

Народне песме које исказују осећање и истовремено садрже неки догађај дат на
приповедни начин,

називају се лирско-епске песме.

Оне се деле на

р о м а н с е и б а л а д е.

Оне су дуже од лирских песама.



Догађај у њима

дат је врло осећајно.



Теме ових песама

су најчешће љубав или мржња везане за породични живот.

1. ЖАНРОВСКА ОБЕЛЕЖЈА БАЛАДА

Балада је

лирско-епска песма у којој је опеван неки тужан догађај.

Догађај је најчешће из породичног живота.

Балада пева о индивидуалним судбинама, тешкоћама, дилемама, искушњћима која
намеће одређена друштвена стварност.

Балада није ведра песма, већ потресна, драматична, тужна.

Народне баладе су песме са епском фабулом, али је фабула прожета лирским
изливима и наведена драмском напетошћу.

У овим песмама јунаци

нису историјске личности, не чине херојске подвиге сем у

ређим случајевима, нису ни легендарни хероји, већ обични, просечни људи.

Личности у баладама су до крајности одане породичном животру. Борба за чување
породице, за успостављање њених поремећених односа представља често херојски
подвиг.

Природа сукоба у баладама:

Композиција се у балади развија од уводног дела,

који обликује претпоставке за развој радње, преко средишњег, који усмерава радњу
поступним, али ипак убрзаним растом напетости, до завршног дела, у ком радња
добија нужан и логичан завршетак.

С обзиром на чињеницу да је од три драмске врсте балада најближа трагедији и
најчешће се с њом може успешно поредити,

о природи сукоба у балади се може

ваљано говорити на основу поређења са природом сукоба у трагедији.

Трагички јунак је, најшире схваћено, жртва сопствене несрећне судбине.

1. Сукоб првог типа

– у ком јунак постаје жţрта услед судара са околином –

налази се у групи песама са темом злосретне невесте.

2.Други тип сукоба

– у ком нема судара са захтевима околине, него јунак страдава

искључиво због трагичке црте коју носи у свом карактеру

1. Баладе

– у њима се прича о неком догађају или о судбини неке личности, што јеодлика

епске поезије, али је то причање веома живо, драматично, са пуноосећања, а крај најчешће
трагичан. Мотиви су скоро увек из породичног живота:

ПЕСМЕ:

Хасанагиница,Смрт Омера и Мериме, Јетрвица адамско колено (епско-лирска),

Женидба Милића Барјактара.

2. Романсе

– у њима је опевано весело и срећно расположење, али суморно и болно

осећање, само никада такво које би изражавало трагичан догађај као у баладама. Романси
има њавише међу љубавним песмама, али нису ретке романсе ни са породичним мотивима

ПЕСМЕ:

Биљана платно белише, Стојан и Љиљана(породична)

2. ЕПСКА НАРОДНА ПОЕЗИЈА КАО ЖАНР



Аутори епике певају о херојима, о полубожанским или божанским лицима
одговорним за судбину племена, народа или људског рода.



Преовлађује подигнут, узвишен, свечан стил у начину излагања.



Традиционална епика је архаична творевина, колективна по духу и постанку.



Особине су једноставност, снага и устаљен, уједначен, директан начин излагања.



"Наше народне епске песме настале су у периоду дуге и тешке борбе против
Турака.



У нашим народним епским песмама опевани су јуначки подвизи наших предака и
ратни догађаји: од косовске битке па све до ослобођења земље после првог
светског рата.



Наше народне епске песме груписане су око једне личности или једног догађаја.



У овим песмама славили су се јунаци или стално подсећало на неки значајни ратни
догађај.



Савремана класификација:



1. према природи стиха ( осмерацка, епске бугарсхтице, десетерацхка)



2. према степену историцности и типу стилизације : мотивске и хроницарске



3. према хронолосхко-тематскуом полазисту ( тематски кругови)

1— Митолочки (неисторијски),
2— Преткосовски,
3— Косовски,
4— Циклус Краљевића Марка,
5— Покосовски (о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима),
6— Хајдучки,
7— Ускочки,
8— Циклус ослобођења Србије, и
9— Циклус ослобођења Црне Горе



Епику, тј. мушке или јуначке песме Вук ј поделио на:

1. песме старијих времена , тј песме јуначке најстарије

– оне обухватају период до пропасти самосталних средњевековних држава, до 15.
века.

Налазе се у Вуковој 2. књизи; ту су и песме које обрађују разне мотиве, као што је
Змија младожења, па и оне које говоре о људској жртви ( Зидање Скадра – додуше,
носиоци радње су познати ликови,Мрњачевићи - Вукашин, Угљеша, Гојко).

Опевају догађаје и личности из феудалног поретка које народ није волео јер је
био експлатисан од стране племства и цркве.

То је и доба борбе против турских освајача, што је и део тема ових песама.

Најранији помени лица из наше историје односе се на 12. век (Немања, свети
Сава).
Знатно већи број песама односи се наличности и догађаје из 14. века: широк
круг песама о Марку Краљевићу и о Косовском боју.

Песме с краја 2. књиге

односе се на Јакшиће,

угарске вазале из 15. века.

