Sanja Đorđević
ETIKA SKRIPTA ZA ISPIT
1. Lični odnosi *
Smatra se da su moral i lični odnosi u sukobu jer moral zahteva nepristrasnost tj. da sve ljude
tretiramo jednako ukoliko ne postoji potreba za drugačijim tretmanom a sa druge strane
suštinu ličnih odnosa čini pristrasnost tj. prema našim bližnjima se odnosimo drugačije nego
prema nekom strancu. Tako dolazi do konflikta u kojem se postavlja pitanje da li su važniji
zahtevi moralnosti ili zahtevi ličnih odnosa.
Najpre pokušavamo da osporimo postojanje sukoba tako što ćemo pretpostaviti da
pristrasnost ličnih odnosa može da se objasni nepristrasnim moralnim principima koji dopušta
da svako postupa prema svojim bližnjima bolje nego prema strancima. Time vidimo da zahtevi
moralnosti i zahtevi ličnih odnosa nisu nesaglasni. Opšta karakteristika ličnih odnosa je
intimnost koja promoviše poštenje, brigu, lojalnost i empatiju tj. sve značajne moralne
vrednosti i budući da intimnost zahteva pristrasnost, legitimno je tretirati intimnost na
preferencijalan način. Međutim, pojavljuje se drugi problem. Ukoliko kažemo da je legitimno
postupati bolje prema bližnjima nego prema strancu, mi impliciramo da prema svim bližnjima
treba da se ponašamo isto osim ako ne postoji nešto što bi opravdalo drugačije postupanje. A
mi svakako želimo da zadržimo pravo da se prema različitim prijateljima ponašamo različito. Iz
ovoga sledi da moralnost tj. nepristrasnost potkopava lične odnose tj. pristrasnost, što govori
da lični odnosi mogu biti pristrasni samo ako su usklađeni sa principom jednakog uvažavanja
interesa.
Specifične dužnosti koje proističu iz uloga, kao što je npr. uloga roditelja, mogu da praktikuju
ograničen preferencijalni tretman
koji sprečava da se ignorišu potrebe druge dece koja su u
gorem položaju. Iz prethodne rečenice se zaključuje da
fundamentalno pristrasni lični odnosi
nisu dozvoljeni a kamoli obavezni. Moralni zahtevi su uvek superiorniji. Iako je privlačno kada
smo u stanju da one koje volimo obasipamo pažnjom, ta pažnja može biti nepravedna prema
ljudimo koji su te iste pažnje lišeni. Životi drugih ljudi bi mogli da se poprave ako bismo širili
našu pažnju izvan kruga naših bližnjih. Moralnost treba da umanji i eleminiše nepoželjne efekte
srećnih okolnosti.
Međutim, ukoliko u potpunosti usvojimo ovo stanoviše javljaju se nepoželjne posledice
odnosno došlo bi to toga da bi roditelji brinuli o svojoj deci jer moralni principi to od njih
zahtevaju a ne zato što oni vole svoju decu a to je svakako pogrešno. U tom slučaju se lični
odnosi ne bi zasnivali na ličnim odlukama i osećanjima već na moralnim principima. To dovodi
do eliminacije glavnih dobrobiti ličnih odnosa kao što je naše osećanje vlastite vrednosti. Ovaj
problem je naveo filozofe poput Bernarda Vilijamsa, Suzan Volf, i Tomasa Nejdžela da tvrde da
se moralnost i lični odnosi neizbežno sukobljavaju i da je često moralnost ta koja gubi jer kada
su lični odnosi ugroženi, neprimereno je pretpostaviti da svi naši postupci mogu i trebaju da
budu vođeni nepristrasnim moralnim principima. Odličan primer predstavlja situacija u kojoj se
2 osobe dave a spasilac može da spasi samo jednu. Pretpostavimo da je jedna od te 2 osobe
spasiočeva žena. Naravno da ne možemo očekivati da će on nepristrasno odlučiti koga će spasiti
i normalno je da bez razmišljanja spasi svoju ženu, ne treba mu opravdanje za takav postupak.
