1.SADRŽINA PREDMETA EKONOMSKE POLITIKE
Ekonomska politika podrazumeva dejstvo instrumenata i mera koje u skladu sa karakterom drustveno-
ekonomskog sistema preduzimaju određeni subjekti u procesu realizacije određenih ciljeva. Konstitutivni
elementi sadržine ekonomske politike su :subjekti , instrumenti , ciljevi.Dejstvo i efekti ekonomske politike
ogledaju se u funkcionisanju privrednih tokova tj.u delatnosti privrednih subjekata društva i njihovim
rezultatima.Rezultat svih subjekata ogleda se u veličini društvenog proizvoda.Mere se preduzimaju sa
ciljem obezbeđenja razvoja i prosperiteta privrede kao celine.Subjekti ekonomske politike ,polazeći od
postavljenih ciljeva i primenom odgovarajućih instrumenata usmeravaju svoju akciju u pravcu ublažavanja
poremećaja u privredi .Postoji veći broj subjekata , ali najbitniji je država , tj. vlada iz dva razloga:prvi je
istorijski , jer se država javlja kao prva koja ima utocaj na privredni tok, a drugi se ogleda na činjenicu da
posle krize tridesetih država dobija i socijalnu i ekonomsku funkciju .
Kiršen je izjavio da je ekonomska politila ekonomski aspekt opšte politike vlade , tj. ona je promišljena
intervencija vlade putem koje se ostvaruju njeni ciljevi.
Dejstvo ekonomske politike se iskazuje u nivou opšteg društvenog razvoja .Uspešna ekonomska politika je
jedan od faktora koji utiče na nivo ,tempo i karakter razvoja svake društvene zajednice.Ekonomska politika
je aplikativna , praktična ekonomska disciplina koja ima i sopstvenu teorijsku podlogu.
2.MAKROEKONOMIJA I EKONOMSKA POLITIKA
Dve oblasti predmeta ekonomske nauke su mikroekonomija i makroekonomija.
-Mikroekonomija izučava ponašanje osnovnih privrednih subjekata ,potrošača , preduzeća u sferi njihove
potrošnje i proizvodnje.Rezultati mikroekonomske analize su saznanja o formiranju ponude pojedinačnih
roba i formiranju njihovih tržišnih cena.Na osnovu toga dobijaju se podaci o odnosu ponude i tražnje na
tržištima pojedinačnih roba.
-Makroekonomija se bavi ekonomijom kao celinom, tj. osnonim makroekonomskim agregatima (društveni
proizvod , stopa ratsa, stopa inflacije, stopa zaposlenosti, platni bilans).Ona izučava tržište roba koje
predstavlja skup svih pojedinačnih roba , kao i tržište rada.Izučava kretanje bazičnih ekonomskih kategorija,
i pronalazi načina putem kojeg se ekonomska stvarnost pojednostavljuje.Koji je odnos između
makroekonomije i ekonomske politike?
1. Objekt izučavanja ekonomske politke je privreda kao celina,tj. osnovne makroekonomske kategorije
2. Makroekonomija u izučavanju privrednih tokova oslonac nalazi u ekonomskoj politici, tj. njenim
instrumentima iz sfere fiskalne , monetarne , budžetske, devizne , spoljnotrgovinske politike i politike
dohodka.Ekonomska politika daje operativni mehanizam za izučavanje u okviru makroekonomije.
3. ekonomska politika polazi od makroekonomije , jer se bavi makroekonomskim kategorijama, a
makroekonomija svoja izučavanja završava ekonomskom politikom.
U oblasti makroekonomije , analize i izučavanja su neutralnog karaktera, dok ekonomska politika svoje
dejstvo usmerava u konkretnoj privrednoj praksi.
3.OSNOVNE ODLIKE EKONOMSKE POLITIKE
Ekonomska politika ima neka specifična svojstva.Ona je i teorijska i primenjena disciplina, tj. svoja teroijska
saznanja verifikuje u praksi.ciljevi , instrumenti i subjekti ekonomske politike se povezuju u jednu
funkcionalnu celinu i svoje delovanje uskladjuju sa karakterom društveno-ekonomskog sistema i potrebama
njegovog razoja.Formiranje prve doktrine ekonomske politike datira iz vremena raspada apsolutističkih
monarhija.Vremenom se njen razvoj usavršavao i prilagodjavao promenama , a teorijsku podlogu je gradila
naknadno.
