Etika, privatnost i zaštita intelektualne svojine
Etika
Pod etikom (moralom) podrazumevamo niz principa ispravnog i neispravnog, na osnovu kojih formiramo
svoje ponašanje odnosno skup pravila ponašanja i vođenja poslova koje bi ljudi trebalo da poštuju. S
obzirom da nije uvek jasno šta je ispravno a šta ne, mnoge kompanije i organizacije stvaraju sopstvene
grupe pravila – etičke kodekse.
Etički kodeks
je skup principa koji članovima kompanije ili organizacije
služe kao odrednica prilikom donošenja odluka. Jedno od osnovnih načela etike su odgovornost za
sopstvene postupke odnosno činjenica da pojedinac prihvata da snosi posledice za svoje odluke i
ponašanje. Osim toga, veoma važni aspekti etike i svakog etičkog kodeksa su poštovanje privatnosti i
prava drugih, poštovanje prava svojine, savesnog odnosa prema imovini, lično poštenje, itd.
Treba naglastiti da etiku ne treba poistovećivati sa zakonima, jer ono što je nemoralno ne mora u svakom
slučaju biti i nezakonito, i obrnuto. Neka od etičkih pitanja, vezana za informatički sektor, su npr. da li
zaposleni mogu da računar i softver kompanije koriste u privatne svrhe ili da li preko službene e-mail
adrese mogu da razmenjuju privatne poruke, imaju li pravo rukovodioci kompanije da čitaju te poruke, itd.
Privatnost
Jedno od ključnih etičkih pitanja je i pitanje privatnosti.
Privatnost
je pravo pojednica da ne bude
uznemiravan i da bude oslobođen od bilo kakvog i bilo čijeg uplitanja u lične stvari [Turban]. Privatnost
informacija je pravo pojednica da odredi kada i u kojoj meri informacije o njemu mogu da se preuzmu i da
se distribuiraju drugima.
Napredak informaciono-komunikacionih tehnologija poslednjih godina omogućava efikasno prikupljanje i
čuvanje velike količine podataka o svakom pojedincu ili organizaciji. Gotovo svakodnevno ljudi ostavljaju
svoje podatke ne samo u okviru zvaničnih institucija (državni organi kao što su školstvo, zdravstvo,
policija, sudstvo, opštinska administracija, zatim banke, osiguravajuća društva, trgovine), već vrlo često i
putem interneta. Svakodnevno korišćenje mobilnog telefona ostavlja trag u bazi podataka mobilnog
operatera, koji ne samo da zna sa kim i koliko dugo je korisnik razgovarao, već i lokaciju sa koje je
razgovarao i kuda se kretao i kada nije razgovarao (u nekim zemljama se smatra se je poznavanje lokacije
korisnika na osnovu signala sa njegovog mobilnog telefona nedozvoljeno zadiranje u privatnost pojednica;
ipak ova karakteristika se pokazala kao vrlo korisna u pronaženju nestalih lica u slučajevima prirodnih
katastrofa ili otmica). Korišćenje kreditne kartice na bankomatu, u prodavnici ili na internetu takođe
ostavlja jasan trag i mnoštvo ličnih informacija. U našoj zemlji od 2005. godine, pri Udruženju banaka
Srbije, radi Kreditni biro, u kome se prikupljaju informacije o svim odobrenim kreditima i kreditnim
karticama korisnika na teritoriji Srbije, tako da banka, pri odobravanju novog kredita, uvek prvo zatraži
izveštaj za klijenta od Kreditnog biroa, kako bi procenila njegovu kreditnu sposobnost za novi kredit. Svi
navedeni podaci mogu bili ukradeni iz centralnih baza ili na neki drugi način zloupotrebljeni, ozbiljno
narušavajući privatnost ljudi.
Na osnovu svih ovih podataka moguće je napraviti digitalni dosije pojednica, odnosno elektronski opis
korisnika i njegovih navika. U nekim zemljama, pre svega SAD, postoje kompanije koje rade na kreiranju
profila odnosno digitalnih dosijea pojedinaca, na osnovu najrazličitijih informacija, počev od prezimena i
imena, adrese, matičnog broja, obrazovanja, posedovanih nekretnina i vozila, preko finansijske aktivnosti
(računi, kartice i transakcije u bankama) do elemenata policijskog dosijea odnosno podataka o
eventualnim prekršajima. Podaci se prikupljaju za najrazličitijih mesta i integrišu u jedinstveni dosije
pojedinca, koji zatim kompanija prodaje drugim kompanijama (npr. za proveru podataka o potencijalnim
kandidatima za zaposlenje) ili organizacijama (ovi podaci se mogu koristiti i kao osnova u nekim
istragama i sudskim postupcima).
