*ЕПСКА НАРОДНА ПОЕЗИЈА*

,,Иако су извесни страни познаваоци српске народне поезије истицали лепоту наше лирске
песме (међу њима је био и велики немачки песник Гете), јуначка епика увек је сматрана за
главну вредност наше књижевности и за једну од најзначајнијих појава у епској поезији
европских народа после Хомера, последње велико поглавље њене историје''. – Јован Деретић

Епика је прво етика, а после естетика. Текстура је све оно што певач чини док интерпретира
песму: паузе, тачке, сузе... Контекст је онај коме се обраћа певач. То су посела уз огњиште,
уз ватру.

*ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ*

Почетак епске песме треба тражити у далекој прошлости, у оном времену када је ратовање
било привредна грана, па када су се ти ратнички догађаји у описивању почели саопштавати у
форми стиха и песничке струткуре. Тада се јављају прве песме које су биле ратничке.
Настале су из основне потребе да се развије култ предака, са развитком мита. Епска песма се
развија као посебна песничка врста. Посебно је негују Индијци и Стари Грци. Њен основни
циљ био је да се сачува спомена на знамените претке. Ахил у Илијади у једном тренутку
каже да ће се борити и погинути. То мора да буде величанствена борба.

*КУЛТ ПРЕДАКА*

Када се издвојила као посебан род била је хорска, а потом постаје индивидуална, а потом се
појављују професионални певачи. у развоју се уочавају 3 етапе:

1. Период ширања импровизаије у народу који се уобличава – још увек нема устаљене

форме и стално се мења.

2. У другој већ се пјављују поједине песме које се понављају у одређеном облику.
3. Сливања песама око једне фабуле. То је појава епа.

Српска епика стоји између друге и треће фазе. Наше су песме сврстане у циклусе, али то
увек чува своју аутномност. У народној књижевности је битна категорија времена и народ
који памти и заборавља.

Као и лирску песму и епску је створио појединац из народа који зна да прикаже народни
начин осећања.

Народни певач је организам помоћу кога се изражава колективна емоција. Та јединка мисли
и осећа као колектив. Она има у себи колективну свест. У лирској песми претежу емоције, а
у епској догађаји.

*ПРЕДГОВОР ИЗ АНТОЛОГИЈЕ

*ПОРЕКЛО И РАЗВОЈ ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ*

Под епском народном песмом подразумева се творевина у којој је (потанко) опеван

одређени догађај или какав јуначки подвиг. Сам термин утврђен је крајем 18. века, када је Ј.
Г. Хердер објавио збирку Народне песме, истичући естетске вредности изворног народног
стваралаштва. За Хердера је тај ,,глас народа'' истовремено ,,универзалан по својој основи'' и
националан по својим различитим артикулацијама. Интересовања је било и у 17. веку у
Енглеској, Француској и Италији да би тек у Немачком романтизму добило на замах. О
особеностима епског песништва основне напомене дао је Аристотел. Он је рекао да оваква
дела имају наративност, дужину, одговарајући метрички образац, опонашање озбиљних
предмета.

Део проучавалаца претпоставља да корени епских народних песама сежу до успостављања
првих облика друштвеног живота, кадаа су могли бити у тесној вези са култом предака.
Епска народна песма приказивала је културу, религију, обичаје и прошлост народа пролазећи
кроз   низ   фаза,   пратећи   след   друштвених   и   историјских   промена.   Насупрот   оваквим
приступим Ј. Мајер је сматрао да епос настаје у вишим друштвеним слојевима, одакле су се
песме спуштале у народ. Тиме су почеци смештени у период феудализма. Међутим, процеси
су могли тећи и у супротном смеру. Епска песма својом природом и структуром почива на
прослављању   појединаца.   У   сваком   случају,   услови   за   настанак   и   развој   усменог
стваралаштва   повезани   су   са   ширим   културно-историјским   контекстом,   а   трајање
једноставних   облика   зависило   је   од   специфичних   околности   живота   сваког   народа   или
одређене заједнице. Због тога је немогуће поузано осветлити порекло епике.

Део проучавалаца издваја неколико фаза:

1. Опевање конкретног догађаја. Епска техника и стил су изграђени, али не постоји

тематско-идејно језгро око кога би се концентрисало више различитих песама.

2. Конституисање унутарњег јединства између већег броја песама. Оне се односе на

истог јунака или догађај. Тада се појављују тематски кругови.

3. Завршница генезе огледа се у формирању епа као велике органске целине.

