1. Različiti pristupi proučavanja ekonomske
misli
Ekonomske doktrine predstavljaju istoriju
ekonomskih ideja od najstarijih vremena do danas, pa su
obimne i mogu se posmatrati po autorima, zemljama,
predmetu proučavanja, pa se zato moramo ograničiti.
Mogući su sledeći pristupi:
1. Ograničiti se na vremenski period (npr. stari vek,
srednji vek, XVIII, XIX i XX)
2. Prostorno tj. nacionalno ograničenje (npr.
ekonomske ideje Jugoslavije, ekonomske ideje
istoka, ek. ideje Evrope i sl.)
3. Ograničiti se prema predmetnom kriterijumu (npr.
ekonomske kategorije kao što su Pf, renta,
najamnina, vrednost, privatna svojina..)
4. Ograničiti se na autore (moguće je
proučavatisistem ek. ideja jednog ili nekoliko
autora izabranih prema nekom kriterijumu)
5. Proučavanje neke ekonomske škole kao
kombinacije predmetnog kriterijuma i autora.
Radi se o sistemu srodnih ek. ideja o jednoj ili
više ek. kategorija.
Moguće su i druge kombinacije, ek. ideje treba
proučavati hronološki radi boljeg razumevanja.
2. Značaj proučavanja ekonomskih doktrina
Pre svega ED pružaju saznanje o tome šta su
istaknuti ekonomisti mislili o privrednoj stvarnosti prošlosti
i svoga doba, kako su je teorijski objašnjavali, koje su
zakonitosti utvrdili, šta su predlagali u cilju progresa.
ED pružaju sliku razvoja ek. misli od najstarijih
oblika do čitavih naučnih sistema savremenog doba.
Istorija ekonomskih ideja ima velike mislioce kao što
su Kene, Peti, Smit, Rikardo, Marks, Lenjin i dr, dok su
njihovi slebdenici nastavljali i usavršavali njihove ideje.
Svi ek. pravci imaju izvestan značaj za razvoj ek.
nauke, svi nose neku istinu.
Kroz čitav istorijski hod ek. misli i na ekonomsko-
idejnom polju uvek se vodila klasna borba koja se vodila u
samoj stvarnosti. Današnje jezgro ek. teorije rezultat je te
borbe na polju ek. misli, sinteza čitavog niza protivurečnih
teza i antiteza.
1
3. Ekonomske ideje starog Istoka
Stari vek se uglavnom odlikuje robovlasničkim
poretkom, izrastao iz prvobitne zajednice. Smatra se da je
stari vek trajao do propasti Rimske imperije a feudalizam
se vec bio razvio. Poljoprivreda je bila osnovna grana
privrede a u kasnijem vremenima se razvilo zanatstvo i
trgovina.
Vavilonija
– odatle su sačuvani najstariji
ekonomsko-idejni izvori,
Hamurabijevi zakoni
iz XVIII veka
pre nove n. e. Tu su propisane kazne protiv robova koji
beže kao i protiv onih koji ih kriju ili im pomažu u bekstvu.
Pruža se zaštita privatnoj svojini nad zemljištem i ostalim
sredstvima za proizvodnju, ovde se prvi put pojavljuje
izvesno normiranje novčane najamnine.
Asirija
– ekonomska misao je sličnih karakteristika
onoj u Vaviloniji, razlog za to je sličnost društveno –
političkog ustrojstva ovih zemalja. Odatle su poznati
Zakoni moćnih Asirijskih careva
iz XIV i XIII veka pre n. e.
njima se štiti robovlasnička država, privatni robovlasnici i
privatna svojina uopšte.
Egipat
– najveći procvat je doživeo u doba Novog
carstva, a naročito u vreme Tutmesa III i Ramzesa II, kad
su se razvile mnoge grane nauke i umetnosti, pa u
njihovom okviru i ekonomske ideje, koje su bile
isprepletane sa religioznim. Sačuvani su i dokumenti koji
govore o pobunama i ustancima robova i siromašnih
seljaka zbog teškog života i eksploatacije od strane
robovlasnika.
Kina
– stanovištvo kine je bilo na visokom stepenu
materijalne i duhovne kulture, kina je daleko pre naše ere
znala za štampu, metalni (srebrni) novac i za mnoge druge
tekovine koje su u Evropu ušle u upotrebu tek više vekova
kasnije.
