Prikaz knjige:
Emil ili o vaspitanju, Žan Žak Ruso, Znanje-
preduzeće za udžbenike narodne republike
Srbije, Beograd 1950.
Žan Žak Ruso bio je švajcarsko-francuski
filozof, pisac, politički teoretičar. Žan Žak Ruso
bio je najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je
smatrao da je savremena kultura negacija
prirode i zato je govorio da ljudi treba da se
vrate prirodi-slobodi i jednakosti.
Žan Žak Ruso koji se smatra
najuticajnijim misliocem i teoretičarem u doba
prosvetiteljstva svoje pedagoške poglede izlaže
u svom najznačajnijem delu, Emil ili o
vaspitanju, napisanom 1762. godine, u kome
kritikuje veoma oštro tadašnji vaspitni sistem.
On iznosi svoje ideje i shvatanja o vaspitanju,
određujući čoveka, dete, prirodno biće, kao
osnovno polazište, kriterijum, i meru koja je
najznačajnija u vaspitanju.
Rađamo se slabi i stoga su nam potrebne sile,
rađamo se bez igde ičega i stoga nam je
potrebna pomoć; rađamo se glupi i stoga nam
je potrebna moć rasuđivanja. Sve što nam
nedostaje pri našem rođenju, i što nam je
potrebno kad odrastemo, daje nam se
vaspitanjem.
Biljke se oplemenjuju negovanjem, a ljudi
vaspitanjem. Kad bi se čovek rodio veliki i
snažan, njegov bi mu rast i snaga bili sve dotle
beskorisni, dok ne bi naučio da se njima služi:
oni bi mu, štaviše, bili škodljivi, jer bi sprečavali
druge da misle kako će mu pomoći. i prepušten
sam sebi umro bi u bedi pre nego što bi poznao
svoje potrebe.
Mi ne razumemo decu: što se čvršće držimo
pogrešnih ideja koje gajimo o njima, to vise
lutamo. Najmudriji obrađuju ono što je vredno
da ljudi saznaju, a pritom se ne obaziru na ono
što deca mogu naučiti. Oni uvek traže čoveka u
Vaspitanik se ne stidi da u detinjstvu sluša
savete prijatelja koji će mu biti prijatelj i kad
odraste; vaspitač se svom dušom predaje
brigama i naporima čiji će plod ubrati, i sve
zasluge, koje zadobija vaspitajući svog pitomca,
tvore kapital koji će mu doneti kamate pod
njegove stare dane.
Ž. Ž. Ruso smatra da „ko uzme na se brigu o
slabunjavu i bolešljivu vaspitaniku, zameni
poziv vaspitača sa službom bolničara; negujući
nekoristan život, on gubi svoje vreme koje je
posvetio da bi povećao vrednost ljudskog
života; on se izlaže opasnosti da mu jednoga
dana kakva neutešna majka zameri što joj je
umro sin, koga je on dugo vremena veštački
podržavao.
Ja ne bih uzeo na se brigu oko vaspitanja
bolešljiva i nezdrava deteta, pa makar bio
siguran da će živeti osamdeset godina. Neću
nikako da znam za vaspitanika koji je večno
nekoristan sebi i drugima, koji je jedino zauzet
