Pre više od pet hiljada godina, Egipćani su koristili vetar za pokretanje brodova na reci Nil.
Kasnije su napravljeni mlinovi za mlevenje pšenice i drugog zrnevlja. Najstariji poznati su u
Persiji ( Iranu ). Ti mlinovi su imali lopatice koje su izgledale kao velika okrugla vesla.
Persijanci su koristili energiju vetra i za pumpanje vode.

Od starih Egipćana pa do otkrića parne mašine, vetar se koristi za pokretanja jedrenjaka. Čak i
sada, jedrilice paraju morima i rekama koristeci vetar.

Više vekova kasnije Holanđani su poboljšali osnovnu konstrukciju vetrenjača, uvodeći krila u
obliku elise i koristeći na njima zategnuto platno. Oni su koristili vetrenjače za mlevenje i
ispumpavanje vode pri osvajanju zemlje niže od nivoa mora.

Kolonisti u Americi su koristili vetrenjače za mlevenje žita, za
vađenje vode iz dubokih bunara, ali i za sečenje drva u
strugarama. Oko 1920. Amerikanci koriste male vetrenjače i
kao generatore električne struje. U isto vreme se na Krimu, na
obali Crnog mora, podiže prvi višekilovatni vetrogenerator u
Evropi.

Sporadična korišćenja vetrenjača, za razne namene, nastavljaju
se sve do velike energetske krize, sedamdesetih godina prošlog
veka. Tada je svest o nedostatku nafte promenila energetsku
sliku sveta i naglo povećala interes za alternativne energetske izvore. To otvara put ponovog
ulaska, na velika vrata, vetrenjača kao generatora električne energije.

Krajem   avgusta   1985,   tokom   Svetske   konferencije   o   vetroenergetici   u   San   Francisku,   na
obližnjoj lokaciji Altamont Pas održana je svečanost prilikom koje je struja iz vetrogeneratora
dostigla   vrednost   energije   iz   milion   barela   nafte.   To   je   jedna   od   tri   najveće   lokacije
vetrogeneratora   u   to   vreme.   Tih   godina   i   u   Evropi   se   krenulo   u   osvajanje   vetroenergetskih
tehnologija. Dosta su na tome radili Nemci, Italijani i Španci. Međutim, najbolje elise su i dalje
proizvodili Holanđani, a generatore Danci. U to vreme, danski izvoz u SAD je naglo rastao.
Recimo,   1981.   izvezli   su   21   vetrogenerator,   1983.   već   356,   a   dve   godine   kasnije   3100
vetrogeneratora ! Interesantno je da je jedna od vodecih danskih firmi koristila asinhrone motore
koje je proizvodio „ Sever “ iz Subotice i ugrađivala ih u svoj finalni proizvod koji je pretezno
izvožen u SAD.

Energija vetra Švabić Natalija

3.Šta je vetrogenerator ( WEG )?

Vetroturbina je mašina za konverziju kinetičke energije vetra u mehaničku energiju. Ako se
mehanička energija koristi direktno u mašinama kao što su pumpe ili mašine za mlevenje
žitarica, reč je mlinovima na vetar. Ako se mehanička energija pretvara u električnu, reč je
vetrogeneratorima.

Vetroturbine se mogu podeliti na dva tipa, po osnovu položaja ose oko koje se turbina okreće.
Najčešće se koriste horizontalne turbine. Danas su najrasprostranjeniji vetrogeneratori sa elisom
od tri krila, snage od 1 kw do 6 Mw. Kod ovih vetrogeneratora se prenosni sistem - reduktor i
sam električni generator nalaze na vrhu nosećeg tornja. Cela konstrukcija se, pomoću senzora
pravca vetra i servomotora, pokreće tako da je elisa uvek okrenuta normalno na pravac duvanja
vetra. Najsloženiji deo je menjačka kutija koja pretvara lagano i neujednačeno kretanje elise u
brze okrete generatora stalne učestanosti.

3.1. Sastavni elementi konstrukcije turbine na vetar

3.1.1. Toranj

Unapređenja strukturalnog dizajna i konstrukcijskih materijala dovela su do izgradnje

tornjeva znatno veće visine, što omogućava postavljanje rotora na višlju tačku od podloge – gde
je vetar znatno veće snage. Male turbine (snage manje od jednog kilovata) montiraju se na
običan stub visine od 10 do 20 metara, koji je od krivljenja i eventualnog pada zaštićen
razapetim sajlama. Turbine snage od 1 do 30 kilovata se postavljaju na tubularne tornjeve ili
stubove visine od 20 do 40 metara. Turbine srednjih dimenzija se u skladu sa praksom montiraju
na tubularne čelične tornjeve visine od 25 do 50 m. Tornjevi turbina na vetar kroz koje su
sprovedeni kablovi za struju proizvode se od metala, ojačane plastike ili betona.

3.1.2. Rotor

Rotor se sastoji od rotacione glave i krakova na koje deluje kinetička energija vetra. Skoro

sve   moderne   turbine   na   vetar   imaju   rotore   koji   se   obrću   oko   ose   paralelne   sa   podlogom.
Okrećući   se,   rotor   okreće   i   osovinu   koja   konvertuje   energiju   vetra   u   mehaničku   energiju.
Okretanje osovine pokreće generator koji konvertuje mehaničku energiju u električnu. Iako
neke   moderne   turbine   na   vetar   imaju   krakove   izrađene   od   kompozitnog   drveta,   oni   se   po
pravilu proizvode od fiberglasa, lakog i veoma jakog materijala koji se pravi od poliesternih
smola i fibera stakla. Aluminijum i čelik nisu našli primenu u izradi ovih rotora: aluminijum
nije otporan na konstantno naprezanje usled jakog vetra a čelik je pretežak. Male turbine imaju
ugrađen i mali stabilizator sličan vetrokazu koji ih drži uvek usmerene u smeru odakle duva
vetar a veće turbine imaju instalirane elektromotore koji ih mehanički okreću u željenom smeru.