U Kini ek. ideje nalazimo u religiozno – filozofskim
spisima i sistemima, od kojih je najvažnije učenje
poznatog kineskog mislioca
Konfučija,
propovedao je
slobodan porodični seljački život i umereno poresko
opterećenje u korist države.
Gvan - Či
iz početka IV i kraja III veka pre n. e. U
njemu je opisan težak život naroda, ne samo u nerodnim
već i u rodnim godinama, autori su se izjašnjavali protiv
prekomerno visokih radnih obaveza seljaka i za povećanje
cene hleba, kako bi se popravio njihov materijalni položaj,
autori se izjašnjavaju i za državnu intervenciju u ek.
odnosima.
Indija –
U Staroj Indiji je postojalo kastinsko
odnosno klasno uređenje, u takvom uređenju su radne
klase (trgovci, zemljoradnici i zanatlije) tretirani kao niži
slojevi iz kojih je prelazak u one više (ratnike i sveštenike)
bio skoro nemoguć. Bila je poznata po proizvodnji tkanina,
a izvozila je začine, drago kamenje i dr. robu. Ovde se
javljaju i ideje protekcionizma i prohibicionizma u obliku
zabrane uvoza strane robe radi zaštite proizvodnje.
2
5. Ekonomske ideje Platon-a (427-347)
Sokratov učenik i Aristotelov učitelj, u prvom redu je
filozof – idealista. Njegova dela su
Republika
(ili
Država
) i
Zakoni
.
Jedna od najvažnijih Platonovih misli jeste misao o
podeli rada, na kojoj on zida čitavu društvenu i državnu
zgradu. Po njemu se podela rada javlje sa jedne strane
kao posledica različitih ljudskih sklonosti a sa druge strane
ima za posledicu povećanje produktivnosti rada, ona je
baza na kojoj počiva podela društva na staleže.
Platon je objasnio poreklo novca, koji je po njemu
nastao iz potreba praktičnog života. On je protiv novca kao
oblika bogatstva i predlagao je da se gomilanje novca
zabrani, uopšte je protiv bogatstva. Smatrao je da
bogatstvo i vrlina ne idu zajedno. Prema siromašnima ima
prezriv stav i upoređuje ih sa trutovima.
Prema trgovini se takođe odnosi prezrivo, ali pošto
uviđa potrebu za njom, predlaže da se njom bave samo
stranci i to isključivo za gotovo. Smatra da zanati trebaju
biti zaštićeni ali i potrošači od lošeg kvaliteta zanatske robe
i njenih visokih cena. Zastupnik je naturalne privrede,
posebno poljoprivrede zasnovane na radu robova, u toj
oblasti posebno ističe vinogradarstvo.
Protivnik je demokratije atinskog tipa, u državi tog
tipa on vidi dve države: državu siromašnih i državu
bogataša.
U njegovoj idealnoj državi opstanak društva se bazira na
radu robova, u njoj postoje tri osnovna staleža:
- prvo, stalež onih koji rade i privređuju
(zemljoradnici, zanatlije i
sitni trgovci, oni
obezbeđuju sredstva za život viših staleža);
-
drugo, stalež ratnika (štite državu i osvajaju nove
teritorije);
- treće, stalež filozofa (donose zakone i upravljaju
državom).
Protivnik je privatne svojine, smatra da ona rađa
egoizam, pohlepu a viši staleži treba da su u stanju da se
potpuno posvete brizi oko upravljanja državom i njenom
odbranom. Umesto privatne svojine u Platonovoj idealnoj
državi postoji komunizam, ne u proizvodnji već u potrošnji,
sastoji se u zajedničkom stanovanju i ishrani, čak su
zajedničke žene i deca, a deca ne treba da znaju ni ko su
im roditelji, u određenom dobu njih uzima i vaspitava
država.
4
6. Ekonomske ideje Aristotela (384-322)
Platonov učenik i učitelj Aleksandra Makedonskog.
Nasuprot Platonovom idealizmu, ima umnogome i
filozofsko materijalističke poglede na razne probleme
kojima se bavi. Njegova poznata dela su mu:
Politika
i
Etika.
U „Etici“ raspravlja o vrednosti, razmeni, novcu, a u
„Politici“ pobija Platonova shvatanja izložena u „Državi
“
i
„
Zakonima“.