Teorija ekonomske politike se gradi polazeći od principa makroekonomije i polazeći od odlika privrednog
sistema i privredne prakse i potreba njenog razvoja.Odlike ekonomske politike da je teorijska i primenjena
disciplina , osnova su podele na društvenu akciju (aktivnost subjekata) i društvenu nauku (materijalne i
društvene pretpostavke njenog dejstva).
Kao primenjena nauka određena je dejstvom i akcijom koju preduzimaju njeni subjekti radi realizacije
postavljenih ciljeva.Merama ekonomske politike regulišu se privredni tokovi.Institucije u okviru privrednog
sistema u praksi ostvaruju svoje funkcije putem akcije ekonomske politike.To da je ekonomska politika
primenjena i normativna diciplina ukazuje na njenu vezu sa pravnim sistemom i pravnim naukama.
Još jedno svojstvo ekonomske politike je efekat njene akcije , ne samo u privredi , nego i u drugim
oblastima društvenog života..Uticaj potiče od nivoa društvenog proizvoda , stope njegovog rasta.
Veliki uticaj na subjekte ekonomske politike imaju i promene na političkom planu.Poltički intresi su u nekim
situacijama jači od pravih interesa društva.
4.EKONOMSKA POLITIKA KAO PRIMENJENA EKONOMSKA DISCIPLINA
Specifično obeležje ekonomske politike je to da je ona primenjena , aplikativna ekonomska disciplina.
Njenom dejstvu u praksi predhodi formulisanje ciljeva iodređivanje instrumenata za njihovu realizaciju,
tj.proces donošenja odluka o ciljevima i instrumentima.U tom odlučivanju prisutni su uticaji iz svih sfera
društva.Logično je da u procesu donošenja odluke dominantan uticaj ima ekonomski faktor, ali subjekti
ekonomske poltike moraju uvažavati i procese odlučivanja iz socijalnog , pravnog , političkog i tehničkog
okruženja.Mora oditi računa o stabilnosti poltičkog sistema i političkih donosa , očuvanju principa socijalne
pravde , poštovanja pravnih normi.
Subjekti ekonomske politke pružaju informacije privrednim subjektima koje oni koriste u ostvarivanju svoje
delatnosti.Ekonomska poltika je usmerena ka ublažavanju poremećaja u privredi i održavanju globalne
makroekonomske ravnoteže.U de4jstvu ekonomske politike ispoljavaju se dva problema :
1. problem tajm-lega – vremensko zaostajanje u efektima instrumenata ekonomske politike.razlog tome je
što oni deluju posredno tako što u određenom pravcu motivišu delatnost privrednih subjekata
2. poremećaji – sposobnost subjekata ekonomske politike da ih na vreme uoče i da odgovarajućim
instrumentima utiču na njihovo ublažavanje ili otklanjanje.Zato se smatra da ako je poremećaj mali , najbolje
je ne preduzimati ništa.
5.PRIVREDNI SISTEM KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE
Između ekonomske politike i privrednog sistema postoji specifičan odnos.Dejstvo instrumenata ekonomske
politike se ostvaruje u privrednom sistemu , čiji su konstitutivni elementi :resursi , privredni subjekti ,
aktivnosti i institucije.
-RESURSI- predstavljaju realnu pretpostavku odvijanja privrednog života., jer njihova struktura uslovljava
proces stvaranja materijalnog bogatstva.Glavna osobina resursa je da su retki, pa ekonomska politika treba
da ih adekvatno rasporedi.Resurse čine materijalni i subjektivni činioci proizvodnje, gde ubrajamo prirodna
bogatstva , sredstva za proizvodnju, radna snaga i stručna znanja.Najznačajniji resursi danas
su :informacioni sistemi , preduzetništvo i telekomunikacije.Cilj ekonomske politike je ujedno i očuvanje
prirodnih resursa i njihova racionalna upotreba.