Kada govorimo o uzajamnom dejstvu moralnosti i ličnih odnosa, oba stanovišta imaju nešto
privlačno. U situacijama kada je moralni obzir prema strancima u sukobu sa moralnim obzirom
prema našim bližnjima pretpostavljamo da prednost ima briga prema bližnjima. Međutim, to
protivreči principu nepristrasnosti jer je nepravedno to što su nečije šanse umanjene nezgodom
pri rođenju tj. time što ne spada u krug vaših bližnjih. Za rešenje ovog konflikta postoji više
sugestija. Problem nastaje ako pretpostavimo da su zahtevi moralnosti i obziri prema ličnim
odnosima neizbežno sutprotstavljeni. Neophodno je da pronađemo načine u kojima se oni
međusobno podupiru kao što su:
Prvi način - bliski lični odnosi nas osnažuju da razvijamo nepristrasnu moralnost;
Drugi način - intimnost se razvija u okruženju koje prepoznaje bezlične zahteve svih ljudi.
Ukoliko nismo bili u bliskim odnosima, ne možemo razviti moralno znanje i saosećanje koje je
važno za nepristrasnu moralnost. Niko ne zna kako da uvažava interese drugih ako u životu nije
imao blisku vezu. Ne možemo da promovišemo interese ukoliko nismo u stanju da ih
prepoznamo. A način da naučimo da ih prepoznamo jeste interakcija sa drugim ljudima. Većina
nas u porodici nauči kako da uoči interese drugih. Ako nismo motivisani da promovišemo
interese naših bližnjih, nećemo biti motivisani ni za promovisanje interesa nekog stranca.
Takođe, ako razvijemo empatiju prema našim prijateljima, bićemo skloni da je proširimo i na
druge ljude. Ljudi ne mogu biti pravični i moralni u vakuumu; mogu biti pravični samo unutar
okruženja koje se sastoji od ličnih odnosa. Bliski tj. lični odnosi su mogući samo ako postoji
poverenje između strana. Ukoliko su ljudi nezainteresovani za dobrobit drugih tj. ako su
nemoralni kada stupe u lične odnose, oni su u njih stupili zbog vlastite dobrobiti i koristi; stoga ti
odnosi neće biti lični u relavantnom smislu. Budući da takvi ljudi nisu u stanju da prepoznaju
potrebe drugih, neće biti u stanju ni da prepoznaju potrebe svojih bližnjih. Shodno tome, lični
odnosi i moralnost nisu nespojivi, pre bi se moglo reći da se oni uzajamno podržavaju.
Prijateljstvo je tema filozofije morala kojom su se bavili Platon, Aristotel i stoici. O njoj se manje
raspravljalo u moderno doba sve do njene pojave u feminističkim i kontekstualističkim
koja su ranije bila biblijski utemeljena, postala određena zakonima. Neki od primera su
sporazumni razvod, legalizovani abortus, priznavanje homoseksualnih brakova itd.
Odluke koje su se donosile ugledanjem na biblijske principe sada se zasnivaju na zakonodavstvu
i sudovima. Svim religioznim i kulturnim praksama je dat isti tretman. Ako jedna grupa želi za
sebe pravo da prihvati abortus, druge grupe moraju da tolerišu ovu praksu. Naravno, ovaj
proces nije odmakao dovoljno jer se još uvek dozvoljava poligamija, još uvek nije zabranjena
dečija pornografija itd. Pravnička svest je vrlo kreativna, ona može da pronađe uverljive
argumente kojima bi opravdala gotovo svako ponašanje.
Pravni moralizam
predstavlja stanovište koje smatra da se zakon može upotrebiti da osnaži
moral, uključujući i seksualnu moralnost. Ovo stanovište danas zastupa Lord Patrik Devin a
savremeni kritičari ovog stanovišta podržavaju Mil-ov argument da zakon jedino može biti
upotrebljen da spreči nanošenje štete drugima.
Pravni pozitivizam
predstavlja teoriju o prirodi zakona koju karakterišu 2 glavne crte:
1. Da ne postoji nužna veza između zakona i morala;
2. Da je pravna valjanost određena odnošenjem prema nekim osnovnim društvenim
činjenicama
Ovi različiti opisi osnovnih pravnih činjenica vode različitim tvrđenjima o normativnom
karakteru zakona. Klasični pozitivisti smatraju da je zakon suštinski prinudan a moderni
pozitivisti smatraju da je on normativan.
Tradicionalni kritičari legalnog pozitivizma
su
teoretičari prirodnog zakona koji smatraju da se ne može povući oštra razlika između zakona i
morala i time dovode u pitanje prvu crtu moralnog poziivizma.
