Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu
Odeljenje za filozofiju
SEMINARSKI RAD
Predmet: helenističko – rimska filozofija
Tema: EPIKUROVA ETIKA
Profesor: dr Željko Kaluđerović Student: Janko Marić
Asistent: Nikola Tatalović br. indeksa: 020059/2013
Novi Sad, maj 2014
SADRŽAJ:
UVOD...............................................................................................................................3
ETIKA..............................................................................................................................6
O ZADOVOLJSTVU.......................................................................................................8
ZADOVOLJSTVO SE MOŽE POSTIĆI SAMO RAZBORITOŠĆU...........................11
ZAKLJUČAK.................................................................................................................12
LITERATURA................................................................................................................14
2
Apstrakt:
U ovom radu autor će pokušati da predstavi osnovne postulate Epikurove
filozofije, gde će posebna pažnja biti usmerena na Epikurovu etiku.
Ključne reči:
Epikur, filozofija, etika, zadovoljstvo.
3
UVOD
Epikurejstvo je jedan od najznačajnijih filozofskih pravaca, pored stoicizma, koji je nastao u
postgrčkom periodu antičke filozofije. O ovim filozofskim pravcima, koji jedan drugom stoje
u suprotnosti, može se reći i to da su stupili na mesto kiničke i kirenske filozofije, odnosno da
je kinička škola prešla u stoičku, a kirenska u epikurejsku filozofiju, pri čemu je njihov
princip uzdignut na jedan viši nivo, dobivši formu naučnog mišljenja. „Epikur je podigao na
stupanj misli princip po kome svrhu života sačinjava zadovoljstvo: zadovoljstvo treba tražiti
pomoću misli u onome opštem koje je određeno mišlju. Dok je za predstavnike stoičke
filozofije važio princip da se čovekova misao mora pridržavati logosa, tj. onoga što je opšte,
dotle je za predstavnike epikurejske filozofije važilo kao princip nešto sasvim suprotno, naime
osećaj, ono pojedinačno što je neposredno dato.“
1
U vreme nastanka epikurejstva i stoicizma
javljaju se i metaforičke predstave filozofije, na osnovu čega se lako zaključuje kako je u
okviru ovih disciplina izvršena podela nauke.Tako se filozofija predstavlja kao voćnjak čiji
zidovi predstavljaju logiku, drveće fiziku, a plodovi etiku. Ili, da je filozofija živo biće koje
ima kosti i nerve koji predstavljaju logiku, krv i meso koji čine fiziku, i dušu koja je u
svojstvu etike. Istorijski gledano, oba pravca nastaju u vreme raspada helenskog polisa i
nastanka velikih helenističkih celina. Nastaju u vreme gubitka tradicionalnog morala
zajednice i nastoje da daju životne smernice za svet pojedinaca koji moraju sami da odgovore
na pitanje kako živeti, da se izbore za svoju slobodu, što znači da ostanu nezavisni od svega
što može da im bude dato ili oduzeto. Iako se međusobno ova dva pravca dosta razlikuju, ipak
se slažu u sledećem: dok jesmo – smrti nema
2
; važno je živeti u skladu sa prirodom; i bogovi
se ne mešaju u stvari ovog sveta.
Epikurejstvo je bio jedan od velikih vladajućih životnih tipova kasnijeg antičkog sveta, mnogi
ga nazivaju antičkom filozofijom života. U njemu se čovekova životna sudbina i ciljevi
kulturnog razvoja postavljaju u središte problematike, odnosno čovek, kao društveno-etički
problem, postaje žarište svih pitanja. Ljudski napredak i ljudska sudbina postaju osnovni
problemi naučne misli, a životni ciljevi i ljudska sreća postaju smisao i vrednost svakog
događanja. U tom smislu, epikurejska filozofija postoji zbog čoveka i za čoveka i njen smisao
ja da bude pomoćnica ljudskoga života. To je pravac koji nije posredovao ili se stapao sa
idealima hrišćanstva, zapravo je odbojan hrišćanstvu. Po crkvenom shvatanju je pravi
predstavnik bezbožništva i poricanja onog sveta, gajenja čulnosti i odsustva viših životnih
1
Hegel,G.V.F., Istorija filozofije II, Kultura, Beograd 1964, str.398
2
Ne veruju u zagrobni život, jer smatraju da je smrt krajnje čovekovo poništenje.
