1
ETIKA I ODRŽIVI RAZVOJ
Etika kao skup vrednosnih stavova o tome šta je dobro, a šta zlo, šta valja
činiti, a šta ne, ima za cilj da reguliše ljudsko ponašanje, odnosno ljudske odnose. Nastala je
onda kada je čovek trudeći se da zadovolji svoje potrebe želje i motive, živeći u zajednici, postao
svestan da time ne treba da ugrožava potrebe drugih ljudi.
Imajući u vidu da je čovek prirodno i društveno biće i da su za njegov
opstanak i život neophodna dva sveta, svet prirode i svet koji je sam stvorio, za etiku se može
reći da ona reguliše odnos čoveka prema čoveku, čoveka prema svetu, čoveka prema prirodi.
Narušavanje ekološke ravnoteže i to u onim razmerama koje u pitanje dovode opstanak života na
zemlji, započeo je industrijalizacijom. Naime, proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim
snagama, nije vodila računa o zakonitostima koje postoje u prirodi. Drugim rečima, nije obraćala
pažnju na to da je ekosfera kao jedinstvo biosfere i eko sistema nenadoknadiva, što znači da ako
bi bila uništena, ne bi se moglo obnoviti ni prirodnim procesima, a ni ljudskom delatnošću.
Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne
aktivnosti koja je rukovođenja ostvarivanjem profita. Tako se čovečanstvo danas nalazi pred
problemom iscrpljenih i ograničenih prirodnih resursa, tako savremeni čovek danas mora da
odgovori na pitanje u vezi sa energetskom krizom, zagađenjem prirodne sredine, demografskom
eksplozijom i mnogim drugim pitanjima oko usaglašavanja prirodnog razvoja sa ekološkim
zakonitostima.
Nacionalna strategija održivog razvoja definiše održivi razvoj kao ciljno
orjentisan, dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte
života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalani) na svim nivoima. Održivi razvoj
podrazumeva izradu modela koji na kvalitetan način zadovoljavaju društveno – ekonomske
potrebe i interese građana, a istovremeno uklanjaju ili znatno smanjuju uticaje koji prete ili štete
životnoj sredini i prirodnim resursima. Dugoročni koncept održivog razvoja podrazumeva stalni
ekonomski rast koji osim ekomske efikasnosti, tehnološkog napretka, više čistijih tehnologija,
inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja obezbeđuje smanjenje
siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih uslova i kvaliteta
2
života i smanjenje zagađenja na nivo koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje
novih zagađenja i očuvanje biodiverziteta.
Ekološke principe održivog razvoja poštovale su još drevne civilizacije, koje
su živele u daleko većem skladu sa prirodnim okruženjem. Razmišljanja i učenja o odnosima
čoveka i životne sredine unapređivana su tokom vekova. Ideja o održivom (usklađenom) razvoju
u današnjem smislu te reči počinje da se koristi 80-tih godina u Svetskoj strategiji zaštite životne
sredine, koji je usvojila Međunarodna unija zaštite prirode (IUCN) i u Izveštaju Komisije UN za
životnu sredinu i razvoj pod nazivom „Naša zajednička budućnost“ obelodanjenog 1987. godine.
Etika kao nauka o moralu ima zadatak ne samo da nas upzna s tim šta je to
moral, koje su njegove osnovne komponente, nego i da zauzme kritičko stanovište prema
postojećoj moralnoj praksi, dakle, ne samo da nam ukaže na različita gledanja ljudi nego da
izvrši vrednosnu ocenu i da ukaže na prave i istinske vrednosti. Kritičko – filozofska etika
netreba da pokaže samo kakve sudove ljudi donose, nego i kakve moralne sudove bi trebalo da
donose određenim karakteristikama i postupcima.
Osnovni etički principi su: kruženje supstanci i proticanje energije, zasnovani
na: trofičkim odnosima (odnosima ishrane) u ekosistemima, biohemijskim ciklusima, biološkoj
raznovrsnosti (biodiverzitetu), hijerarhijskoj organizaciji i adaptibilnosti bioloških sistema,
njihovoj dinamičnosti i sukcesijama, organskoj reprodukciji, kao i stabilnim i uravnoteženim
abiotičkim i biotičkim uslovima i resursima sredine. U današnje vreme, u eri industrijalizacije,
tehnološkog napretka i nezaustavljivog rasta ljudske populacije, trebalo bi prihvatiti kao etički
princip, ekološku svest i savest, savremenog civilizovanog društva, za održivim korišćenjem i
vraćanjem neupotrebljivih i obnovljivih resursa prirodi. Sa razvojem civilizacije, a naročito u
savremenim uslovima, čovek svojom aktivnošću remeti ekološke principe i nepoštovanjem
ekoloških zakonitosti dovodi u pitanje opstanak života na Zemlji.
Naime, čovek neumorno troši bogatstva prirode, mnogo brže iskorišćava
dostupne resurse Zemlje stvarajući sebi neophodne produkte, nego što oni mogu ( ili uopšte ne
mogu) da se razgrade. Iz toga proizilazi strahovito nagomilavanje štetnih produkata, koje
samoregulativni ekološki sistemi na Zemlji ne mogu da prime i obezbede njihovu reciklažu.
Danas su posebno eksploatisani i osiromašeni vodeni ekosistemi, šumski i livadski ekosistemi,
naročito tamo gde se sve veće površine prtvaraju u agroekosisteme i velika urbana područja, koja
