Univerzitet u Istočnom Sarajevu
Filozofski fakultet
Katedra za psihologiju
EMPATIJA
- seminarski rad iz Psihologije ličnosti 2 -
Profesor Studenti:
Doc. dr Radomir Čolaković Irena Tešanović
Gordana Ognjenović
Pale, maj, 2012. godine
Sadržaj
Uvod ...........................................................................................................................................3
Istorijat pojama empatije ............................................................................................................3
Određenje pojma empatije .........................................................................................................3
Empatija u teorijama ličnosti do sredine vijeka .........................................................................4
Karakteristike empatičnih osoba ................................................................................................5
Razvoj empatije ..........................................................................................................................5
Klasično uslovljavanje i razvoj empatije ...................................................................................6
Redoslijed rođenja i empatija ......................………….……………………………………….7
Instrument za ispitivanje empatije ...………………………………………………………....10
Prilog ...…...…………………………………………….…………………………………….12
Literatura ……………………………...………………..……………………………………14
2
2003). Ali, da bi se dala potpuna definicija empatije njom moraju biti obuhvaćeni kako
emocionalni, odnosno afektivni, tako i kognitivni aspekti.
U skladu sa svim navedenim,
empatija
se može definisati kao „složeni kognitivno-
afektivni fenomen doživljavanja i razumijevanja svjesnih i nesvjesnih stanja druge osobe,
baziran na sposobnostima da se saznaju tuđa iskustva“ (Vukosavljević-Gvozden, 2002,
str.27).
EMPATIJA U TEORIJAMA LIČNOSTI
Frojd (Freud) je bio prvi teoretičar ličnosti koji je upotrijebio pojam
empatija
i smatrao
je da je ona neophodna u psihoanalizi, jer preko
empatije
osoba može da razumije mentalne
procese druge osobe.
Značaj
empatije
uočio je i Adler (Adler). Smatrao je da je
empatija
posebno važna u
terapijskom odnosu zbog toga što omogućava da se pomagač (terapeut) postavi na tuđe
mjesto. Adler je rekao da „možemo uspjeti u tretmanu samo ako smo istinski zainteresovani
za drugu osobu. Moramo biti sposobni da vidimo njenim očima i slušamo njenim ušima“
(Adler, 1931;
prema Vukosavljević-Gvozden, 2002, str.8).
Olport (Allport) je smatrao da uz pomoć
empatije
„unosimo“ samog sebe u razmišljanja,
osjećanja i reakcije druge osobe.
Definiciju
empatije
razradio je i Marfi (Murphy) koji je smatrao da nam
empatija
omogućava da se stavimo na mjesto neke osobe ili nežive stvari i da im pripišemo svoja
osjećanja ili stavove koja se javljaju u nama, a izazvana su tom osobom ili objektom.
Od izuzetnog značaja za početak empirijskog istraživanja
empatije
, savjetovanja i terapije
bila su Rodžersova (Rogers) gledišta o ovom pojmu. Jedna od glavnih tačaka njegov gledišta
jeste da ljudi imaju
samoaktualizirajuće tendencije
koje mogu da unaprijede njihov rast i
dobrobit, ali samo ukoliko ih ne ometa odsustvo prihvatanja i empatičkog razumijevanja,
posebno od strane roditelja, jer tako može doći do stvaranja iskrivljenog pojma o sebi. On je
smatrao da klijentom usmjerena terapija može to da ispravi, te da stoga terapeut treba da bude
empatičan. Rodžers je definisao
empatiju
na sledeći način: “To znači ući u privatni opažajni
svijet druge osobe i biti u njemu sasvim kao kod kuće (Rogers, 1975; prema Vukosavljević-
Gvozden, 2002, str. 9).
4
