Емоционалну интелигенцију представља склоп више способности: способност
саморазумевања, самоконтроле, самоувереност и способност емпатије. Емоционална
интелигенција није супротна, већ само различита, комплементарна способност у односу на
рационалну интелигенцију. Гарднер је први поменуо да постоји седам различитих врста
интелигенције, а да је емоционална интелигенција једна од њих.
Појам емоционална интелигенција појављује се, почетком 90-их година прошлог
века. Укратко дефинисана, емоционална интелигенција је способност да се опазе емоције,
да им се приђе и да се изазову, како би помогле процесу мишљења. У бити, емоционална
интелигенција описује способност да се ефикасно одржава веза између емоција и
мишљења, да се употребе емоције како би се олакшало расуђивање и да се интелигентно
расуђује о емоцијама. Према Големану емоционалну интелигенцију чине некогнитивне
способности, компетенције и вештине које утичу на способност особе да се носи са
захтевима и притисцима околине. Емоционална интелигенција се делом стиче генетским
наслеђем, али значајним делом процесом учења.
Големанов модел емоционалне интелигенције се састоји од неколико битних
компонената:
1.
Самосвест
(способност „читања“ сопствених емоција и схватање какав утицај
имају на околину)
2.
Доношење одлука
(проучавање сопствених поступака и познавање последица)
3.
Управљање осећањима
(спознавање шта је подлога осећања)
4.
Превазилажење стреса
(научити опуштати се и разумети важност опуштања)
5.
Емпатија
(разумевање туђих осећања и уважавање различитости мишљења)
6.
Комуникација
(разговарати о осећањима са разумевањем и бити добар слушалац)
7.
Самооткривање
(разумевање потребе за отвореношћу и поверењем, научити
када и како говорити о својим осећањима)
8.
Проницљивост
(препознавање образаца у личном и животу других људи.
9.
Самоприхватање
(умети прихватити своје мане, умети ценити своје врлине)
10.
Лична одговорност
(преузети одговорност и умети препознати последице
личних одлука и реаговања)
11.
Самопоуздање
(умети изложити своје бриге и осећања без љутње и пасивности)
12.
Групна динамика
(спознати када пратити, а када водити)
13.
Решење конфликта
(модел „победити/освојити“ при преговарачком
компромису)
Лош приступ родитеља
Реч је о омањој родитељској трагедији. Карл и Ана својој кћери Лесли, којој је
само пет година, показују како се игра тек купљена видео-игрица. Али када Лесли почиње
играти, чини се да јој претерано НЕНОРМАЛНИ родитељски покушаји да јој помогну
заправо само сметају. Противречни налози и савети иду у свим смеровима. „Десно,
десно... стани. Стани. Стани!“, говори мајка Ана, а глас јој постаје све напетији и
нервознији док се Лесли, гризући усну и разрогачених очију проматрајући екран, бори
како би послушала њихове упуте. „Видиш, ниси се исправила... Иди у лево. Лево!“,
налаже раздражено отац Карл. У међувремену Ана, од силне немоћи преврћући очима,
надглашава његове речи: „Стани! Стани!“ Како не успева задовољити ни оца ни мајку,
Лесли од напетости изобличује вилицу и убрзано трепће, а очи јој се пуне сузама. Док се
низ дететове образе котрљају сузе, ниједно од родитеља ничим не показује да то
примећује, као ни да им је до тога стало. У тренутку када је Лесли подигла руку како би
обрисала сузе, отац јој отресито говори: „У реду, хајде... Сада ћеш се припремити за
пуцање. У реду, крени!“ Мајка јој тада нестрпљиво виче: „Хајде, помакни само за
милиметар!“ Међутим Лесли сада већ пригушено јеца, сама у својој боли. У таквим
тренуцима деца уче лекције које се усађују дубоко у њихово биће. Када је реч о Лесли,
један од закључака које може извући из ове болне епизоде лако може бити то да ни њеним
родитељима, па ни било коме другоме, није стало до њених осећања.
Када се у детињству понављају небројено пута, тренуци слични овоме преносе неке
од најтемељнијих животних емоционалних порука - лекције које могу одредити читав
животни пут. Родитељски живот наша је прва школа емоционалног учења; у овој присној
атмосфери учимо како осећати у вези с властитим бићем и како ће други реаговати на
наше осећаје; како размишљати о тим осећајима и какве нам се врсте реакција нуде; како
очитавати и изражавати наде и страхове. Ово емоционално школовање функционише не
само кроз ствари које родитељи говоре или изравно чине деци, него и кроз узоре које дају
управљањем властитим осећањима и осећањима у комуникацији с брачним другом. Неки
су родитељи надарени емоционални учитељи, други су у томе управо очајни. Проведене
сваку узрујаност те ће се, на пример, користити и ценкањем и митом како би навели дете
да престане бити тужно или љутито.
• Показивање презира, без имало поштовања према дететовим осећањима.
