Visoka Turisti
č ka
š kola strukturnih studija
Predmet:
Osnovi ekonomije
SEMINARSKI RAD
Klasična ekonomska škola i njena shvatanja
Profesor: Mirjana Ilić Student: Ana Ikić,
32/2018
1. Uvod
Ljudi su se veoma davno zainteresovali za pitanja koja danas nazivamo ekonomski
zakoni ili principi. To je i razumljivo: otkad su shvatili da mogu razne, u prirodi
zatečene stvari, da prilagode i prerade tako da zadovolje svoje potrebe, pojavilo se
interesovanje za principe koji deluju u takvim poduhvatima. Ljude je ubrzo počelo
da zanima šta utiče na to da se neki predmeti proizvode brže ili sporije, zašto neki
ljudi imaju više od drugih, da li se kroz razmenu sa drugima i uz koja pravila mogu
nabaviti neke stvari koje nedostaju, koliko one vrede, i šta ljude ograničava da
zadovolje baš sve potrebe koje imaju. Znatiželja ljudi i sklonost sistematizaciji
znanja navele su mnoge velike mislioce tokom istorije čovečanstva, da se
pozabave ekonomskim pitanjima. Mi danas znamo samo fragmente nekih njihovih
ideja pre svega onih nastalih još u okviru najstarijih civilizacija (Platon, Aristotel I
Ksenofon iz starogrčke, Čankja iz staroindijske, Ćin Ši Huangdi iz starokineske, a
kasnije, u srednjem veku, Ibn Haldun, Toma Akvinski i dr)
Glavni predstavnici klasične škole su Adam Smit i David Rikardo. Ova škola
naziva se još i ortodoksna liberalistička škola ili škola ekonomskog liberalizma.
Traje od XVII do XIX veka. Polazeći do empirijskih fenomena, cilj ovog pravca
bio je otkrivanje unutrašnje međuzavisnosti i zakonitosti funkcionisanja privrede
kao celine. Pri tom, klasičari polaze od principa „nevidljive ruke tržišta”. Ovaj
princip je formulisao najznačajniji predstavnik klasične ekonomske škole Adam
Smit. Svaki pojedinac nastoji što je najviše moguće da uposli svoj kapital na
dobrobit domaće proizvodnje; svaki pojedinac radi neminovno što je više moguće
kako bi proizvod društva bio veći. Opredeljujući se za podršku domaćoj, a ne
stranoj proizvodnji i usmeravajući je tako da njen proizvod bude što veće
vrednosti, on ima u vidu samo svoj interes i vođen je nevidljivom rukom u
ispunjavanju i onih ciljeva o kojima nije mislio. Ovoj teoriji zasnovanoj na
proizvoljnim polaznim pretpostavkama daleko od stvarnosti, svojstvena je
analogija kapitalizma, eklektičan i nepragmatičan karakter. Normalno da je sve
prepušteno ”nevidljivoj ruci” i tržištu koji će da dovedu do optimalnog razvoja, bez
ikakve potrebe mešanja države u privredni život.
2
1.3. David Rikardo
DAVID RIKARDO (David Ricardo, 1772-1823) je prihvatio i sistematizirao
Smitovo stanovište. Njegovo najpoznatije delo je "O načelima političke ekonomije
i oporezivanja" iz 1817.godine. Od početka se opredeljuje za radnu teoriju
vrednosti, preuzimajući Smitovu podelu vrednosti, ali ide korak dalje i dolazi do
razlikovanja vrednosti i prometne vrednosti. Rikardova teorija vrednosti značajnije
se razlikuje od Smitove po vremenskoj univerzalnosti.
Rikardo je uočio i da su najamnina i profit komplementarne kategorije. Ako
najamnina raste, profit pada i obrnuto u čemu se i ogleda antagonizam radnika i
kapitalista, na šta Smit nije ukazao. Takođe,bavio se i podelom rada, ali sa
međunarodnog aspekta. Njegova teorija komparativnih troškova je potvrdila
princip slobodne trgovine.
Slika 2.
4