У питању епског песништва српскога народа спорно је питање оформљености народног епа.
Све српске песме биле су вештачки спој појединих народних песама преузиманих из
Вукових збирки и других записа. Сагледавање прошлости епског песништва знатно отежава
и мали број писаних споменика, који би осветлили поједине етапе његовог живота. Вукове
збирке су од непроцењивог значаја за епску народну поезију. Оне су спасиле ово народно
благо од заборава и извршиле изузетан утицај на целокупну српску културу.

*ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ*

Када је започето стварање наших епских песама не може се тачно занти, јер прве вести о
њима имамо тек од 16. века. Вук К. претпоставља: ,,Ја мислим'', каже он ,,да су Србљи и
прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно
ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели
наново припвејдати и пјевати''. Ми незнамо, и никада нећмо сазнати какве су се епске песме
певале у доба пропадања старе државе.Ове, које ми познајемо добиле су коначан облик и
смисао у доба турске владавине, у доба када је хришћанска раја била јединствена у односу
према турским феудалцима, зато што су прожете једним истим, ослободилачким, народним
духом и чине једну целину не само садржином, него и формом (изузимајући само разлике
између дугог и кратког стиха).

Отуда је дубље откривање друштвених односа под Турцима необично важно за разумевање
наше епике. Пре свега, треба имати у виду да је труска владавина од почетка стално била
праћена бунама. Од 16. века почињу стални покрети против турске власти упореда са све
већим   дажбинама   које   су   проузроковане   све  већим   потребама  османске  државе.   Од   тога
тренутка кнезови, којима је запретила опасност да постану раја, почели су улазити у борбу
против турксог феудализма и уносити у њу војничко искуство. У то врме долази до расцепа
села и градова. У градовима су били Турци, а у селима раја, која је имала патријархалну
заједницу.   Још   нешто   је   допринело   развоју   епике.   Тада   је   наша   земља   била   далеко   од
аутоматских   разбоја,   железница,   локомотива,   електричних   телеграфа.   Наш   човек   се   није
много разликовао од предака. И да је то заиста био нужан услов за настанак епске поезије
најјасније се види из тога што се она врло брзо гасила продирањем капитализма у 19. веку.

Наша епика није таква целина као Илијада, Одисеја, Песма о Роланду, али она је
карактеристична по томе што има главну, централну тему: однос нашег народа према
поробљивачима и према турским феудалцима.

Он у самој чињеници да је некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној
борби, изгледе за њен успех. Он ту чињеницу увек истиче   да охрабри, да одушеви, да
покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од
латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо? Та држава  по народном певачу  никад не
би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни
певач не одступа. Он гледа са симпатијама на краља Вукашина као на учесника у боју на
Марици,   али   га   без   милости   оптужује   као   разбијача   Душановог   царства.   Он   страшно
проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних
феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и
губили се међу њима.

Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни
поклич   за   борбу   против   насиља,   против   ропства,   против   нечовештва.   У   песмама   свих
циклуса   одјекује   један   исти   непомирљиви,   бескомпромисни,   борбени   зов   на   жртве,   на
погибију   ради бољег, праведнијег, достојнијег живота. Човек има утисак да то нису речи,
него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова:

Немој, сине, говорити криво,

ни по бабу ни по стричевима.

Распиривању револуционарних расположења служи све, па чак и религија. Битка се бије „за
крст часни и слободу златну“, против полумесеца, а то значи: против туђинаца, харачлија и

убица. Јунак је дужан да помене Бога, а Бог обавезан да помогне јунаку. Ако се Бог окрене
против јунака, онда је он стари крвник.

***Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом
равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном
силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све
своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким
фантастичним сликама жуђене победе.

*КЛАСИФИКАЦИЈА ЕПСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА*

Као што се на више начина прилазило питањима старости, порекла и генеза усмене

епике, тако су се временом издвојиле и неколике могућности њене класификације. При
подели епских песама које су живеле у особеним условима јављају се различита мерила.
Груписање је најчешће вршено на основу односа историјске подлоге и мотивског фонда,
према тематским круговима (,,циклусима'') и опеваним догађајима и јунацима. Затим су
вршена према терену са којег су записи потицали, природи стиха.

Епика   се   може   посматрати   као   идеологија   једног   архаичног,   ратничког   друштва.   Она   је
заснована на једном другачијем доживљавању људксе егзистенције, другачијем од нашег
савременог. Свака средина моделује епске, универзалне приче према сећању на историјске
догађаје,   своје   обичаје   и   личности.   Чини   се   да   је   Вукова   комбинација   тематског   и
хронолошког критеријума дала најсистематичнији увид у сличности и разлике међу епским
песмама. Према Вуковој хронологији епска ,,старија времена'' обухватају историјски оквир
од 12. до 15. века. Атмосфера петовековног робоања својствена је ,,средњим временима''.
Највеће   интересовање   колектвиа   било   је   усмерено   управо   на   хајдучке   и   ускочке   јунаке.
Последња хронолошка целина ,,новијих времена'' представила је епско виђење историјских
превирања с почетка 19. века.  Свака класификација се мора прихватити условно, јер ниједан
тип, ниједна тематска целина није изолована од других. Постоји зависност једнога дела од
интересовања колектива, дужине опевања одређене теме као и о обдарености појединца.

