобно   повезаним 

тржиштима на којима учествују сви произвођачи и потрошачи.

Макроекономија се бави економијом као целином, односно основним макроекономским 

агрегатима (друштвени производ и стопа његовог раста, стопа инфлације, стопа запослености, 

платни биланс, девизни курс и сл.). Макроекономија изучава тржиште роба које представља скуп 

свих   појединачних   тржишта   различитих   роба,   као   и   тржиште   рада   које   укључује   постојећа 

тржишта рада различитих квалификација и врста.

Макроекономија изучава кретање базичних економских категорија које се формирају на 

нивоу привреде као целине. У том циљу она проналази начин путем кога се економска стварност 

поједностављује   и   одговарајуће   интерпретира.   Један   од   начина   је   конструкција   модела   који 

представљају логичке, садржински конзистентне методе који показују функционисање привреде. У 

моделима може бити коришћен метод дескрипције, мада се више користе математичке методе јер 

су поузданије. Сваки модел се базира на поједностављењу стварности и апстраховању битних 

чинилаца и појава од небитних. Међутим, поједностављења у појединим случајевима могу бити 

ризична и са сумњивим резултатима. Из тог разлога се мора стално поредити конструисани модел 

са стварношћу која се преко њега анализира. Пример је стагфлација седамдесетих година која се 

одликовала инфлацијом и незапосленошћу. После почетних анализа се установило да нафтни 

шок, који је био узрочник овог стања, није био укључен у макроекономске моделе. Пошто је то 

учињено, последице шокова у привреди су адекватно тумачене, а тиме и предупређене.

Однос макроекономије и економске политике

  – из дефиниције економске политике се 

види да је објекат њеног изучавања и дејства привреда као целина. Друга спона проистиче из 

овога  и  подразумева  ослонац  који  у  изучавању  привредних  токова  макроекономија  налази  у 

економској политици, односно у њеним инструментима из сфере монетарне, фискалне, буџетске, 

спољнотрговинске,   девизне   политике   и   политике   доходака.   Може   се   рећи   да   оперативни 

механизам за изучавања у оквиру макроекономије даје економска политика преко инструмената и 

циљева као својих конститутивних елемената. Економска политика полази од макроекономије јер 

се   бави   макроекономским   категоријама,   док   макроекономија   своја   изучавања   завршава 

2

4. Економска политика као примењена економска дисциплина

Дејству   економске   политике   у   пракси   претходи   формулисање   циљева   и   одређивање 

инструмената за њихову реализацију. Оно се заснива на знању (теорији) и основним вредносним 

опредељењима друштва. Карактер процеса одлучивања у великој мери одређује акцију економске 

политике, из разлога што су у њему присутни утицаји који долазе из различитих сфера друштвеног 

живота.   Сваки   од   њих   је   обележен   карактером   подручја   из   којег   долази,   а   то   су   технички, 

економски,   социјални,   правни   и   политички.   Логично   је   да   је   у   процесу   доношења   одлука 

доминантан   утицај   економског   фактора,   али   ни   остале   не   треба   запоставити.   То   упућује   на 

закључак да је у процес одлучивања на посредан или непосредан начин укључено више учесника, 

што тржишно, што нетржишно оријентисаних, из чега проистиче њихов различити интерес.

Економска политика у процесу одлучивања мора водити рачуна о стабилности политичког 

система   и   политичких   односа,   затим   о   очувању   принципа   социјалне   правде,   укључујући   и 

поштовање правних норми које су од значаја за привредне токове, и сталном унапређивању 

техничког нивоа производње. Утицаји који долазе из сфере политичког и социјалног амбијента 

нису тржишно усмерени, док су то у већој или мањој мери они који су диктирани разлозима 

уважавања правног поретка и континуираног техничког напретка.

Користећи   различите   инструменте   економска   политика   је   усмерена   ка   ублажавању 

поремећаја у привреди и одржавању глобалне макроекономске равнотеже. Контрола тржишта је 

присутна у мери у којој је усмерена ка регулисању односа агрегатне понуде и агрегатне тражње на 

нивоу који омогућава раст друштвеног производа, високу запосленост и ниску стопу инфлације.

У дејству економске политике као примењене науке испољавају се 2 проблема на које треба 

указати. Први се односи на проблем  

тајм лега (time-lag)

  односно  

временског заостајања

  у 

ефектима инструмената економске политике. Разлог је у томе што они не делују непосредно са 

тренутним   ефектима,   већ   посредно   тако   што   у   одређеном   правцу   мотивишу   и   усмеравају 

делатност   привредних   субјеката.   Од   момента   примене   инструмената   до   њиховог   ефекта   у 

привреди потребно је да протекне извесно време. Инструменти усмеравају понашање привредних 

субјеката тако што утичу на њихову мотивациону структуру у одређеном периоду који се назива 

периодом гестације

. Уколико је он дужи, може се десити да неки од инструмената, услед промена 

у привреди које су наступиле од момента доношења одлуке о његовој примени, не буде ефикасан 

у остварењу постављеног циља.