-PRIVREDNI SUBJEKTI-tu ubrajamo , preduzeća , državu i domaćinstva.domaćinstva predstavljaju
potrošačke jedinice , a preduzeća i država su proizvodne jedinice.Država je ujedno i subjekt ekonomske
politike , a karakter državne intervencije određuje dejstvo ekonomske politike.Preduzeća ostvaruju svoje
delatnosti uz pomoć informacija koje dobijaju od subjekata.Za ekonomsku politiku je važna ciljna funkcija
preduzeća dohodak ili profit , za koju određuje uslove realizacije , reguliše izdvajanja po osnovu poreskih i
drugih obaveza i posebnimj propisima favorizuje delatnost preduzeća.Domaćinstva su potrošačke
jedinice.Za ekonomsku politiku su bitne njihove potrošačke preference koje zavise od raspoložiivog
dohodka, koja pokazuje njihou kupovnu moć.
-AKTIVNOSTI-se iskazuju u oblasti društvene reprodukcije , potrošnja , proizvodnja , raspodela i razmena ,
u realnoj i monetarnoj privredi kao i u unutrašnjem i spoljnom tržištu.
-INSTITUCIJE-su od značaja za akciju ekonomske politike.Podrazumevaju ustaljen odnos između
privrednih subjekata koji je garantovan određenim pravilima ponašanja ljudi.U savremenim tržišnim
privredama ona su uređena pravnim normama sa sankcijama.Akcija ekonomske politike je uspešnija ako je
institucionalna struktura stabilna .najvažnije institucije su :tržište , svojina , Centralna banka i bankarski
sistem , planiranje , berze , dobit ili dohodak.dinamično funkcionisanje institucija obezbeđuje ekonomska
politika radi postizanja privredne ravnoteže.
6.PRAVNI SISTEM KAO USLOV DEJSTVA EKONOMSKE POLITIKE
Ekonomsak politika je i normativna disciplina , što ukazuje na vezu sa pranim normama ,i pravnim
sistemom, koji uređuje ambijent u kojem se odvija delatnost privrednih subjekata.učesnici aktivnosti su
preduzeća , a njihov međusobni odnos mora biti određen i regulisan , tako da obezbeđuje nesmetano
obavljanje njihove delatnosti u skladu sa tržišnim zakonitostima.Pravni sistem je bitan sa dva aspekta :
1. pravni propisi kojima se dodeljuju određena prava privrednim subjektima
2. prinudna realizacija prava privrednih subjekata, kada to ne ide mirnim putem
Država donosi niz propisa kojima reguliše uslove privređivanja, kao i obligacione i imovinsko-pravne
odnose.Prvu grupu pravnih propisa čine sistemski zakoni , koji uređuju oblast kreditno-monetarne politike ,
spoljnotrgovinske i devizne politike , bankarskog poslovanja , osnivanja i udruživanja privrednih subjekata.
Evropska ekonomska zejednica osnovana Rimskim ugovoromiz 1957., Evropska unija .Ona od 1999.
funkcioniše kao ekonomska i monetarna unija.Ona je nadnacionalna ekonomska organizacija koja svojim
članicama preko koordinacije ekonomske politike obezbeđuje uslove za stabilan razvoj uz odgovarajuću
zaštitu ekonomske i poltičke prirode.
Svetskoj trgovinskoj organizaciji, osnovana sa ciljem liberalizacije svetske trgovine.Pogodnosti članstva
se ogledaju u automatskim olakšicama u razmeni na svetskom tržištu , beneficijama pri uvozu i izvozu i
zajedničkom istupanju na tržištu.Zato je visoko zastupljern protekcionizam , pa se zemljama ne članicama
otežava pristup na svetskom tržištu.
4. stepen angažovanja stranog kapitala u razvoju –međunarodno finansijsko tržište na kojem se formira
ponuda i tražnja kapitala iz različitih zemalja.određuje atraktivne zemlje u koje se uliva strani kapital,
najčešće u svrhu investicionih ulaganja i određuju visinu kamatnih stopa na pozajmljeni kapital u vidu
zajmova i kredita.Ima značajne efekte u nerazvijenim zemljama.Godišnja otplata stranih kredita je
obavezna.
9.CILJEVI EKONOMSKE POLITIKE
Ciljevi su formulisani zadaci i postavke za izmenu postojećih stanja u privredi,posmatrane u celini ili
delovima projektovanih za neki vrmenski period.Dejstvo ekonomske politike uvek je inicirano
ciljevima.Prema ciljevima se ekonomska politika odnoso kao prema oblicima svog delovanja. Ciljevi su
često formulisani pod dejstvom politike. Karakter ciljeva zavisi od stanja u privredi i potreba njenog razvoja.
