Seminarski rad: “Ekonomski principi poslovanja”
Marko Polić 27/1
Page 1
1. UVOD
Pravila ponašanja preduzeća se zasnivaju na zakonitostima procesa privređivanja. Ove zakonitosti
se ispoljavaju u mogućnosti stvaranja veće proizvedene od utrošene vrednosti. Ovakve mogućnosti,
pa stoga i zahtevi poslovanja preduzeća proističu iz sposobnosti radne snage da stvori veću vrednost
od vrednosti potrebne za njeno reprodukovanje. Otuda se ekonomski principi poslovanja ispoljavaju
u vidu težnje da se ostvari što bolji rezultat sa što manjim ulaganjima.
Ekonomski principi poslovanja su određene norme ili pravila koja se primenjuju u poslovanju i radu
preduzeća i drugih ekonomskih subjekata, u svrhu racionalnog ostvarivanja njegovih ekonomskih
ciljeva. Ekonomski uspešno poslovanje se ostvaruje onda kada se tim poslovanjem ostvaruju
unapred postavljeni ekonomski ciljevi preduzeća. Stepen uspešnosti ostvarivanja ciljeva preduzeća
izražava efikasnost njegovog poslovanja.
U osnovi ekonomske efikasnosti preduzeća je njegova težnja da svojom delatnošću ostvari
maksimalni rezultat uz minimalna ulaganja potrebnih faktora materije, energije i vremena.
Ekonomski ciljevi i zadaci su deo ukupnih ciljeva i zadataka preduzeća. Efikasnost poslovanja
preduzeća je upravo proporcionalna ostvarenim rezultatima. Veći rezultati podrazumevaju i veću
efikasnost pod uslovom da su ulaganja za te rezultate ostala ista ili nisu povećana u većem obimu od
obima rezultata.
Zbog nemogućnosti sintetičkog, zbirnog izraza efikasnosti poslovanja teorija i praksa ekonomije
preduzeća afirmišu određene ekonomske principe poslovanja preduzeća. Najznačajniji principi su:
produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost.
Seminarski rad: “Ekonomski principi poslovanja”
Marko Polić 27/1
Page 2
2. PRODUKTIVNOST – pojam i značaj
Produktivnost predstavlja jedan od izraza kvaliteta ekonomije preduzeća. Produktivnost izražava
efikasnost trošenja radne snage i podrazumeva da se sa što manjim utrošcima radne snage ostvaruje
što veća količina proizvoda ili usluga. Dakle produktivnost je sposobnost da se proizvede odrđena
količina proizvoda za određeno vreme uz normalnu intenzivnost faktora.
Produktivnost u širem smislu predstavljapovećanje proizvodnje i bogatstva jednog društva sa
postojećim radnim stanovništvom. Produktivnost je mera ukupne ekonomske efikasnosti, dobija se
tako što se autputi dele inputima. Autputi predstavljaju proizvode ili usluge, a inputi raspoložive
resurse.
Produktivnost u užem smislu usmerena je na produktivnost rada, odnosno prikazuje efikasnost
tekućeg rada – da se sa štomanje utrošenog rada ostvare što bolji rezultati. To se može izraziti
obrascem:
P=Q/L
Gde je P – produktivnost u datom period; Q – fizički obim proizvodnje; L – količina utrošaka rada.
Značaj produktivnosti se ogleda u njenom uticaju na životni standard, koji se ispoljava na dva
načina:
-
Sa povećanjem produktivnosti povećava se ponuda na tržištu, a samim tim i mogućnost da
se bolje zadovolje tekuće i rastuće potrebe. Istovremeno povećava se društveno bogatstvo i
nacionalni dohodak.
-
Sa povećanjem produktivnosti povećava se radni učinak zaposlenih a sa njim i njihova
zarada, odnosno kupovna moć, čije povećanje omogućava viši životni standard.
Kako je suština povećaju rezultati sa istim uloženim radom, znači da je povećanje produktivnosti
mnogo bolje rešenje nego da se, recimo, produžava radno vreme ili povećava broj zaposlenih. Da bi
se mogla povećati produktivnost, potrebno je da se poznaju faktori od kojih produktivnost najviše
zavisi.
2.1. Faktori produktivnosti
Faktori produktivnosti su sve one činjenice koje utiču na radni učinak i kao takve ih možemo
grupisati u:
1.
Unutrašnje
– subjektivne faktrore
2.
Spoljašnje
– objektivne faktore.
Seminarski rad: “Ekonomski principi poslovanja”
Marko Polić 27/1
Page 4
Ovaj metod se lako primenjuje u preduzećima koja imaju jedan proizvod, odnosno homogenu liniju
proizvodnje.
2. Metod norma časa. Po njemu se produktivnost meri kao relativan pokazatelj. Izračunava se
iz odnosa potrebnog normativnog vremena za izradu jedinice proizvoda i utrošenog –
stvarnog vremena kojese potroši prilikom izrade jedinice proizvoda.
P=t(n)/t(p)=normirano vreme/ostvareno vreme
Po ovom metodu produktivnost se, kao što smo rekli, iskazuje relativno neimenovanim brojem koji
može biti:
a)
P=1
– stvarno vreme rada je jednako objektivno mogućem, što znači da je produktivnost na
normiranom nivou.
b)
P>1
– stvarno vreme manje od objektivno mogućeg vremena, što znači da je produktivnost
povećana i troši se manje rada za jedinicu proizvoda.
c)
P<1
– stvarno vreme veće od objektivno uslovljenog, produktivnost je manja od
projektovane i troši se više rada za jedinicu proizvoda.
Ovaj metod može da se koristi kao kontrolni, kada se sprovode mere za povećanje produktivnosti. A
od mera koje se koriste za povećanje produktivnosti, najbolje rezultate daju:
-
Organizacione mere
: povećanje stepena korišćenja kapaciteta, eliminacija zastoja,
kvalifikovana radna snaga, optimalan intezitet rada i sl.
-
Tehničke mere
: izmene tehničkih uslova rada, izmene tehničke struktire osnovnih
sredstava rada povečćanog učešća produktivnije opreme, izmene životnih i radnih
uslova i sl.
-
Društvene mere
: izmene društvenih uslova u okruženju delovanjem na institucije društva
preko granskih udruženja, privredne komore…
Ukoliko su potrebne veće i opsežnije promene potrebnoje pristupiti reorganizaciji preduzeća.