Други проблем укључује поремећаје, односно способност субјеката економске политике да 

их на време уоче и да одговарајућим инструментом утичу на њихово ублажавање или отклањање. 

При   том   је   битно   да   се   поремећај   идентификује   као   привремени   или   трајни.   У   савременој 

економској политици се заступа став да уколико је поремећај привременог карактера и нема 

дуготрајне ефекте, најбоље решење је не предузимати никакве мере. Уколико поремећај показује 

тенденцију дужег трајања, субјекти економске политике морају предузети потребне инструменте у 

правцу његовог елиминисања.

Поред проблема заостајања и поремећаја, економска политика се у свом дејству у привреди 

сусреће и са неизвесностима.

назад на питања

5. Привредни систем као услов дејства економске политике

Између   економске   политике   и   привредног   система   постоји   специфичан   однос   који   је 

повратног карактера. Дејство инструмената економске политике се реализује у оквиру привредног, 

односно   економског   система   чији   су   конститутивни   елементи   ресурси,   привредни   субјекти, 

активности и институције.

Ресурси 

представљају реалну претпоставку одвијања привредног живота, тако што њихова 

структура,   квантитет   и   квалитет   условљавају   процес   стварања   материјалног   богатства   у   свим 

његовим   аспектима.   Главна   особина   ресурса   је   да   су   ретки,   односно   лимитирани,   некада   и 

оскудни, тако да економска политика треба да их адекватно распореди и одреди начин њихове 

4

употребе, обнављања и чувања. Ресурсе чине материјални и субјективни чиниоци производње, у 

које се убрајају природна богатства, средства за производњу, радна снага и стручна знања, и 

радне   способности   људи.   Данас   су   најзначајнији   ресурси   информациони   системи, 

телекомуникације   и   предузетништво.   Економска   политика   треба   да   посвети   посебну   пажњу 

унапређењу нивоа достигнуте технологије и технике у примени научних достигнућа. Последњих 

деценија еколошка политика у сврху заштите животне и радне средине постаје битна компонента 

акције економске политике, јер је њен циљ истовремено очување природних ресурса и њихова 

рационална употреба.

У  

привредне   субјекте

  се   убрајају   предузећа,   домаћинства   и   држава.   За   разлику   од 

домаћинстава   која   представљају   потрошачке   јединице,   предузећа   и   држава   су   производне 

јединице. Резултат производне активности предузећа су различите робе и услуге, док држава 

обезбеђује стварање јавних добара чији су корисници и становништво и предузећа. Обим, односно 

карактер државне интервенције у привреди и степен децентрализованог или централизованог 

доношења одлука одређују дејство економске политике, односно карактер постављених циљева и 

инструмената за њихову реализацију. Развијени тржишни системи познају кооперативну државу, 

док су некадашњи социјалистички плански системи функционисали преко директних државних 

интервенција у привреди.

Са   друге   стране,   економска   политика   путем   инструмената   регулише   услове   у   којима 

предузећа остварују своју делатност, и истовремено пружа потребне информације које она користе 

у свом пословању. Карактер тог дејства економске политике условљен је постојећим својинским 

односима,   организационим   облицима   предузећа,   као   и   њиховом   циљном   функцијом.   За 

економску политику изузетно је важна циљна функција предузећа, доходак или профит (добит) за 

коју одређује услове реализације, регулише издвајања по основу пореских и других обавеза, и по 

потреби посебним прописима фаворизује делатност одређених предузећа.

Код домаћинстава, за економску политику су битне њихове потрошачке преференције које 

се   исказују   преко   величине   расположивог   дохотка.   Он   показује   висину   куповне   моћи 

становништва која се једним делом реализује преко куповине роба и услуга, а другим преко 

штедње. Мерама економске политике усмеравају се или коригују токови стицања и расподеле 

расположивог дохотка  домаћинстава,  а  све у  циљу  успостављања  оптималног односа  између 

потрошње и штедње на макроекономском нивоу.

Активности  

се исказују не само у класично схваћеној области друштвене репродукције 

(производња, потрошња, расподела и размена), већ и у реалној и монетарној привреди, као и на 

унутрашњем   и   спољном   тржишту.   Битно   је   напоменути   да   динамички   карактер   активности, 

односно њихова континуираност захтева стално деловање економске политике у правцу њихове 

контроле или усмеравања.

Институције

  су од изузетног значаја за акцију економске политике. Често се ефикасност 

економске   политике   условљава   и   карактером   институционалне   структуре,   односно 

инфраструктуре,   при   чему   се   мисли   на   стабилност   и   уређеност   скупа   институција   у   оквиру 

привредног система. Институције подразумевају устаљен однос између привредних субјеката који 

је гарантован одређеним правилима понашања људи. У савременим тржишним привредама она 

су уређена правним нормама са санкцијама које реализује судски и управни апарат државе. За 

сваку   институцију   је   битно   да   представља   целину,   односно   функционално   јединство 

конститутивних   елемената,   док   је   за   њихов   међусобни   однос   важно   да   се   одвија   у   оквиру 

стабилног механизма који гарантује и стабилност привредног система. Такав привредни систем 

обезбеђује потребне услове за одвијање привредних активности и за успостављање стабилних 

односа између привредних субјеката.

