0
Универзитет у Крагујевцу
Природно-математички факултет
Институт за биологију и екологију
ЕНДЕМИЧНА ФЛОРА И ВЕГЕТАЦИЈА
ИЗВОД ИЗ ПРЕДАВАЊА
ПРОФЕСОР: др Марина Топузовић
САРАДНИК: др Ивана Радојевић
Крагујевац, 2014.
1
УВОД
Наша земља се карактерише разноврсним природним условима (клима, рељеф,
орографски фактори, водни ресурси) и богатством станишта, што је омогућило
опстанак великог броја биљних и животињских врста различитог порекла, начина
живота и распрострањења. У флори Србије је до сада детерминисано
3662 таксона
,
што је сврстава у групу Европских земаља са богатим флористичким диверзитетом.
Свака биљна врста заузима на Земљи једну одређену област која представља
њен ареал. Oбзиром на величину ареала разликујемо: космополитске врсте
(космополити) и eндемске врсте (ендеми).
Ендемизам
је појава ограниченог распрострањења организама на одређеној,
често малој, територији или акваторији. Ендемичне могу бити врсте (најчешћа
употреба термина) или било која друга таксономска категорија. Ендемични таксон
назива се
ендемит
(Јанковић, 1973).
Сва подручја која се карактеришу великом присутношћу ендемичних врста у
односу на површину станишта називамо
центрима ендемизма
. Ако је ограниченост
ареала једне врсте настала смањивањем једног старијег, ширег ареала, онда је то
реликтни или конзервативни ендемизам
, насупрот томе ако је ограниченост ареала
последица младости врсте која се тек шири на већу површину онда је то
прогресивни
ендемизам
.
Највећи број ендемски врста у нашој земљи налази се на високим планинама:
Копаоник, Тара, Шар планина, клисурама, кањонима као и брдским регионима на југу
наше земље. Такође је присутан и
едафски ендемизам
, који се односи на одређене
геолошке подлоге као што серпентин. Серпентинска станишта су присутна на
територији Косова и Метохије као и деловима Западне и централне Србије.
Узроци ендемизма су бројни, иако се на место најважнијег поставља географска
изолованост, у смислу да постоји механичка баријера ширењу ареала изван тренутних
граница. Еколошка изолованост је често узрокована потпуном заменом повољних
станишта неповољним за опстанак ендемичног таксона. Генетичка основа ендемизма је
у: недостатку протока гена између сродних популација одвојених баријером,
акумулацији мутација, као и могућности дешавања генетичког дрифта (Јанковић, 1973).
Ендемити се могу поделити на основу величине ареала на:
1.
Стеноендемите - таксони чије је распрострањење ограничено на веома мале
просторе;
2.
Локалне ендемите - ограничени само на неколико хектaра;
3.
Субендемите - ограничени на неколико суседних географских целина;
4.
Псеудоендемите
Локални ендемити
представљају врсте чије је распрострањење ограничено на
територији Србије и веома су значајни за очување генофонда и биодиверзитета.
Локални ендемити углавном представљају истовремено и реликтне врсте терцијарне
старости, што даје још већи флористички и биолошки значај у очувању
биодиверзитета. У Србији постоји 59 детерминисаних локалних ендемита. Има и
оних чији ареали захватају делове територије Црне Горе или се налазе на граници са
суседним земљама.
У оквиру локалних ендемита издваја се подгрупа
стеноендемита
. То су биљке
које расту на територији наше земље, али на јако малом броју локалитета.
Већи је број оних ендемичних врста у флори Србије које су распрострањене и у
суседним земљама Балкана, које на територији Србије имају своју северну, западну или
јужну границу распрострањења. Ове врсте представљају
балканске ендемите
,
3
4.
EN - угрожени
5.
VU - рањиви
6.
LR - ниска вероватнога опасности
7.
DD - без довољно података
8.
NE – неопредељен
ПОГЛАВЉЕ 1.
Adonis vernalis
L.
Систематика врсте
КЛАСА
:
Magnoliopsida
РЕД:
Ranunculales
ФАМИЛИЈА
:
Ranunculaceae
РОД
:
Adonis
ВРСТА
:
Adonis vernalis
Слика1.