Pravni realizam
jeste teorija filozofije prava koja tvrdi da se priroda zakona može bolje razumeti
posmatranjem onoga što čine sudovi i građani pre nego analiziranjem formulisanim pravnim
pravilima i pojmovima.
Pravni realizam
se takođe povezuje sa stanovištem da su pravna pravila
zapravo prerušena predviđanja onoga što će činiti sudovi kao i da tvrdnjom da samo aktuelne
odluke sudova konstituišu zakon.
4. Etika životne sredine (enviromentalna etika) *
Svaka etika koja nam daje orijentaciju u našem tretiranju životne sredine predstavlja
environmentalnu etiku
.
Ljudski centrirana etika
- stanovište koje smatra da politiku prema životnoj sredini tj. način na
koji ćemo se ophoditi prema prirodnoj sredini treba da biramo u odnosu na to koliko ta ista
politika utiče na ljude. Ljudski centrirana etika predstavlja onu varijantu utilitarizma po kojoj
treba da se maksimizira ljudska sreća u odnosu na nesreću. To znači da posledice neke politike
očuvanja životne sredine računa prema tome koliko ona doprinosi ili ne doprinosi ljudskoj sreći
ili nesreći. Iz ovoga zaključujemo da ova etika smatra da su jedino ljudi moralno relavantni i da
ni vrsta ni njeni pojedinačni pripadnici nisu moralno značajni. Samo su ljudska sreća i nesreća
važni nezavisno od toga šta se bilo kom drugom biću dešava, koliko je ugroženo i da li pati.
Životinjski centrirana etika
- stanovište po kome nisu samo ljudi moralno relavantni već i
životinje. Mnogo toga što činimo prirodnoj sredini znatno utiče i na životinjske vrste pa stoga se
i one uzimaju u obzir nezavisno od toga kako će to uticati na ljude. Životinjski centrirana etika
priznaje moralnu relavantnost pojedinačnih životinja a ne vrsta; ono što se događa vrstama se
uzima u obzir samo ako to utiče na pojedinačne (individualne) životinje. Iako ovo stanovište
smatra da su sve životinje moralno relavantne ona ih ne rangira podjednako. Kako bi se izbegle
situacije u kojima bi se prednost nekad davala ljudskim interesima a nekad životinjskim
interesima, neophodno je da se jednaki interesi tretiraju jednako.
Životno centrirana etika
- stanovište koje u klasu živih bića ne svrstava samo ljude i životinje već
i biljke, alge, jednoćelijske organizme, viruse, ekosisteme, biosferu. Ovo stanovište smatra da su
sva živa bića moralno relavantna ali ne i podjednakog moralnog značaja (preče nam je da
spasimo život jedne kornjače nego da spasemo neki žbun). Ta razlika se zasniva na moralnoj
proceni posledica istrebljenja neke vrste a ne na unutrašnjim karakteristika tih istih živih bića.
Ova etika zahteva da imamo u vidu da naši postupci utiču na svako živo biće koje je njime
tangirano i da pažljivo donosimo odluke o tom ponašanju. To ne znači da nikad nije moralno
dopušteno oboriti drvo, ubiti životinju, modifikovati ekosisteme. Šta će nam biti dopušteno
zavisi od posledica tog činjenja kao i od razlika u pogledu moralnog značaja unutar klase onoga
što je moralno relavantno. Životno centrirana etika takođe kaže da ljudi nisu nužno
najznačajnija klasa živih bića i da je očuvanje biosfere i ekosistema značajnije od očuvanja ljudi.
Ekološki holizam
- stanovište koje smatra da su moralno značajne biosfera kao celina i veliki
ekosistemi koji je sačinjavaju. Sve ostalo što čini te velike ekosisteme kao što su ljudi, biljke,
životinje nije moralno značajno. Oni su važni samo ukoliko doprinose održanju celine kojoj
pripadaju (ekosistem). Takođe se zastupa stav da sve što je pojedinačno nije moralno značajno.