Ciljevi ekonomske politike su uvek u funkciji opštedruštvenog razvoja. Cilajevi su mnogobrojni i različiti.
Značaj ciljeva se postavlja u odnosu na njihov doprinos koji oni sojom realizacijom iskazuju u razvoju
privrede kao celine. Subjekti koji formulišu ciljeve suočeni su sa dva problema : izbor ciljeva i određivanje
skale njihovog prioriteta. Ciljevi koji su izabrani i koje treba realizovati odeređeni su trenutnom ekonomskom
situacijom. Kao ciljevi se mogu navesti povećanje stope rasta,smanjenje nezaposlenosti. Kada se ciljei
formulišu pravi se skala njihovog prioriteta,tj. rangiranje ciljena prema njigovoj važnosti.
10.VRSTE CILJEVA
U ekonomskoj politici je na osnovu privredne prakse zemalja izvšena klasifikacija ciljeva.
Vrste ciljeva su :
1. prema vremenskom trajanju dele se na kratkoročne i dugoročne.Kratkoročni ili konjukturni ciljevi se
određuju na kratak remenski rok,najčešće od 1 godine.Značajni su za postizanje kratkoročne privredne
ravnoteže.Kao kratkoročni ciljevi se formulišu u nezaposlenost,stabilnost cena, niska inflacija,pozitivna
stopa rasta i pozitivni platni bilans.Oni omogućuju kontinuitet procesa društvene reprodukcije i obezbeđuju
osnovu za razvoj dugoročnih ciljeva.Dugoročni ciljevi se formulišu na rok od 10 i više godina i najvažniji su
obezbeđenje privrednog rasta,poboljšanje alokacije faktora proizvodnje,poboljšanje u raspodeli dohotka i
nacionalnog bogatstva.
2. prema njihovom međusobnom odnosu , mogu biti nezavisni , komplementarni i konfliktni.Retka je
situacija da su nezavisni.Realan odnos je da se oni javljau u obliku sprege , u kojoj su komplementarni ili
konfliktni.Komplementarni su oni koji se paralelno realizuju (većea stopa privrednog rasta =manja
nezaposlenost).konfliktni ciljevi su protivrečni , tako da realizacija jednog sprečava realizaciju drugog cilja ,
koji je možda i prioritetniji(ubrzani privredni =narušena privredna ravnoteža). Konfliktnost se javlja izmedju
ciljeva i na duk i na kratak rok.Kada zemlja ima jasno definisanu politiku privrednog razvoja , konfliktnost je
na najmanjoj meri.
3. podela na glavne i sporedne ciljeve .uobičajno je da se dugoročni ciljevi dele na glavne i sporedne.Među
glavnim dugoročnim ciljevima ističu se ekspanzija proizvodnje , poboljšanje alokacije , u raspodeli
dohodka.Ova podela dobija značaj kada se sagledava sa stanovišta tekouće ekonomske politike Glavni
ciljevi su u tržišnim privredama i odnose se na stopu privrednog rasta , zaposlenost, stabilnost nivoa cena i
pozitivni bilans.
4. prema sadržini dele se na ekonomske u užem i ekonomske u širem smislu.Ciljevi ekonomske politike
kojima se postižu promene u procesu proizvodnje shvaćene kao jedinstvo osnovnih elemanta –
proizvodnje , potrošnje , raspodele i razmene su ekonomski u užem smislu.Ciljevi ekonomske politke čija
realizacija donosi promene u institucionalnoj strukturi privrednog sistema su ekonomski u širem smislu.Oni
pomažu realizaciju ciljeva u užem smislu.
11.OSNOVNE ODLIKE CILJEVA
Ciljevi su baza akcije ekonomske politike.Pre formulisanja ciljeva pristupa se analizi privredne
situacije.Treba da ispune određene karakteristike jer se time povećava mogućnost njihove realizacije.
Zahteva se da njihova sadržina bude u svim elementima jasno formulisana.Osnovne odlike ciljeva su :
1. da su specificirani , kvalitativno sadržinski određeni , tj.da imaju sferu u kojoj deluju
2. kvantitativno određeni , podložni kvantifikaciji , jer to pojednostavljuje izbor instrumenata za njihovu
realizaciju
3. vremenski određeni , jer je to bitno zbog realizacije instrumenata i usklađivanja odnosa
4. međusobno uskladivi, polazi se od podele na nezavisne , komlementarne i konfliktne
5. realni , odnosno ostvarljivi, bitno je da pre njihovog formulisanja bude detaljno izanalizirana privredna
situacija.Druga pretpostavka je da u skali ciljeva oni budu međusobno usklađeni, tj. komplementarni.I treća
pretpostavka je realnost ciljeva , tj . da se poklapaju sa stvarnom privrednom situacijom , a ne da su plod
želja.
