ЕТИЧКИ АСПЕКТИ И ОДЛУКА ПОРОДИЦЕ ОКО
ДОНИРАЊА ОРГАНА
Пре 1950. године смрт је била означавана само као прекид плућне и срчане
функције. Већини људи то је значило престанак дисања и куцања срца. Али, 70-их
година прошлог века, развојем медицинске науке, дошло се до могућности
дијагностике мождане смрти, у првом реду смрти можданог стабла. Развој
медицинске технологије омогућио је да се крвна циркулација и функција појединих
органа одржава и поред мождане смрти. То је омогућило добиjање органа од
умрлих особа – нису, дакле, трансплантацијски хирурзи открили мождану смрт
како би добили органе за пресађивање, него је то творевина научног развоја, а
дијагноза мождане смрти биће вредна и корисна и онда када органи од умрлих,
због будућег наученог напретка, више не буду потребни.
Често се поставља питање: која је разлика између дубоке коме и мождане смрти?
Разлика је, осим осталог, у способности дисања, које нестаје у стању мождане
смрти, и то због смрти центра за дисање у можданом стаблу. Дијагностика таквог
стања сложена је и законски прецизно регулисана, захтиева тачно одређени
медицински, правни и административни поступак и у њему учествује читава група
експерата, која својим потписом потврђује мождану смрт. Могућност злоупотребе
или грешке искључена је.
Мождана смрт није прогностичка категорија, него дијагноза, врло важна јер има
многоструке медицинске, етичке, правне и економске импликације. Нема повратка
из тога стања, у стању мождане смрти нема више одржавања живота, могуће је
једино одржавање органа у функцији.
Разумевање мождане смрти и способности аутономне функције појединих органа
каткад је тешко и медицински образованим особама, па је тако тешко приступачно
и широком кругу становништва. С друге стране, неразумевање мождане смрти има
доказано негативан утицај на одлуку родбинео донирању органа. Зато је преко
потребно непрестано информисање грађана о томе.
У доба савремене медицине појавили су се етички и правни проблеми
трансплантације органа (срца, бубрега, јетре, рожњаче...). Мада је у нашој земљи
трансплантација органа тек у повојима, у развијенијим земљама је то већ рутинска
ствар. При обављању трансплантација законски је неопходно:
Поштовање анонимности донора и примаоца осим када између њих постоји
блиска лична или породична веза;
Пре уклањања органа и трансплантације одговарајућа медицинска
истраживања морају бити урађена како би сесмањио ризик за здравље и
живот и донора и реципијента;
Трансплантација мора да се обавља у установама за то опремљеним уз
адекватан и едукован кадар.
Постоји трансплантација органа узетих са живих особа и трансплантација органа
узетих са кадавера.
1. Пресађивање органа са живих особа
Четири су основна постулата неопходна за извршавање оваквог начина
трансплантације:
Пристанак даваоца;
Пристанак примаоца;
Медицинска оправданост захвата;
Сразмерност ризика даваоца и изгледа да пресађивање успе
Што се тиче медицинске оправданости захвата потребно је да буде испуњено
неколико услова;
захват пресађивања мора да буде предузет у терапијске сврхе;
треба да буде хитне природе;
треба да буде предузет као последње средство лечења, не сме да угрожава
живот даваоца органа или да му на несе трајно оштећење здравља.
2. Пресађивање органа узетих с кадавера