Adonis vernalis
Морфолошке и анатомске карактеристике
Аdonis vernalis
(Слика 1), народни назив - гороцвет или зечји мак, је
вишегодишња зељаста биљка из фамилије љутића, која расте на песковитим
стаништима и сушним ливадама. Име је добила по лику из грчке митологије, ловацу
Адонису; а
vernalis
- обзиром да цвета у пролеће (лат.
vernalis
- пролећни).
Према старој грчкој легенди, када је Афродита сазнала за смрт свог вољеног
Адониса, молила је Зевса је да јој драгог врати, па макар на кратко. Зевс се сажалио над
њом, па је наредио Хаду, богу подземља, да у пролеће пусти Адониса из свог мрачног
царства на земљу, тако да Адонис само пола године остане у подземном царству, а пола
године проводи са Афродитом на земљи. Природа се тада радује, облачи у зелено и
цвеће, јер се Адонис враћа, а обузима је туга када се у јесен враћа у царство сена.
Гороцвет (зечји мак) је вишегодишња, зељаста биљка, 10 до 40 cm висока. Ризом
биљке је јак, црносмеђ са много црних жила. У пролеће се из ризома најпре развијају
цветови на многобројним стаблима, образујући биљку у облику бусена. Стабљика је
усправна. Листови стабљике су седећи. Цветови су појединачни, усправни, 3 до 7 cm у
пречнику, жуте боје. Чашичних листића има 5, широко јајасти са меким длакама.
Крунични листићи су уско клинасти, по ободу цели или назубљени, светло жуте су боје
и има их 10 до 20. Плодови су орашице, формирају групе налик на буздован.
Цветови се отварају током сунчаног времена и привлаче различите инсекте
својим свиленкастим, сјајним круничним листићима. Биљке се опрашују пчелама које
сакупљају полен и бубама и мувама које једу полен. Цвета од априла до маја. Плодови
4
имају уљана тела која привлаче мраве који их распростиру. Овакав начин
распрострањења је од велике важности с обзиром да је
A. vernalis
становник густих
травнатих места у којима семена тешко стижу до површине земљишта. Упркос овоме,
размножавање семенима се не дешава сваке године, јер семенке губе вијабилност веома
брзо тако да се не стварају резерве у земљишту, стопа герминације је веома ниска,
многи клијанци увену због исушивања земљишта лети и мраза зими. Јединке не цветају
пре треће или четврте године, због тога се генеративна репродукција дешава само ако је
број семена велики и време кишовито и хладно од јула до августа, што омогућава
семенкама да герминирају брзо. Због тога је вегетативна репродукција много важнија
од генеративне и одвија се тако што ризом производи нове изданке сваке године.
Еколошке карактеристике
А. vernalis
је типичан представник песковитих станишта, сушних ливада, обода
ксерофилних шума и неких ксерофилних шума (Панчић 1874. Фл. Кнеж. Србије: 109).
Спада у понтске врсте равничарских станишта, типичнa степска, лековита и
декоративна биљка, континенталног карактера. Расте по сунчаним, сувим, плитким и
песковитим земљиштима, обраслим травом и по ретким шумама, каменитим
брежујцима и падинама. Представља украс Делиблатске пешчаре (Специјални резерват
природе, Царска бара) и приказан је на слици 2.
Слика 2. – Станиште гороцвета на Делиблатској пешчари
Елемент је различитих примарних или секундарних субконтиненталних до
континенталних травнатих заједница. Овим биљним заједницама доминирају
спорорастуће зељасте биљке и ниско жбуње. Расте на шумским прогалама, у светлим
листопадним шумама као и у четинарским шумама и шумостепама. Одговарају му
топла, светла места или барем полузасенчена, где се земљиште може лако загрејати
омогућавајући биљци да никне рано у пролеће. Земљиште на коме се јавља је најчешће
добро дренирано али не претерано влажно (MELNIK, 1998).
Потребни станишни услови ове врсте се најбоље огледају у три главна типа
биотопа у којима се
A. vernalis
углавном налази у оквиру свог ареала:
1.
Примарне ливадске заједнице у евроазијској зони степа у источној Европи и Азији.
