Na kraju, Morgan je zamolio da u fabrici A.G. Spalding i Bros. naprave odgovarajuću loptu, što
su ovi i učinili. Napravili su kožnu loptu, čiji je obim bio oko 65 cm, a težina oko 300 grama.
Nakon toga, Morgan, s još dva prijatelja, piše prva pravila odbojke.
Početkom 1896. u Springfildu na YMCA Cillegu organizovana je konferencija. Na toj
konferenciji je Morgan prvi put demonstrirao novostvorenu igru. Složio je dve ekipe po 5 igrača
koji su pre same konferencije odigrali Mintonet. Morgan je prisutnima objasnio da je ova igra
predviđena za dvoranu ali se može igrati i na otvorenom. U igri je mogao učestvovati
neograničen broj igrača a glavni cilj je bio održati loptu iznad mreže s jedne strane na drugu. Igra
je na konferenciji vrlo dobro prihvaćena i promenjeno je ime u “Volley ball”. Tokom godina ime
se nije menjalo samo što je 1952. godine odlučeno da će se pisati kao jedna reč (Volleyball).

Morgan je još poradio na pravilima igre i 1987. godine je izašao prvi priručnik sa

podacima o igri i kao dodatak su izašla prva pravila odbojke.

Odbojka se u početku širila po Americi da bi se 1900. godine pojavila i u Kanadi, čime je

Kanada postala prva strana zemlja u kojoj se počela igrati odbojka. Nakon toga počinje se širiti
na sve strane sveta: na Filipine, u Kinu, u Burmu, u Indiju, Japan, Meksiko, Evropu, Afriku... Do
1913. se odbojka u Aziji toliko razvila da je uključena u program Daleko – istočnih igara,
organizovanih u Manili. Važno je napomenuti da se u Aziji odbojka dugo igrala sa 16 igrača u
polju, da bi se povećao broj učesnika.

U Americi je 1916. Godine 200.000 ljudi igralo odbojku, što na fakultetima, što u

školama, a igrali su je i muškarci i žene.

1918. pravila su promenjena. Broj igrača limitiran je na šest i dogovoreno je da će

dozvoljeni broj odbijanja lopte biti tri puta.

Do 30-ih godina odbojka je bila prvenstveno sport za zabavu i rekreaciju, koja se u

različitim zemljama igrala po različitim pravilima, pa je postojalo samo par međunarodnih
turnira. Uglavnom su se odigravali turniri na državnim nivoima i putem njih je odbojka postajala
sve zanimljiviji takmičarski sport, koji iziskuje sve više fizičke i psihičke snage.

18. aprila 1947. godine stvorena je Međunarodna odbojkaška federacija FIVB u Parizu u

svrhu promovisanja odbojke u svetu, stvaranja zajedničkih pravila igre, organizovanja
međunarodnih turnira, te uvrštavanje odbojke u program Olimpijskih igara. FIVB je prvo
uključivala 14 zemalja članica, a danas ih ima 128, čime je najveći međunarodni sportski savez
na svetu.

1957. odbojka biva uvrštena u program Olimpijskih igara, a prve Olimpijske igre na

kojima je zaigrana održane su 1964. godine u Tokiju.

Tokom poslednje decenije odbojka doživljava sve veći rast, a uspeh i učestvovanje na

međunarodnim takmičenjima neprestano raste. Na prostorina naše bivše države Jugoslavije
odbojka se pojavila 1924.godine, kao sastavni deo Sokolskih programa, a od II svetskog rata se
razvija kao samostalni sport.

Slika 1 .Wilijam Morgan (1870-1942).

Završni rad:

Tehnika izvođenja i metodika obučavanja smečiranja u odbojci

1.2 SASTAVNI DELOVI ODBOJKE

U odbojci postoji niz od šest različitih faza koje se ponavljaju gradeći ritmički tok. To su:

servis, prijem servisa, dizanje lopte za smeč, smeč, blok i odbrana lopte u polju.

Igra počinje

servisom

, a izvodi ga igrač iz zone jedan iz prostora za serviranje koje je

široko koliko i sam teren (9 m). Osnovni cilj servisa je da se osvoji poen ili da se protivniku
oteža organizacija napada. Važnost servisa u modernoj odbojci je veoma velika. Ekipa koja bolje
servira je uvek u prednosti. Trenutno se u odbojci najviše koriste smeč, (skok) servis i flot (ravni)
servis.

Proces napada započinje

prijemom servisa

. Glavni cilj prijema je da dizaču omogući što

lakšu distribuciju lopte ka smečerima. Idealan prijem se smatra onaj prijem koji omogućava
dizaču proigravanja prvog tempa (penal, dugi penal-alma...). I servis i prijem servisa su za obe
ekipe prvi kontakti sa loptom tako da se ova dva elementa smatraju za najvažnije u odbojci.

