1. UVOD
Da bi se zadovoljile stalno rastuće potrebe stanovništva, ljudsko društvo je prisiljeno na proces
stalnog obnavljanja proizvodjnje različitih materijalnih dobara i usluga. To stalno obnavljanje
procesa proizvodnje, koja je povezana sa raspodelom, razmenom i potrošnjom, odnosno
društvenom reprodukcijom, predstavlja jednu opštu zakonitost i nužnost u svakom načinu
proizvodnje. Poznato je da postoji prosta, umanjena i proširena društvena reprodukcija, odnosno
obim proizvodnje može, iz godine u godinu, ostajati isti, smanjivati se ili povećavati. Imajući u
vidu da obim duštvenih potreba, iz godina u godinu neprekidno raste, onda se kao opšta zakonitost
nameće proces proširene društvene reprodukcije. Zbog toga kažemo da teorija proširene društvene
reprodukcije istovremeno predstavlja i teoriju privrednog odnosno ekonomskog razvoja.
Analiza uslova funkcionisanja ekonomskog, odnosno privrednog razvoja vrlo rano je postala
predmet izučavanja političke ekonomije. Još je u vreme fiziokrata, njihov glavni prestavnik
Fransoa Kene istraživao zakone obnavljanja proizvodnje u makro-ekonomskim razmerama.
Medjutim, na savremenom nivou razvoja ekonomske teorije, od političke ekonomije se ne očekuje
samo da objašnjava proces društvene reprodukcije, već da vrši ekonomsku analizu i da na taj način
ukaže na mogući izbor sredstava, puteva i metoda koji se mogu upotrebiti za realizaciju ciljeva
ekonomskog odnosno privrednog razvoja. Na ovaj način ekonomska teorija formira odredjenu
osnovu na bazi koje se donose odluke kojima se vrši regulisanje i usmeravanje tokova procesa
društvene reprodukcije.
U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi ekonomski rast i ekonomski razvoj
odnosno privredni rast i privredni razvoj, kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često
identifikuju, tako i u smislu njihovog kategorijalnog razlikovanja. Pojam privrednog rasta je uži od
pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja.
Svaka nacija ili država ima kao primarni cilj da joj je što bolji rast i razvoj. Iz godine u godinu,
napredne privrede sveta akumuliraju značajne veličine sofisticirane kapitalne opreme, pomeraju
granice tehnoloških znanja i dostignuća i na taj način stvaraju uslove za povećavanje bruto
društvenog proizvoda po glavi stanovnika, kao jednog od osnovnih pokazatelja rasta i razvoja.
Gotovo svima je poznato da se svaki političar, partija ili stranka u svojoj promociji zalaže za
ekonomski rast, zato što je to dugoročno najznačajniji činilac ekonomskog uspeha zemlje.
1
Ekonomski rast predstavlja ekspanziju potencijalnog bruto društvenog proizvoda neke zemlje.
Drugim rečima, ekonomski rast predstavlja širenje granica proizvodnih mogućnosti nacije. Čim
nacija ima ekonomski rast, pomeraju se granice proizvodnih mogućnosti. Valja znati da ekonomski
rast nije samo apstraktna kategorija, već je to veoma bitna kategorija i sa aspekta gradjana, zato što
u smislu rasta autputa per capita, znači rast realnih plata i mogućnost povećanja životnog standarda
nacije. Prema tome, ekonomski rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast
realnog nacionalnog dohotka.
Tematika ekonoskog, odnosno privrednog razvoja se prevashodno rasprostire na istraživanje
materijalne strane života i proučavanje proizvodnje, zaposlenosti, izvoza, uvoza i sl. Svojom
aktuelnošcu ona zaokuplja ekonomsku misao, kako u visoko industrijalizovanim tržišnim
privredama, tako i u nedovoljno razvijenim ekonomijama. Teorija i politika privrednog razvoja
obuhvata istraživanje uslova ekonomskog napredovanja, suštine procesa rasta, karaktera
strukturnih promena u privredi pojedinih zemalja i posebno načine pomoću kojih je moguće voditi
politiku dugoročnog podržavanja privrednog rasta.
Zbog toga su pitanja rasta i razvoja uvek aktuelna tema, a s obzirom i na njihov značaj za napredak
zemlje i društva u celini, sagledaćemo kako su se oni definisali odnosno nekoliko pogleda na ova
pitanja.
2
Privredni rast označava povećanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom vremena. Drugim
rečima, privredni rast znači uvećanje realnog bruto nacionalnog proizvoda u odredjenom periodu u
odnosu na njegovu veličinu u prethodnom vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast
definiše kao trajno povećanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajedničkih
ljudskih potreba, mereno veličinom proizvodnje po stanovniku. Akcenat na trajnom i neprekidnom
uvećanju proizvodnje po stanovniku je posebno značajan, budući da on podrazumeva promenu
strukture proizvodnje, izmenu u realnim odnosima cena pojedinih dobara, promena u kombinaciji
proizvodnih činilaca kao i brojne izmene u načinu života.
Ekonomski rast je jedna od ključnih tema ekonomije i jedan od osnovnih ciljeva valjane
ekonomske politike. Nema, medjutim, saglasnosti oko toga šta je odlučujuće za ekonomski rast.