Акција економске политике спроводи се успешније уколико је институционална структура 

стабилна,   односно   конзистентна,   јер   она   пружа   услове   за   ефикасно   дејство   примењених 

инструмената. Најважније институције привредног система су тржиште и својина, централна банка 

и банкарски систем, планирање, берзе, држава у својству субјекта економске политике, добит или 

5

одређеном временском периоду буду покривени приходима, што је правило тврдог буџетског 

ограничења. 

Правна држава креира и одржава стабилан правни систем који обезбеђује услове да сви 

привредни субјекти поштују и реализују правило тврдог буџетског ограничења. 

назад на питања

7. Политички систем као услов дејства економске политике

Традиционално се политички системи деле на демократске и аутократске, према учешћу 

грађана   у   политичком   животу   и   начину   доношења   политичких   одлука.   У   демократским 

политичким   системима   учесници   у   политичком   животу   су   гласачи,   политичари   и   државни 

чиновници. Сваки од њих тежи да реализује свој интерес, тако да њихова интеракција одређује 

карактер политичких и економских одлука које су битне за живот сваке друштвене заједнице. 

Аутократске политичке системе карактерише одсуство изражавања политичке воље грађана и 

исказивања различитих политичких интереса, тако да се одлуке доносе из једног центра који се 

може поистоветити са појединцем или са одређеним органом, односно институцијом. 

На   првом   месту   треба   указати   на   утицај   политичког   система   на   темпо   и   карактер 

привредног развоја. Теоријска истраживања базирана на практичним искуствима су показала да 

се умерени привредни раст остварује у демократским политичким системима, док је највиши 

привредни раст у технократским ауторитарним системима. Објашњење се налази у идеолошким 

опредељењима која у демократским друштвима уважавају потребе развоја тржишне привреде и 

предузетништва,   док   су   у   ауторитарним   политичким   системима   она   усмерена   ка   постизању 

високог   привредног   раста.   Крах   комунистичких   планских   привреда   је   показао   неодрживост 

њихових основних економских перформанси, међу којима и стално растуће стопе раста, што је са 

друге стране допринело афирмацији данас водећег принципа одрживог привредног развоја.

Први   аспект   утицаја   политичког   система   се   огледа   у   утицају  

карактера   политичког 

система   на   врсту   и   број   субјеката   економске   политике.

  Политички   систем   бивших 

комунистичких   привреда   промовисао   је   државу   као   јединог   субјекта   економске   политике. 

Монопол партијске власти је преко државе као свог експонента био транспортован у привреди у 

којој су се одлуке доносиле по принципу административног управљања, односно елиминисања 

тржишта. 

Демократски   политички   системи   су   истовремено   тржишно   оријентисани   привредни 

системи у оквиру којих постоји децентрализовани начин доношења одлука. На микроплану, сваки 

привредни   субјекат   доноси   одлуке   у   оквиру   своје   делатности,   док   одлуке   које   имају 

макроекономски   домашај   доноси   више   субјеката   економске   политике   (централна   банка, 

синдикати,   берзе   и   сл.).   У   савременим   привредама   демократски   корпоратизам   подразумева 

договор синдиката радника и удружења послодаваца уз посредовање државе о питањима од 

заједничког интереса која су битна за акцију економске политике.

Други аспект утицаја политичког система је на  

циљеве економске политике

. Циљеви су 

често   резултат   политичког   процеса   и   политичке   одлуке,   односно   израз   потреба   које   намеће 

тренутна   политичка   ситуација.   Доминација   политичког   утицаја   у   формулисању   циљева   у 

појединим   периодима   развоја   друштва   је   израз   потребе   усаглашавања   интереса   постојећих 

политичких снага и нужности одржавања економске и политичке стабилности.

Трећи аспект повезује 

политичку нестабилност и ниво макроекономске ефикасности

. У 

ситуацији када влада не ужива потребну политичку подршку и поверење јавности, нема услова за 

ефикасну   економску   политику,   односно   за   постизање   пројектованог   привредног   раста   и 

макроекономске   стабилности.   Политичка   нестабилност   има   и   квалитативну   димензију   која 

подразумева разлике у стабилности позиције између коалиционих и мањинских влада са једне, и 

једнопартијских   и   већинских   са   друге   стране.   У   првом   случају   постоји   проблем   постизања 

консензуса између коалиционих партнера, што за резултат често има доношење непопуларних 

одлука и достизање велике политичке моћи малих интересних група. Доношење одлука од стране 

7