Dizanje

je obično drugi kontakt sa loptom i veoma je važan element u odbojci. Dizač se

zbog toga naziva plejmejkerom, organizatorom igre, mozgom i slično. Najčešća tema analize
protivničke igre su navike dizača u igri (gde voli da upućuje lopte kod dobrog prijema, kod
tesnog rezultata...).

Finalna faza napada je

smeč

koji može biti izveden na razne načine i u raznim pravcima.

To najčešće zavisi od dignute lopte, protivničkog bloka, zaleta... Smeč je takođe najatraktivniji
element u odbojci gde lopta neretko ide brzinom od 100-120 km. na sat. Smeč je i element koji
najviše privlači decu odbojci.

Blok

je prvo sredstvo odbrane i element na kom se mora jako dugo raditi bez obzira što u

strukturi osvojenih poena ne učestvuje mnogo. Obzirom na broj igrača imamo individualni,
dvojni i trojni blok. Ekipa koja ima dobar blok najčešće igra i dobru odbranu zato što se često
blokira određeni deo svog prostora. Najčešće se blokira pravac kojim određeni smečer ima
naviku da napada, deo terena gde su lošiji igrači odbrane...

Glavni zadatak

odbrane polja

je da ne dozvoli lopti pad u vlastito polje. U zavisnosti od

taktike odbrane igrači su raspoređeni po terenu. Ovaj elemenat se izvodi sa svim delovima tela i
može biti veoma atraktivan. U odbrani polja se koristi veliki broj tehničkih elemenata (čekić,
prsti, upijač, povaljka, klizeći upijač...).

Završni rad:

Tehnika izvođenja i metodika obučavanja smečiranja u odbojci

4. OPIS TEHNIKE SMEČIRANJA

Smeč u odbojci je najizrazitiji napadački tehničko – taktički element, akcija u kojoj se

najčešće silovitim udarcem jednom rukom – dlanom po lopti, iznad nivoa mreže, prema
protivničkom terenu nastoji osvojiti poen.

U nadmetanju vrhunskih odbojkaških ekipa smečiranje predstavlja daleko najefikasniji

način napada i njime se osvaja najveći broj poena. U strukturi osvojenih poena u igri, poeni
osvojeni smečiranjem su procentualno najzastupljeniji u odnosu na sve ostale poene osvojene
nekim drugim tehnikama. Upravo zbog toga, smečiranju se u savremenoj odbojci pridaje velik
značaj jer je najmoćnije sredstvo napada kojim se završava najveći broj akcija u igri i to najčešće
uspešno, direktnim osvajanjem poena, bez nastavka akcije posle smečiranja. Samo u ređim
slučajevima, akcija smečiranja se ne završava (poentiranjem ili greškom) već nastavkom akcije
ekipe koja je smečirala (produženi napad) ili akcijom protivničke ekipe koja se branila kroz
kontranapad.

Dakle, smečiranje je obično završni udarac po lopti u obe faze igre, u napradu i u odbrani

– kontranapadu. U organizaciji napada, kompleksu K – 1, smečiranje sledi gotovo uvek nakon
uspešno izvedenog prijema, odnosno dizanje lopte za smeč, dok se u organizaciji odbrane –
kontranapada, kompleksu K-2 takođe, smečiranjem završava uspešno izvedena akcija odbrane –
kontranapada.

U savremenoj odbojci efikasnost smečiranja se bazira, pre svega, na uspešnoj organizaciji

napada – kontranapada, koji se ogleda kroz vrhunsko tehničko – taktičko umeće svih igrača,
njihov visok stepen uigranosti i saradnje, naročito između dizača i smečera. Ubrzanjem akcija
napada povećava se stepen nepredvidivosti napada što uz veliku snagu udarca po lopti i brzinu
leta lopte doprinosi većoj efikasnosti smečiranja. (Kostić, 1983).

Većina autora deli smeč u 6 faza:

1. Zauzimanje mesta – lokacije i početnog – pripremnog stava;
2. Kretanje ka lopti- zalet;
3. „Zaustavljanje“ i priprema za skok;
4. Skok i položaj tela u skoku;
5. Udarac po lopti (sudar ruke i lopte);
6. Doskok.

1.FAZA: Zauzimanje mesta – lokacije i početnog – pripremnog stava

Tehnika izvođenja smečiranja u odbojci započinje zauzimanjem mesta i početnog stava.

Smečer je na značajnoj udaljenosti od mreže (početnici od 3-4 metra) u poziciji visokog
odbojkaškog stava i frontalno okrenut prema mreži. Stopala su postavljena u širini ramena, i
težina tela je ravnomerno raspoređena na obe noge. Telo je gotovo potpuno opruženo. Noge su
blago savijene u kolenima, a trup blago nagnut napred. Ruke su pored tela ležerno opuštene, a
pogled smečera usmeren ka dignutoj lopti.