6. rangirani u skali prioriteta
Da bi se formulisali ciljevi , neophodno je koristiti kako teorijska znanja tako i iskustva prakse.
12.ODLIKE SUBJEKATA
Subjekti su nosioci akcije ekonomske politike.Imaju pred sobom određene ciljeve i potrebno je da izaberu
određene instrumente za njihovu realizaciju.Ciljevi su uglavnom već određeni od strane drugih društvenih
subjekata , uglavnom politike i njenih subjekata.Postavlja se pitanje ko može obavljati tu funkciju?Akcija
subjekata ekonomske politike se preduzima u cilju usmeravanja ukupnih privrednih tokova preko uticaja na
odnos agregatne tražnje i agregatne ponude.Subjekti imaju pravo da donose obavezujuće
makroekonomske odluke. Osnovne odlike subjekata su :
1. definisani interes
2. sposobnost odlučivanja od opšteg interesa
3. akciona sposobnost
4. sposobnost samostalnog odlučivanja
U razvoju socijalističke privrede , država je sa partijskim aparatom činila jednu celinu, bila jedini
subjekt.Učestvuje donošenjem administrativnih odluka.država donosi odluke , a njihova realizacija je
prepuštena državnom aparatu.U kapitalističkim zemljama, karakter i funkcija subjekata ekonomske politike
zavisile su od faze razvoja privrede i osnovnih principa uređenja njenih tokova.Kriza tridesetih godina
otvorila je pitanje novog pristupa u uređenju privrednih tokova.
13.VRSTE SUBJEKATA
U savremenim tržišnim privredama postoji pluralizam subjekata.Možemo ih podeliti u dve grupe .
1. neposredno primenjuju instrumente ekonomske politike-država i centralna banka
2. posredno utiču na privredne tokove- sindikati radnika , udruženja poslodavaca, monopoli, berze,
privredne komore
Osnovni subjekt ekonomske politike je država, koja ekonomsku ulogu dobija nakon krize tridesetih.
Ekonomsku politiku države koncipira i sprovodi vlada preko privrednog aparat od ministarstava do najnižih
organa uprave.Ekonomska uloga se realizuje u okiru mera u cilju ublažavanja poremećajau
privredi.Normativnom regulatiom uređuje opšte uslove privređivanja.
Centralna banka je najviša monetarna vlast u zemlji.Ima ulogu banke banaka.Odgovara
parlamentu.Osnovna funkcija je očuvanje stabilnosti cena , kontrola novčane maseu opticaju i održavanje
unutrašnje i spoljašnje likvidnosti.Kontroliše rad poslovnih banaka.
Sindikati radnika i udruženja poslodavaca jedan su od činilaca državnog korporatizma.Sukobi između njih
se rešavaju pregovorima .poseban značaj imaju kolektivni ugovorikoji se sklapaju između radnika i
poslodavaca.
Monopoli utiču na makroekonomska kretanja.Koncentracijom roba od strane jednog proizvođača nastaju
monopoli koji kontrolišu ponudu i cene suprotno principu slobodne tržišne utakmice.narušavaju tekuću
politiku cena.Država zato vodi aktivnu antimonopolsku politiku.
Berze mogu biti produktne (na kojima se formira cena bitnih strateških proizvoda) i efektne (Na kojima se
formiraju cene hartija od vrednosti).
