УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
ЕСТЕТИКА ПРИПОВЕДАЧЕВЕ ЕСТЕТИКЕ
Семинарски рад из предмета Техника академског писања
2
Сажетак:
У раду се приказује рад Иво Тартаље на књизи
Приповедачева естетика
.Књига је
обрађена кроз четири главне Тартаљине теме које чине један херменаутички круг. У
првом делу рад се бави Тартаљиним доживљајем Андрићеве експлицитне поетике,
испољене у Андрићевим есејима, затим се прати Андрићев однос према традицији и
савременицима, и начин на који их је Тартаља доводио у везу, потом следи део о
Андрићевим јунацима, њиховим метаморфозама и поистовећивањима, да би завршни део
говорио о Андрићевој уметностии лепоти његовог дела у оку Тартаље. Његова теоријска
исходишта су и данас после више од тридесет година како је књига објављена, значајна и
непоновљива и отварају широк спектар за ово и будућа истаживања.
Кључне речи:
Иво Тартаља, естетика, приповедач, Андрићева поетика, реализам,
модернизам, уживљавање.
4
0.1.
Увод
Проучавати Андрића и његов опус значи суочити се са низом захтевних питања и
спознати различите аспекте културе и трaдиције коју је Андрић приказао у свом делу.
Његова поетика почива на изузетном хуманистичком и уметничком поверењу у причу и
причање. Књига
Приповедачева естетика
појавила се 1979.год, као резултат пажљивог и
минуциозног истраживања целокупног Андрићевог дела, али и рада на том делу.
Стављајући Андрићеву поетику у поље сила између уметничке праксе и знања о њој,
Тартаља крајем седамдесетих година доноси дело од изузетног значаја за сва будућа
тумачења Андрића. Књига уоквирена Андрићевим гласом најпре се бави Андрићевом
експлицитном поетиком, испољеном у Андрићевим есејима, затим се прати Андрићев
однос према традицији и савременицима, потом следи део о Андрићевим јунацима,
њиховим метаморфозама и поистовећивањима, да би завршни део књиге говорио о
Андрићевој уметности, генези и лепоти његовог дела.
Имајући у виду да су поглавља књиге
Приповедачева естетика
настала као
засебни огледи који одговарају трима етапама изучавања Андрићевог стваралаштва,
можемо открити и другачију организацију ове књиге. Прву етапу Тартаљиног рада
обележава бављење Андрићевим за живота објављеним делима, ту спадају поглавља:
Откривање тема и мотива, Семантика имена
и готово цело поглавље
Језгро
приповедачеве естетике
. Другу етапу чине радови који се тичу пишчевих дела постхумно
објављених 1976. год. Ту спадају поглавља:
Лица траже писца
,
Травнички dottore illyricco
и његов трећи свет
ипоглавље
Алегорија и антиалегорија
. Трећу етапу чине радови који
почивају на увиду које пружа пишчева заоставштина. Иво Тартаља се међу првима
исцрпно бавио Андрићевом заоставштином и рукописом померајући хоризонт
дотадашњег али и будућег разумевања Андрићевог опуса.
5
1.1.
Андрић као критичар
Приповедачева естетика
или како у поднаслову стоји: Прилог познавању
Андрићеве поетике, на својим почетним странама доноси приказ Андрића као критичара.
На почетку европске есејистичке традиције Андрић пише радове који су на граници
између критичке мисли и поезије. Андрићеви есеји неретко предходе његовом
уметничком делу, па тако дисертација о духовном животу у Босни под Турцима и есеј
Мостови
предходе роману
На Дрини ћуприја
, после записа о јубиларној изложби Гојиних
слика уследио је
Разговор са Гојом
, а после неколико огледа о Вуку Караџићу дошле су
Три слике из живота В. Караџића
.Андрићева есејистика бележи процес у књижевном
стваралаштву у ком Андрић животно и мисаоно искуство саопштава најпре у виду лирске
скице прелазећи на прозу у којој се ослобађа субјективне форме и чињенице уздиже на
један нов духовни план.
Тартаља је један од првих критичара који започиње полемику о Андрићевим
псеудонимима, под којима је писац објављивао своје есеје. Андрић најпре користи
песудоним Ress ( лат. Ствар, предмет, посао, чин) потом R.R. ни данас, међутим, није до
краја разјашњено под којим се све псеуонимима крио Андрић и да ли се уопште он крио
иза њих.Занимљив је Тартаљин осврт на Андрићев доживљај рата и књижевности у
студији
Одсеви рата
, где Тартаља указује да се млади Андрић никако није могао одупрети
страхотама рата и зато устаје против ратних мотива у књижевности .
„Још док је барут промукло говорио на ратиштима, критичар Књижевног југа устаје против
лаких обрађивања ратних мотива која – у одсуству слободе – морају неизбежно да се очешу
о плиткост. Он приписује у заслугу домаћој књижевности што се чувала „ратних тема“,
што јој је заправо остао непознат тип певача слепе мржње и недостојних страсти, какав је
код културних нација у тим данима знао да се спушта уметност на улогу подводачице
најнижих истинката, психозе, мржње, крволочности. 'Наше ћутање је најбољи и
најдостојнији израз нашег расположења' пише тада Андрић, истичући бојкот политичких
тема као принцип пркошења.“
1
У поглављу
Пред лицем фашизма
ослањајући се на Карла Остојића, који тврди да
је Андрић први стао на ивицу смисла и свесно повео неми разовор са апсурдом (према
Тартаља 1979: 26) Тартаља указује на Андрића као једног од првих европских
1
И. Тартаља,
Приповедачева естетика
, Београд 1979, стр. 23.
