SADRŽAJ
1. UVOD
1.1. DEFINICIJA OSNOVNIH POJMOVA
1.2 PRISTUPNA RAZMATRANJA
2. ETIKA I MORAL U SPORTU
2.1. DOPING
2.2. RAVNOPRAVNOST
2.3. KORUPCIJA
3. ZAKLJUČAK
4. LITERATURA
praktikovanje, a pogotovo bavljenje od “malih nogu” i u mladosti u velikoj meri odražava na
izgradnju čoveka, pa čak i stvaranje ličnog identiteta.
1.1. Definicija osnovnih pojmova
Etika je filozofska disciplina (nauka) o moralu koja proučava smisao i ciljeve moralnih normi,
osnovne kriterijume za moralno vrednovanje, kao i samu zasnovanost i izvor morala. Ona pre
svega pripada filozofiji koja proučava čovekovo ponašanje koje je prihvaćeno pod određenim
moralnim standardnom. To je normativna nauka, a norme odlučuju o specifičnom karakteru etike
i tako je razlikuju od drugih nauka. Reč etika nastala je iz grčke reči
ethos
, koja znači običaj,
boravište, zavičaj, karakter, ćud, ponašanje, vladanje. U savremenom svetu naročito su istaknuta
sledeća značenja etike: običaj, karakter i ponašanje. Praksu ljudskog ponašanja, a kasnije i nauku
o ponašanju stari Grci nazivali su
ethike tehne
. Vremenom se ova sintagma skratila
izostavljanjem reči
tehne
(veština, znanje), pa je ostala samo reč ethike. Paralelno sa tim
procesom je nastala i skraćenica
ta ethica
. Rimljani su latinizirali termin
ethica
i njihovim
posredstvom se došlo do reči etika koju danas koristi većina. Danas se u međunarodnom
moralnom žargonu samo ponašanje zove etos, a nauka o ponašanju etika.
Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je
dobro, a šta zlo. On je u nekoj sredini objektivan i nalazi se u obliku druđtvene svesti, sistema
običaja, navika, normi. Nastao je kao zahtev društva za određenim ponašanjem, odnosno
proncipima koji određuju kakvo ponašanje treba da bude. Relativan je i nije isti u svim
socijalnim grupama i istorijskim periodima. Po mnogo čemu je sličan zakonu, međutim, za
razliku od zakona on nema političkih niti ekonomskih sankcija, več se oslanja na svest pojedinca
i društva. Kao sankcija za nemoralno ponačanjemogu se javiti griža savasti, prekor, bojkot ili
ignorisanje od strane okoline.
Reč moral je preuzeta iz latinskog od imenice
mos
, koja ima potpuno isto značenje kao i
helenska
etos
(običaj, ponašanje, vladanje). U originalnom latinskom najčešće se upotrebljava u
pluralnom obliku
(mores)
ili u nekoj pridevskoj vezi-
moralis
. Pridev se polako osamostalio i
supstantivirao u imenice moral i moralka. Moral označava ljudsko ponašanje, a moralka nauku o
ljudskom ponašanju.
Etika je stasala na helenskom govornom području prevashodno i na uzvišenom mestu u filozofiji
Sokrata, Platona i Aristotela. Za njih je glavni kriterijum umovanja i vrednovanja bio razum, pa
je njihova etika zapravo grana filozofije, odnosno filozofska etika, utemeljena na razumu. Može
se reči da je njihova etika svetovna i racionalistička, više teorijska nego praktična.
Termin i pojam morala je plod rimske kulture afirmisan u vreme prihvatanja hrišćanstva.
Latinski hrišćanski moralisti su uz razum kao potpuno valjan kriterijum moralnosti, za svoje
etičko uporište uzeli i veru. Izvor etike su tražili ne samo u ljudskom razumu, već i u volji Boga,
koji je apsolutno dobro. Pored filozofske etike, oni su negovali i teološku etiku ili moral.
1.2. Pristupna razmatranja
Vremenom se etici sve više pridaje značenje svetovne i racionalne discipline, a moralu sve više
značenje verske ili religiozne nauke.
Moral čini četiri osnovne komponente:
1. Moralna norma je zahtev da se nešto čini ili ne čini, odnosno kakvo bi trebalo da bude
čovekovo ponašanje i delanje da bi bilo društveno priznato i ocenjeno kao dobro, moralna
norma obavezuje jer je čovek svestan da bi nastao nered u društvu;
2. Moralni sud je ocena ili vrednovanje čovekovog postupka i u nju ulazi ne samo procena
motiva (namera) nego i stvarnog postupka (posledice);
3. Moralna sankcija - njome želi da se deluje na moralnu svest (savest) pojedinca; savest je
glas društva u čoveku, ali i unutrašnji glas, apsolutno individualno postupanje, otuda je
moral komponenta ljudskog identiteta;
4. Moralna praksa – sveukupnost moralnog života stvarnog ponašanja i delovanja.
Jedan od glavnih “krivaca” za kršenje moralnih normi i nepisanih (i pisanih) sportskih pravila
jeste sama priroda sporta i čoveka. Naime, u prirodi sporta, ono što ga razlikuje od igre jeste
takmičenje. U gotovo svim kulturama, uzrastima, kategorijama sporta, takmičenje u većini
slučajeva je vrlo izraženo. Jednostavno, čovek je prilično kompetetivno biće i van sporta, u
sportu to posebno dolazi do izražaja, delimično zbog sveprisutnog fizičkog momenta. Bez obzira
na evoluciju i svest da su fizičke predispozicije podređene mentalnim i intelektualnim, čovek i
dlaje ima potrebu da dokaže drugima, a i sebi da može više, jače, bolje, brže od drugih. Naravno,
ima i slučajeva gde se čovek takmiči sam sa sobom, i nastoji isključivo da usavrši što je više
moguće određene veštine i ostvari svoj potencijal u potpunosti.
“Pobeda nije najvažnija stvar; to je jedina stvar” , izjava koja je pripisana pokojnom Vinsu
Lombardiju, čuvenom treneru Grin Bej Pakersa povlači mnogo pitanja vezana za trenutno a i
buduće stanje morala u sportu. Kolika je zaista važnost pobede u sportu?
Sportski pisac Grantland Rajs je svojevremeno izjavio: “kada Veliki Zapisničar dođe da obeleži
tvoje ime, On ne piše da si pobedio ili izgubio, već samo kako si igrao igru” . Usledio je odgovor