2. песме средњих времена , тј. песме јуначке средњих времена

налазе се у Вуковој 3. књизи.

Односе се на борбе хајдука и ускока у 16. и 17. веку.

Чести јунаци тих песама су Старина Новак, Јанковић Стојан и старац Вујадин.

У то доба престао је отпор феудалаца против Турака, а почели су да се против њих
боре људи из народа (хајдуци и ускоци).

3. песме најновијих времена , тј. песме новијих времена о војевању за слободу

То су песме о народним борбама за ослобођење Србије и Црне Горе од Турака
18. и с почетка 19. века

(Почетак буне против дахија, Бој на Мишару, Растанак

Карађорђија са Србијом).

У овим песмама су историјски догађаји приказани верније него у осталим, и у њима
су сачувана тачна имена места и јунака.



Старије песме дају више општих мотива о догађајима, док су новије песме
хроничарске.

3. МИТСКИ ЕЛЕМЕНТИ У ЕПСКОЈ НАРОДНОЈ ПОЕЗИЈИ



Хероизацију слике света прати трансформација митских представа и жанрова
усмене традиције према епици.



Сукоб митолошких бића и јунака се приказује у двобојима

, у којима одређени

атрибути јунака и његовог противника, као и елементи њихове борбе задржавају
трагове митских веровања. Одлике соларних и хтонских јунака се уграђују у
представе свог и туђег јунака.



Удео и вредновање митских елемената у народној поезији се смањује упоредо са
смањењем временске дистанце између догађаја или личности који се опевају и
времена у којем се то дешава.



У песмама које опевају време око 1. и 2. српског устанка ти митски елементи
немају оног удела каквог су имали у песмама са мотивима и догађајима веће
старине.



Нпр. Појава виле у епкој народној поезији . .

Њено јављање у песми више има за

циљ да нагласи важност догађаја који ће уследити, тј. њена појава је више у
функцији митизације самих догађаја неко ликова.



Обично се оглашава, „кликује“ са планине и дозива јунака, што је некада део
уводне формуле. Она дозива Црнчане и јавља им да су им Пипери запленили овце .
Са Јавора дозива Чавић-Мустај-бега у Сјеници и најављује долазак „силне војске“
предвођене Ђорђем Петровићем .



У „Боју на Делиграду“

на крају песме вила најављујући долазак Карађорђеве

војске истовремено најављује и пораз Бушатли везира: „Да ти имаш крила
соколова,/ Неби перје изнијело меса:/ Бијежаћеш, но побећи нећеш,/ Бранићеш се,
одбранит’ се не мо’ш;/ Молићеш се, помоћи ти не ће“.



Пропаст првог и најава другог устанка дати су песми „

Растанак Кара-Ђорђија са

Србијом“

. Вилине речи доносе слику страдања и повлачења



Клицање виле која најављује смрт епског јунака, Марка Краљевића

, је

другачије врсте. Она се не јавља као део уводне формуле, већ представља реакцију
на Маркове изречене слутње у вези са посртањем Шарца и сузама које рони: „То је
Марко у ријечи био,/ Кличе вила с Урвине планине,/ Те дозива Краљевића Марка“.
Њеним оглашавањем са планине цео простор поприма другачије обележје.



То је простор који није само вилински већ и онај у којем се налази бунар из чије
воде јунак сазнаје када и како ће умрети. Тајну те воде познаје вила.



Како се о стајаћој води, где спада и бунарска, говори као пролазу у доњи свет,

вила овде подсећа и на чувара тог пролаза, тј. на некога ко туда може

5. ЕПСКИ ЈУНАК

Грађење композиције повезано је и са релативно малим бројем учесника присутних у
одређеној епској сцени или акцији. Чак и када се именује више присутних јунака (као за
Лазаревом трпезом) пажња је махом усмерена на једног или два јунака. Именовање јунака
како су показала типска имена учествују у њиховој карактеризацији. Без конфронтације
међу учесницима радње и без унутарњих сукоба не би се могло покренути ток догађаја, не
би било преокрета нужног за постојање приче. Општи план подразумева типска понашања
на опозицијама јунаштво-кукавичлук, часно-нечасно, човештво-нечовештво. Чак и када се
јунаци преруше индетификација се неминовно спроводи. Накада су у тој функцији
спољашњи белези.

Епски лик је комплексна епска структура и чине је:

1. Митолошка архаика
2. Херојска идеализација
3. Уметничко уопштавање

Јунак се у епском делу испољава радњом (оним што чини), и говором (оним што казује),
али се портрет употпуњује:

1. Ауторским коментарима
2. Коментарима других јунака (рефлектора)

Карактеризација јунака може бити спољашња и унутрашња, и непосредна и посредна.
Карактеризација јунака у епској песми се врши на основу 5 исходишних поступака:

1. Покрет (јунак се представља радњом)
2. Говор (јунак се представља речју)
3. Портрет (описи јунака)
4. Етичка (опевање поступака епској јунака према другим јунацијма и поступци

других према њему)

5. Критика (представљају је певачеви ангажовани коментари, али и коментари других

јунака)