*СТИЛ ЕПСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА*

Записани текстови показују постојање великог броја различитих типова епскога стиха. Током
времена наметнуо се закључак да су током једног периода бугарштице и десетерачке песме
живеле напоредо. Независно од тога да ли је бугарштички стих означаван као старији или
млађи, очигледно је временом био потиснут.

О бугарштицама. По једном тумачењу термин је изведен из глагола бугарити, који означава
одређен тип певања тужним гласом. Појам се повезивао и са променом латинског carmen
vulgare. У ,,булгаре'' што се такође повезивало са пореклом песма из необразованих слојева
народа. Током изучавања уведен је термин ,,песме дугог стиха'', међутим све песме чији стих
броји више од десет слогова нису истородне бугарштицама. Према сведочењу Петра
Хекторовића бугарштице су се пјевале. Обично су се састојале од 15 слогова са цезуром
(обично дактилском) иза 7/8 слога и 16 слогова са цезуром иза 8 слога. Бугарштички стихови

певања. На трајање епске песме пресудно утиче интересовање колектива за саму форму и
предмет певања. О томе је говорио Вук. Рекао је да неке смијешне песме нестану, јер не
говоре о познатим догађајима.

Удаљавањем од догађаја у временском и просторном смислу, историјске чињенице полако се
нестају пред општом мотивском грађом. Појединости показује како се из свакодневице
пресликавају елементи материјалне културе, схватања, обичаји, систем вредности и моралне
норме колектива.

Ипак, оне у великој мери зависе и од даровитости појединца. Неоспорно, певач/казивач
сопствено виђење догађаја мора да усклади са поетксим законитостима. Вуково сведочење је
следеће: ,,Рђав певач и добру песму рђаво упамти и покварено је другоме пева и казује, а
добар певач и рђаву песму поправи према осталима које он зна''.

Зависност песме од индивидуалног талента је у потпуном нескладу са феноменом ауторства
у народној књижевности. Вук се чудио ,,што у народу нико не држи за каку мајсторију или
славу нову пјесму спјевати''. Једино се песма коју је колектив прихватио и оценио као добру,
памти и преноси. Оне друге, нестају и Вук каже да је то ,,будалаштина, која није за памћење
или казивање''.

*ТЕКСТ И ВАНТЕКСТОВНИ ЧИНИОЦИ ДЕЛА*

Епска песма подразумева садејство три битне компоненте. Осим текста који се

бележењем преноси у нов, писмом фиксирани облик, битни елементи аутентичног усменог
стваралаштва су текстура и контекст. Удео текстуре огледа се управо у нагласку, интонацији,
интерпретацији   гласом,   напевом,   у   мимици   и   кретачу   казивача.   Контекст   подразумева
упућеност ствараоца на публику и целокупни амбијент стварања. Маја Бошковић каже да
песму   изводи   жив   човек   својим   природним   гласом   уз   покрете   и   мимику,   у   одређеном
простору, обраћен слушаоцима, од којих долазе разнолики потицаји. Иницијалне формуле
активирају   пажњу   слушалаца   и   покрећу   одговарајући   хоризонт   очекивања.   Зато   почетни
стихови носе информацију о фабули, јунацима, жанру и ставовима певача о предстојећем
передмету певања. Исте компоненте имају и финалне формуле, само што се у њима врши
вредновање приказаних збивања. У епским песмама сачували су се особити завршеци који
менаму везе са самим сижеом. Томо Мертић каже нпр. за завршетак ,,Давно било, сад се
спомињало'' да је то напомена певача слушаоцима да им даде знакда је песма завршена.

Почетне формуле Маретић назива ,,запјевци'' и они треба да омогуће певачу да успостави
присан однос са публиком. Међу присутнима се повећава напетост, ишчекивање, знатижеља.
Најпознатији уводи (инвокације) су: Мили, Боже, чуда великога! или Мили Боже, на свему
ти хвала!

*ТЕОРИЈА ФОРМУЛЕ*

Пери ће дефинисати формулу као израз који се редовно употребљава под истим

метричким условима да би се изразила одређена битна мисао. Касније ће израз заменити
флексибилним одређењем ,,група речи''.

Песнички језик усмене епике подразумева један фонд устаљених речи, независних од

времена и терена настанка варијаната. Читав низ ликова и предмета се именује на посебан