Opravdanje environmentalne etike
- nije teško prihvatiti tvrdnju da su ljudi ti koji su moralno
relavantni zbog toga što oni imaju interese koji počivaju na sposobnostima koje poseduju. Kada
kažemo da ljudi imaju interese to znači da oni poseduju njihovo vlastito dobro koje se može
ugroziti ili pospešiti. Što se ostalih tiče, možemo reći da sve što ima svojstvo bića kao
kompleksnog entiteta jeste intrinsično vredno pa samim tim postoji moralni razlog da se sačuva
radi njega samog nezavisno od upotrebe kojoj služi. Na primer, biljke nemaju interese u bilo
kom moralnom smislu već imaju prirodne ciljeve ali to ne znači da zbog toga što one nemaju
interese da nisu moralno značajne.
zatvorski postupak i da se ljudi u zatvor šalju po kazni a ne radi kazne. Zatvor treba da se
postara da zatvorenici ne beže a ne da budu izloženi zlostavljanju. Takođe, u ovoj teoriji dolazi
do brkanja kazne sa njenim pratećim okolnostima. Poseta sveštenika ili psihijatra nije deo
kazne. Treba razlikovati dužnost popravljanja zatvorenika od dužnosti kažnjavanja zatvorenika.
Neki moralisti tvrde da se treba popraviti sama kazna; ona treba da zločincu jasno predoči
pogrešnost njegovih postupaka i treba da mu ukaže lekovitu pouku. Dakle, iako se popravljanje
smatra izvrsnim nusproizvodom kazne, ono ne predstavlja deo njenog moralnog opravdanja.
Presudna poteškoća ove teorije, kao i teorije zastrašivanja, jeste to što bi se njome opravdalo
kažnjavanje nevinog čoveka pod uslovom da se zatvorskim postupkom popravi njegov karakter.
Teorija odmazde
- danas ima jako malo zastupnika. Ona se znatno razlikuje od ostalih teorija po
tome što ona smatra da kaznu opravdava prekršaj osobe koja se kažnjava a ostale teorije
smatraju da kaznu opravdavaju njene posledice do kojih dovodi. Rešdal kažnjavanje kao
odmazdu povezuje sa osvetom, pa je čak preimenovao teoriju odmazde u teoriju osvete. Jedina
osoba koja može osećati želju za osvetom jeste osoba koja je pretrpela štetu ili povredu.
Osećanje neke treće strane se naziva
opravdanom ljutnjom
. Dok je osvetoljublje nemoralno,
opravdana ljutnja je poštovana. Ukoliko kaznu izvršava povređena strana to se smatra osvetom
i to nije prihvatljivo, a ukoliko kaznu izvršava treća strana (najčešće država), onda je to
opravdana ljutnja. Rešdal kaznu kao odmazdu opisuje kao nanošenje bola radi bola i dodavanje
zla zlu. Prvo, bol nije zlo a drugo bol nije deo kazne. Standardne kazne ne zadaju patnje već
lišavaju života (smrtna kazna), slobode (robija) i svojine. Niko ne voli da bude lišen ma kojeg od
ovih dobara ali pogrešno je izjednačavati te stvari sa bolom i zlom. Hegel tvrdi da jedino kazna u
vidu odmazde odaje poštovanje zločincu jer se po njoj zločinac smatra odraslim umnim bićem
koje ima mogućnost da bira svoje ponašanje.
Ukoliko se pravilo u nekom društvu prekrši, to društvo ne samo da može već i treba da kazni
prekršioca. Združivanje predviđene kazne sa zakonom zaista zastrašuje. Zakonodavci se time ne
opredeljuju da kazne već se nadaju da će pretnja uroditi plodom i da kazne neće biti potrebne.
Tada bi njihovi zakoni imali najbolje ishode.
Smrtna kazna
U poslednje vreme se vode rasprave o tome da li je smrtna kazna prihvatljiva ili nije. Sve je više
pobornika da se ona ukine. Među prvim zemljama koje su ukinule smrtnu kaznu su Holandija,
Danska a njih su ispratile Britanija, Irska i Australija. U Evropi danas, jedino je Belgija zadržala
smrtnu kaznu za teške zločine, iako je zapravo ne primenjuje. Većina evropskih zemalja je
ratifikovala Protokol br. 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima po kojoj je smrtna kazna
nelegalna. Ipak, mnoge zemlje još uvek zadržavaju instituciju smrtne kazne. Tokom 1999.
smrtna kazna je izbačena iz 67 zemalja, u njih 14 se primenjivala jedino u slučajevima posebnih