Klasična, neoklasična, institucionalna i druge škole su davale različite odgovore na to pitanje.
Za razliku od klasike i neoklasike, koje su rast i razvoj pokušavale da objasne preko internih
ekonomskih mehanizama, uvek su izvesnu popularnost u ekonomiji i javnom životu uživala
shvatanja prema kojima su za razvoj odlučujući drugi faktori, kao što su:
- bogatstvo resursima,
- klimatske prilike ili
- geografski položaj
Ova shvatanja možemo zvati geografsko-resursnim. Na prvi pogled izgleda da su ovi pristupi
dovoljni da razjasne enigmu rasta. Na primer, neke resursima bogate zemlje kao što su Nemacka,
Kanada ili SAD su zaista i razvijene. Ali kako objasniti da su razvijene neke zemlje koje su
siromašne resursima (Japan, Tajvan, Švajcarska, Belgija, Hong Kong, Singapur, Koreja), dok su
neke druge koje su veoma bogate resursima nerazvijene (DR Kongo, Nigerija, Rumunija, Brazil).
Svojevremeni razvoj Mediterana i kasnije zapadne Evrope se objašnjavao pogodnošcu
geografskog položaja. Moderne verzije ove teorije, poput Džefrija Saksa (Sachs, 2001), se
uglavnom oslanjaju na dva faktora – klimatske prilike i pristup većim tržištima. Većina razvijenih
zemalja je zaista u klimatski umerenom pojasu, dok je većina nerazvijenog sveta u tropima. Ali, i
ovde postoje značajni izuzeci. Nekada je Bliski Istok bio veoma razvijen, a to je subtropski pojas,
dok je do XI veka zapadna Evropa bila vrlo nerazvijena. I danas se neke zemlje sa visokim
stopama rasta ili visokim dohotkom nalaze u subtropskim predelima (Bahrejn, Singapur), dok u
umerenim klimama ima nerazvijenih zemalja. Dobar primer su Australija i Argentina, zemlje
4
smeštene u istoj hemisferi i istom klimatskom pojasu, ali veoma različitih privrednih rezultata.
Bliskost tržištima je takodje faktor slabe informativne snage. Ako je danas zemljama i regijama
važno biti blizu Njujorka, Londona ili Tokija, kako je uopšte došlo do razvoja tih centara i kojim
drugim velikim tržištima su oni bili blizu. Iako su heuristički slaba, geografsko-resursna shvatanja
nastavljaju da uživaju znatnu popularnost, možda i zato što uspešno koriste predrasude.
Klasična ekonomska teorija je smatrala da će opšte kretanje kapitala, koga pokreću rastuća ili
opadajuća granična korist, zahvatiti sve zemlje sveta i doneti ekonomski rast. Kapital će najpre
privući ona odredišta koja su najprivlačnija, a to su ona sa najvišom graničnom stopom koristi, ali
će taj proces dotoka kapitala vremenom dovesti do opadajuće stope granične koristi, što će u
nekom trenutku dovesti do preusmeravanja kapitala prema drugim odredištima, kada ona postanu
uporedno privlačnija. Jedna od posledica ovog pristupa je, da je važno samo kretanje kapitala, a da
su akteri i pravila igre nebitni. Druga važna posledica – ako bi trebalo da je tačno što je rečeno – je
da bi svet trebalo da završi u nekoj vrsti visoko razvijene nirvane, gde praktično ne bi bilo
ekonomskog rasta. Akumulacija kapitala bi smanjivala njegovu graničnu vrednost, što bi dovelo
do pada profitabilnosti kapitala i do zastoja u akumulaciji kapitala i prekidu rasta.
Neoklasična škola je pokušala da nadje izlaz iz ćorsokaka, u koji je dospela klasika, time što bi
dopustila da ostali faktori nadoknade pad granične produktivnosti kapitala. Neoklasični model
ekonomskog rasta razvio je Robert Solow, koji je 1987. godine dobio Nobelovu nagradu za taj
model i druge doprinose u teoriji ekonomskog rasta. Verovatno najpoznatiji pokušaj ove vrste je
teorija (Solow, 1956) prema kojoj rast nastaje usled povećanja ponude proizvodnih faktora i
poboljšanja tehnologije (inovacija). Neoklasični model ekonomskog rasta opisuje ekonomiju u
kojoj jedinstveni homogeni output proizvode dva imputa: kapital i rad. Ovde je rast rada van
domašaja ekonomije i na njega ne utiču ekonomske determinante. Uz to, pretpostavka je da u
privredi vlada potpuna konkurencija i puna zaposlenost, tako da se može analizirati rast
potencijalnog outputa.
Kod neoklasičnog modela najznačajnije mesto imaju kapital i tehnološke promene. Pod kapitalom
ovde podrazumevamo trajna proizvodna dobra koja kao sredstva za rad služe u proizvodnji drugih
dobara. Kapitalna dobra uključuju: zgrade, fabrike, kuće, kompjutere, alate, opremu, zalihe gotove
robe i robe u pocesu poizvodnje. Sve to zajedno nazivamo agregatnom masom kapitala, odnosno
kapitalnim dobrima, i obeležavamo sa “k”. Kapitalna dobra izražavamo u univerzalnim
vrednostima, odnosno u valuti (dolari, dinari, evri i sl.).
5