Такви родитељи најчешће не показују никакво одобравање, груби су и у критиковању и у
кажњавању. Они ће, можда, забранити сваки облик исказивања дечје љутње и на најмањи
знак раздражености прибећи кажњавању. Реч је о родитељима који ће на дете које
покушава изнети своју верзију приче бесно викати: „Да се ниси усудио одговарати ми!“
На концу, постоје и родитељи који дечју узрујаност користе као пригоду да се
искажу у улози емоционалних тренера или ментора. Они осећања свог детета схватају
довољно озбиљно да би покушали тачно разумети што их мучи („Јеси ли љут због тога
што те Томи увредио?“) и помоћи детету да дође до позитивних начина на које ће мирити
осећаје („Уместо да га удариш, како би било да пронађеш неку играчку с којом ћеш се сам
играти док поновно не осетиш жељу да се играш с њим?“).
Како би родитељи били овако учени тренери, морају и сами добро владати
рудиментарним елементима емоционалне интелигенције. Једна од темељних
емоционалних лекција за дете је, на пример, како разликовати осећања; отац који,
рецимо, не придаје важност властитој туги, не може сину помоћи разумети разлику између
жаљења због одређеног губитка, осећања туге у тужном филму и туге која се појављује
када се нешто лоше догоди некоме до кога је детету стало. Уз те разлике постоје и
префињеније спознаје, нпр. о томе како љутњу подстиче осећај повређености. Како деца
одрастају, специфичне емоционалне лекције за које су приправни - и које су им потребне -
мењају се. Лекције из емпатије започињу у раном детињству, уз родитеље који се
прилагођавају дететовим осећањима. И премда се с годинама неке емоционалне вештине
дограђују међу пријатељима, емоционално вешти родитељи могу увелико помоћи деци
код сваке темељне способности емоционалне интелигенције: научити како препознати,
управљати и обуздавати властита осећања; како исказивати емпатију; и како се носити с
осећањима који се појављују унутар њихових веза.
Истраживачка екипа Универзитета у Вашингтону открила је да се у случају
емоционално способних родитеља, у односу на оне који лоше поступају с осећањима, деца
разумљиво боље слажу, показују им више љубави и у њиховој близини осећају мање
напетости. Али, осим тога, таква деца боља су и у суочавању с властитим емоцијама, боља
су у процесу тешења властитих узрујаних осећања, а уз то се и ређе узрујавају. Таква су
деца и биолошки опуштенија и исказују ниже разине хормона стреса и других физичких
показатеља емоционалног узбуђења. Остале су предности друштвене нарави: оваква су
деца популарнија и симпатичнија међу вршњацима, док их учитељи опажају као
друштвено способније. И родитељи и учитељи у такве деце уочавају мање проблема у
понашању, нпр. непристојности и агресивности. Коначно, предности се суочавају и на
когнитивноме плану; оваква деца позорније прате излагања, па тако и боље уче. Уз једнак
ИКу, петогодишњаци чији су родитељи били добри тренери постизали су, дошавши до
трећег разреда, боље резултате тестовима из математике и читања (што је снажан
аргумент који говори у прилог проучавању у емоционалним вештинама које ће детету
помоћи како у учењу тако и у животу). Тако се користи за децу емоционално успешних
родитеља састоје у изненађујућем, готово невероватном, низу предности у читавом
спектру емоционалне интелигенције, па чак и изван њега.
ПОЧЕТНА ПРЕДНОСТ У СРЦУ
Утицај родитељског односа на емоционалне способности започиње још у колевци.
Угледни педијатар с Харварда, користи се једноставним
дијагностичким испитивањем
дететовог темељног односа према животу.
Осмомесечном детету понуди две коцкице, а
потом му покаже како жели да их
постави. Дете које је пуно наде, које има поверења у
властите могућности, узеће једну коцкицу, ставити је у уста, протрљети је у коси,
одгурнути је са
стола и чекати да види хоћете ли му је подигнути. Када то учините, дете ће
коначно
довршити постављену задатак - спојити две коцкице. Потом ће вас погледати
озарено и са
пуно ишчекивања, као да жели рећи: „Реци ми колико сам диван!“ Оваква
деца у животу су од одраслих примила поприличну количину одобравања и подстицаја;
она очекују да ће у малим животним изазовима бити успешна. За разлику од њих, деца
која потичу из домова који су сувише, хаотични или немарни, тој маленој задатак прилазе
на начин који показује да већ унапред очекују да неће успети. Није реч о томе да та деца
не могу спојити коцкице; разумеју упутсва и покрети су им довољно координирани да то
могу учинити. Али чак и када успеју држе се потиштено, гледају као да желе рећи:
„Ништа не вредим. Видиш, нисам успео“. Таква деца кроз живот ће вероватно пролазити
настројена дефетистички, од учитеља не очекујући никакве потицаје и никакво његово