Sam pristup internetu takođe ostavlja mnoštvo podataka o korisniku (setite se samo koliko puta ste
popunjavali razne formulare prilikom registracije na neki sajt). I ovde postoje kompanije koje prikupljaju
podatke o korisnicima interneta, njihovim e-mail adresama, navikama, sajtovima koje posećuju i
proizvodima i uslugama koje kupuju na internetu, i ovako prikupljene podatke često prodaju drugim
kompanijama koje onda korisnicima nude proizvode i usluge za koje su potencijalno zainteresovani.
S tim u vezi navedimo još jedan primer narušavanja privatnosti, a to je neželjena elektronska pošta (spam,
junk e-mail), koja najčešće služi za reklamiranje proizvoda i usluga. Preko 50% spam poruka se odnosi na
reklamiranje farmaceutskih proizvoda. Spam je vrlo ozbiljan problem, jer osim što dosađuje korisnicima,
oduzima i vreme i novac, pre svega zbog pada produktivnosti, zagušenja sistema elektronske pošte,
angažovanja dodatnog memorijskog prostora, korišćenja anti-spam softvera, a neke spam poruke mogu
sadržati i crve i viruse. Pojedne kompanije i poruke nude mogućnost skidanja sa mailing liste, i prekida
daljeg prijema neželjene pošte, ali to nije slučaj sa svim porukama.
Još jedno od važnih pitanja vezano za privatnost zaposlenih i etiku je i elektronski nadzor. Naime, mnoge
kompanije, ali i vladine institucije, nadziru rad svojih zaposlenih, odnosno njihovu elektronsku poštu,
sajtove koje posećuju za vreme radnog vremena (u SAD, više od tri četvrtine organizacija), čak i
kontrolišu sadržaj njihovih službenih računara. Pitanje je da li je na ovaj način ugrožena privatnost
pojednica ili je to legitimna aktivnost poslodavca i vlasnika informatičkih resursa. U svakom slučaju, treba
naći pravi balans između lične privatnosti i opštih interesa, naročito kada se vodi računa o nacionalnoj
bezbednosti.
U narušavanje privatnosti spada i iznošenje neistina o nekoj osobi ili instituciji. Naime, na raznim
sajtovima društvenih mreža (Facebook, MySpace, Twitter, itd) ili blogovima, moguće je postaviti
neistinite ili uvredljive informacije o nekoj osobi, na koje ona ne može da utiče niti ih demantuje. S
obzirom na karakter (mreža bez granica) i rasprostranjenost Interneta teško je i pravno se zaštititi od
ovakvih napada, jer sajtovi i njihovi serveri mogu biti postavljeni u udaljenim zemljama. U Americi, skoro
polovina kompanija pri zapošljavanju novih kandidata koristi internet i Google kako bi saznali više
informacija o njima i ukoliko postoje neke neprimerene i neprijatne informacije, iako možda netačne, one
mogu presudno uticati na stav poslodavca.
Ozbiljne kompanije znaju da moraju da poštuju pravo privatnosti svake osobe i zato nije retkost da donose
sopstvenu politiku ili
kodeks privatnosti
, koji sadrži skup smernica na zaštiti privatnosti kupaca, klijenata
i zaposlenih. Ispravno definisana i primenjena politika privatnosti može pomoći kompanijama da izbegnu
pravne probleme. U praksi postoje dva modela po kojima kompanija omogućava klijentu da se ogradi,
odnosno onemogući kompaniji dalje prikupljanje ili slanje informacija, uključujući i reklamni materijal.
Prvi model, model ograđivanja (opt-out model), dozvoljava kompaniji da prikuplja lične podatke klijenta
ili da mu šalje razne informacije, sve dok kupac ne zatraži da to prekine. Najčešće na dnu reklamnih e-
mail poruka se nalazi link na kome se klijent nože da se odjavi sa mailing liste, tj. prekine dalju
komunikaciju sa kompanijom. Ovaj model je zastupljen u SAD.
Kod drugog modela, modela pristanka (opt-in modela), kompanijama je zabranjeno da prikupljanju lične
podatke klijenata ili da im šalju reklamne poruke ili informacije sve dok klijent to lično ne odobri,
najčešće prijavljivanjem na sajtu kompanije ili potvrđivanjem primljene poruke od kompanije. Ovaj model
je znatno prihvatljiviji zagovornicima zaštite privatnosti i zastupljeniji je u Evropi.