Ова зона се карактерише сувом, континенталном климом, топлим летима, хладним
зимама и просечним годишњим падавинама мањим од 500 mm. Овде
A. vernalis
расте у
шумостепама и ливадостепама углавном на чернозему.
2.
Полуприродне и секундарне степске заједнице у панонском и дунавском региону
средње и југоисточне Европе (јужна и источна Румунија, северна Бугарска, Мађарска,
Србија, Чешка, Словачка, Хрватска и источна Аустрија).
3.
Екстразоналне степске заједнице и секундране травнате заједнице на сувим местима
у средњој Европи.
6
Распрострањеност у Србији
У Србији гороцвета има у северноисточним деловима, на Делиблатској пешчари,
Фрушкој Гори, Суботичкој пешчари, око Бездана, Чоке, у источној Србији и на другим
местима.
У Војводини
Adonis vernalis
расте на Фрушкој гори, Тителском брегу,
Суботичкој пешчари (Селевењска и Хајдукова шума), Делиблатској пешчари
(Девојачки бунар, Мала и Велика Тилва, Фламунда, Корн, Сушара, Рошјана, Гребенац и
Дубовац) и Вршачком брегу. На северозападним странама Делибатске пешчаре се
простиру пашњаци, настали деградацијом степа. Ови пашњаци у пролеће (од априла до
маја) добијају сасвим нови изглед када се развију бокори гороцвета (
Adonis vernalis
),
божура (
Poeonia tenuifolia
) или сасе (
Pulsatilla vulgaris
)
(Бугарчић, 2013).
У ужој Србији
A.vernalis
је знатно ређи и налази се у североисточној Србији на локалитету Пожежена
(Кусиће), у источној Србији у околини Ниша, Божурава, Пирота, Сарлака, Белаве,
Раснице, Димитровграда, Поганова; затим у Шумадији у околини Крагујевца и
Ћуприје; на Косову – Косово поље-Гази Местан и у Метохији између Митровице и
Пећи.
На Фрушкој гори расте у оквиру следећих насеља: Бешеново, Бешка, Черевић,
Чортановци, Гргуревци, Ириг, Шатринци, Јазак, Крчедин, Крушедол, Марадик,
Нерадин, Ривица, Сланкамен, Сремски Карловци, Велика Ремета, Визић, Врдник,
Павловци, Прњавор.
Типови заједница у којима се јавља
Установљен је у асоцијацији
Myrsinito-ishaemetum
и то на кречњаку, на доста
јако хумозном земљишту, врло слабо киселе реакције као и по ободу и по шумама
ксерофилног карактера.
Јавља се у шумама грабића (as.
Carpinetum orientalis
)
,
на кречњаку, јавља се и у
степској заједници
Festucion-valesiana
(Панчић 1874. Фл. Кнеж. Србије: 109).
.
Вишегодишње кречњачке травне формације и основне степе
Опште карактеристике
: Ниске до средње високе, отворене или затворене,
флористички богате зељасте степолике формације развијене на лесним теренима или
ксеротермне, ниске и мешовите травњачко-жбунасте заједнице на камењарским
теренима.
Екологија
: Сува и топла станишта на равним, благо нагнутим или веома стрмим
теренима. Геолошка подлога је лес, карбонатни песак еолског порекла, кречњак или
серпентин. Подлога је слабо до изражено алкалне реакције. Станишта се јављају у
подручју
панонске-континенталне,
умерено-континенталне
или
прелазне
континенталне климе, на висинама између 80 и 1200 м. Заједнице овог типа ређе долазе
и до висина од око 1800 м.
Распрострањење у Србији
: Широко распрострањена.
Мезијске жбунасте степолике заједнице са
Euphorbia myrsinithes
Распрострањење у Србији:
Источна Србија: Сува планина.
Панонске лесне степске травне формације
Опште карактеристике:
Падине и ободни делови, благи брежуљкасти терени побрђа
Фрушка горе, Вршачких планина и перипанонских делова Србије јужно од Саве и
Дунава. Чине мозаик комплекс са жбунастим и шумским формацијама панонског
обележја, а на лесној тераси и са слатинама. Едификатори су првенствено
вишегодишње траве.