16.ODNOS CILJEVA I INSTRUMENATA
Instrumenti ekonomske politike su :instrumenti fiskalne politike , monetarno-kreditne politike , politike cena ,
spoljnotrgovinske i devizne politike , politike dohodka i instrumenti direktne kontrole. Usled velikog broja
instrumenata nastaje veliki problem za subjekte ekonomske politike oko pitanja njihovog izbora ,
kombinacija i primene.Ključni problem ekonomske politike je odnos ciljeva i instrumenata .Na toj relaciji
javlja se uslov koji ekonomska politika mora ispuniti , a to je konzistentnost od koje zavisi njena
efikasnost.kozistentnost nastaje onda kada su formulisani ciljevi i instrumenti međusobno usklađeni.O
instrumentima ekonomske politike se ne može govoriti nezavisno od njenih ciljeva. Sposobnost subjekata
se iskazuje u izboru odgovarajućih instrumenata za realizaciju ciljeva.U akciji ekonomske politike uvek je
prisutan veći broj ciljeva koje treba ostvaritiprimenom većeg broja instrumenata.Subjekti ekonomske politike
primenjuju više instrumenata za realizaciju ciljeva čije se dejstvo proširuje i na ostale ciljeve .Konzistentnost
ekonomske politike se može lakše postići ukoliko je broj njenih instrumenata veći ,a iz toga sledi bitna
karakteristika ekonomske politike- multi instrumentalnost. Tada je izbor instrumenata i njihova kombinacija
lakša i jednostavnija .Ako postoji veći broj ciljeva treba kombinovati veći broj instrumenata. Neizvesnost kod
dejstva instrumenata pojačan je faktorom vremena , jer tek posle isteka određenog vremena može se videti
efekat instrumenata u realizaciji jednog ili više ciljeva.Od instrumenata treba razlikovati mere ekonomske
politike koje znače promenu , ukidanje ili uvođenje novog instrumenta ekonomske politike Za subjekte
ekonomske politike je bitno da mogu ostavriti cilj izabranim instrumentom.
17.OPŠTI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE
Opšti koncept ekonomske politike određen je karakterom privrednog sistema pojedine zemlje.javlja se u tri
varijante :
1. koncept ekonomske politike putem regulisanja tražnje koji se primenjuje u razvijenim tržišnim privredama.
Ovaj koncept se zasniva na instrumentima ekonomske politike kojima se utiče na nivo lične , opšte i
investicione potrošnje
2. koncept ekonomske politike putem regulisanja ponude koji se primenjuje u planskim privredama. Ovaj
koncept se zasniva na instrumentima kojima se utiče na nivo društvene proizvodnje
3. koncept ekonomske politike putem regulisanja i ponude i tražnje koji se primenjuje u plansko-tržišnim
privredama, predstavlja kombinaciju prva dva koncepta i kombinaciju njihovih instrumenata
Koncept ekonomske politike putem regulisanja tražnje primenjuje se u razvijenim tržišnim privredama.
Polazna osnova ovog koncepta je uticaj agregatne efektivne tražnje na visinu nacionalnog dohodka i
zaposlenosti.Na komponente agregatne tražnje utiče se merama fiskalne , monetarne i posebno budžetske
politike.
Koncept regulisanja ekonomske politike putem regulisanja ponude primenjivao se u zemljama Istočne
Evrope , u kojima se izgrađivao sistem administrativnog socijalizma.On se oslanja na razgranat planski
mehanizam i plansko regulisanje obima društvene proizvodnje.privredni sistem je stogo centralizovan.
Treći koncept predstavlja kombinaciju predhodna dva , bio je primenjen u Jugoslaviji u periodu od sredine
pedesetih do sredine šezdesetih.Merama ekonomske politike su se odžavale osnovne proporcije na
makroekonomskom planu.
18.POSEBNI KONCEPT EKONOMSKE POLITIKE
Posebni koncept predstavlja konkretizaciju opšteg koncepta u skaldu sa zahtevima koji proističu iz
konkretnog stanja u privredi.Najčešće se formira u dve situacije :posle obavljenih izbora , čiji su elemnti
najavljeni u preizbornoj kampanji i koncept koji se formira usled većih poremećaja u privredi koji ugrožavaju
njene tokove i stabilnosti.To je najčešći slučaj sa inflacijom, pa se preduzimaju mere antiinflacione politike.
Uspešna antiiflaciona politika zabeležena je u Izraelu 1985..Početni potezi bilis u smanjenje budžetskog
deficita u odnosu na društveni proizvod, regulisati suficit u platnom bilansu i prilagoditi realne nadnice tako
šte će se napustiti njhivov usaglašavanje sa rastućom stopom inflacije.Cene i zarade su bile podvrgnute
jednokratnim prilagođavanjima garancija uspeha bila je sadržana u dogovoru između vlade, poslodavca i
sindikata.Sledeća mera je bila devalvacija nacionalne valute , uvođenje fiksnog deviznog kursa.
