УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ
СЕМИНАРСКИ РАД
МЕТОДИКА НАСТАВЕ
ТЕМА
:
ЕМОЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
Ментор: Студент:
Проф. др Костић Александар Трипковић Анђелка 22/15
Косовска Митровица, 2018.
Емоционална интелигенција
2
важно разумети да емоционална интелигенција не искључује интелигенцију, да она не
представља “победу главе над срцем” – то је јединствени спој једног и другог.
Емоционална интелигенција комбинује афект са когницијом, емоције са интелигенцијом .
Постојећа истраживања сугеришу да ће емоционална интелигенција вероватно
заузети место уз друге важне психолошке варијабле као предиктор различитих фактора
успешности на послу, у школи и код куће. Нпр. виши степен емоционалне интелигенције
може предвидети смањену вероватност потешкоћа са дрогама или насиљем.
1. ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И ЕМОЦИЈЕ
Емоционална интелигенција
3
Психолози су још у XVIII веку поделили људско мишљење на три сегмента:
когницију тј. спознају (памћење, апстрактно, логичко мишљење, просуђивање);
афект (емоције, расположења, осећајна стања и сл.);
мотивација (биолошки пориви и стечени поступци).
1
Према мишљењу неких аутора, савремена психолошка истраживања потврдила су
научну постојност овакве класификације. Из назива конструкције емоционалне
интелигенције произлази да би она требала бити комбинација интелигенције и емоција.
Стога је потребно прво покушати образложити ова два појма. У складу са горе наведеном
поделом под
интелигенцијом
се сматра квалитет функционисања когнитивне сфере
мишљења. Ипак, још увек у психологији не постоји сагласност једнозначног и
општеприхваћеног дефинисања интелигенције, па чак ни око тога шта је то тачно
интелигенција. Вероватно најчешће цитирану дефиницију интелигенције дао је Wеchsler
сматрајући да је „интелигенција укупан или глобални капацитет појединца да делује
целисходно, мисли рационално и ефективно влада својом околином“.
Према Андриловићу и Чудини (1994) такође до данас нема “јединственог научног
одговора на питање шта су емоције“. Аутори се приклањају дефиницији по којој су
емоције „доживљаји нашег вредновања и субјективног односа према стварима,
догађајима и властитим поступцима“. У класификацији емоција разликују:
примарне (страх, бес, радост, жалост);
осећајне (бол, одвратност, распон емоција од категорије „задовољства“ до
„незадовољства“);
интелектуалне (знатижеља, чуђење, дивљење, естетски осећаји);
емоције према себи (срам, понос, кривица, кајање, збуњеност);
емоције према другима (љубав, мржња, завист, поштавање, симпатија,
презир).
2
Основно питање које се поставља јесте како емоције утичу на интелигенцију.
Према традиционалном схватању емоције дезорганизирају и ометају успешну и
рационалну менталну активност. Овом се супротстављају модерне теорије по којима
емоције могу, уколико се њима исправно управља, покренути и побољшати рационално
деловање појединца тако што ће деловати на повећање мотивације за решавање
проблема за који је неопходно рационално резоновање.
1
Вратуша В., и др.
Социологија,
Завод за уџбенике, Београд, 2011-2012., стр 178.
2
Исто, стр 179.
Емоционална интелигенција
5
резоновање о емоцијама и информацијама повезаних са њима, и процесирање
емоционалних информација као део опште сличности решавања проблема. Концепт
емоционалне интелигенције снажно се преклапа са Гарднеровом предлогом социјалне
интелигенције, коју је он одредио као тип личне интелигенције. Он је, наиме, у свој модел
вишеструких интелигенција међу седам уврстио и два облика личних интелигенција. Уз
музичку, телесно – кинестетичку, логичко – математичку, лингвистичку и специјалну, у
категорију интелигенција сврстао је интерперсоналну и интраперсоналну интелигенцију.
Интраперсоналну интелигенцију
дефинисао је као способност приступа у свој
емоционални живот, идентификовања, описивања и разликовања властитих осећаја, и
њиховог симболичког представљања.
Интерперсоналну интелигенцију
дефинисао је као
способност препознавања расположења, намера и жеља других људи.
Интелигенција у разумевању понашања и његовог значења појављује се у
Гуилфордовом моделу интелигенције, који се темељи на свим могућим комбинацијама
три главна фактора:
операције (когниција, меморија, дивергентна продукција, конвергентна
продукција и евалуација);
садржаји (фигурални, семантички, симболички и понашајни) и
продукти (јединице, класе, релације, састави, трансформације и импликације).
3
Дакле, свака се интелектуална активност састоји од садржаја, операција и
продуката. Свака од четири врсте интелигенције (односно категоре садржаја
информација) обухвата по 30 сличности (6 продуката пута 5 операција). Фигуративни,
семантички и симболички садржај у великој мери се односи на апстрактни материјал
садржан у стандардним тестовима интелигенције. Посебно, емоционална интелигенција
се преклапа са когницијом бихевиористичког садржаја (способност идентификације
унутрашњег стања појединца, интерпретација последица социјалног понашања, итд.).
Честице теста формиране за мерење тих сличности подсећају на бихевиористичке мере
емоционалне интелигенције. Од 30 могућих фактора социјалне интелигенције
истраживања Гуилфорда и сарадника потврдила су постојање њих 12, који се односе на
когницију и дивергентну продукцију. Емоционалну интелигенцију можемо сместити и у
теорију о флуидној и кристализованој интелигенцији. Истраживачи сматрају да
емоционалну интелигенцију чини део кристализоване интелигенције, а своје мишљење
темеље на претпоставци да се процена, експресија, регулација и коришћење емоција
развијају кроз искуство и социјалну интеракцију на исти начин као и други психолошки
процеси који чине кристализирану интелигенцију.
3
Марковић Ж. Д.,
Општа социологија
, Савремена администрација, Београд, 2003., стр.122.