Prema Aristotelu postoje dve vrste bogatstva:
- prvo bogatstvo je celokupnost korisnih stvari tj.
upotrebnih vrednosti i ono ima svoje granice;
- drugo bogatstvo je u nagomilanom novcu i može
se beskonačno uvećavati.
Nauka o prvom je
ekonomija
a o drugom
hrematistika
.
Aristotel izlaže razvoj robno – novčanog prometa,
koji po njemu počinje trampom odnosno razmenom robe
za robu (R-R), zatim dolazi do posredovanja novca u
razmeni (R-N-R), i na kraju do trgovine radi zarade (N-R-
N) to je ustvari jedan oblik hrematistike.
Drugi oblik hrematistike Aristotel još oštrije osuđuje,
to je zelenašenje odnosno davanje novca pod visok interes
(N-N1). Prema Aristotelu jedine funkcije novca su
posredništvo u razmeni i mera vrednosti, upotreba novca u
ovim funkcijama je prirodna, dok je kamata odnosno
hrematistika uopšte neprirodna.
On jasno razlikuje upotrebnu i prometnu vrednost
iako ih tako ne naziva. Razmišljajući o razmeni Aristotel je
prvi uvideo znak jednakosti između roba koje se
razmenjuju ali nije mogao naći pravi razlog te jednakosti,
već ga je nalazio u novcu.
5
Spartak
(74 – 71 godine p. n. e.)
– tada je bio
ustanak robova, čiji je vođa bio Spartak. Ovaj ustanak je
značio najveću društvenu negaciju robovlasničkog poretka
u Rimskoj imperiji. Ustanak je propao, ali je doprineo
slomu Rimske imperije.
Marko Tulije Ciceron
(107 – 47 godine p. n. e.)
–
čuveni govornik. Bio je Cezarov politički protivnik. U
Ciceronu je klasa krupnih zemljišnih posednika i
plutokratije tzv. optimati našla svog najodlučnijeg
predstavnika. Optimate je smatrao najboljim delom
rimskog društva, onima koji su jedino sposobni da
upravljaju državom. Bio je pun klasne mržnje. Bitan je
njegov stav pema trgovini; sitnu trgovinu prezire, a krupnu
hvali, jer je u njegovo vreme krupna trgovina, pored
lihvarstva, bila glavni način bogaćenja, rimske plutokratije.
Tit Lukrecije Kar
(99 – 55 godine p. n. e.)
–
pristalica Epikurove i Demokritove atomističko –
materijalističke filozofije koju je izlagao u stihovima u
svom poznatom delu „
O prirodi stvari
“. On smatra da je
razvitak društva neprekidni prirodni proces koji se zasniva
na napretku materijalnih proizvodnih snaga.
Lucije Seneka Mlađi
( II vek p. n. e.)
– filozof
stoik. Bio je prvi antički filozof koji je smatrao da ropstvo
nije prirodno, što je bio progresivan stav.
8. Avgustin i Akvinski
Avgustin Blaženi IV vek (353-430)
Živeo je na prelazu robovlasničkog i feudalnog
poretka. Njegovo najpoznatije delo je „
O Božjoj državi
“. On
ceni fizički rad isto onako kao i duhovni. U svom delu „
O
radovima monaha
“ govorio je „baviti se samo duhovnom
delatnošću, na baveći se ručnim radom, to je znak
lenjosti“. On kovački, obućarski, građevinski i sve druge
radove smatra čistim i časnom zanatima. Iznad svih
radova Avgustin stavlja rad u poljoprivredi (najčistija od
svih umetnosti).
Po njemu trgovina nije zanimanje dostojno čoveka.
Ona je nepravedna jer se zasniva na jeftinoj kupovini i
skupoj prodaji iste stvari. Osuđuje lihvarstvo, ima
negativan stav prema bogatstvu uopšte.
Toma Akvinski XIII vek (1225-1274)
On je najautoritativniji predstavnik kanonista, pisaca
koji su se bavili modifikacijom crkvenopravnih propisa.
Poreklom je plemić, učio je u mnogim evropskim
gradovima i postigao je tada najviše naučno zvanje doktor
universalis. Osnivač je filozofije hrišćanstva u kojoj je
pokušao da spoji Aristotelove poglede sa pogledima
hrišćanske crkve. Poznato delo mu je
Summa theologica
,
koje sadrži tako reći potpun pogled na svet u duhu
savremenog mu katolicizma.
7
