Sadržaj
Uvod
Pojam, definisanje i predmet etike
1
Etika sa stanvišta sofista
2
Zašto je etika važna
3
Cilj etike
4
Opšta, šira podela etike5
Pojam vrline
6
Koje vrline su potrebne da bi čovek izgradio dobar odnos prema drugima
Etika i moral
Pogled na etiku i moral iz perspective autora
Razlika između etike i morala
Dva osnovna značenja ili načina upotrebe reči moral
Značaj razvoja moralne svesti
Etika iz ugla metaetike
Etika danas. Uloga etike u savremenom društvu
Etika u komunikaciji
Uvod u komunikaciju
Pojam komunikacije
Proces komunikacije
Informacije i podaci
Povratna informacija i šum
Vrste komunikacije
Komunikacija kao stvaralačka aktivnost
Cilj komunikacije
Uvod
„Najmračniji krugovi pakla su rezervirani za one koji u vremenima moralne krize ostanu
neutralni i suzdržani“.
Dante Alighieri
Pojam, definisanje i predmet etike
Ako hoćemo da damo uvodni pojam i odredbu etike, možemo poći od samog ovog termina i
tako dati takozvanu terminološku odredbu ili definiciju. Pojam etika dolazi iz starogrčkog
jezika od reči
ethos
koja je označavala običaj, naviku, karakter.
Od Aristetolove praktične mudrosti (phronesis) do Kantovih principa etike ( Sittlichkeit;
moralnosti, običaji), koji u skladu sa racionalnim pristupima, etika je prema istoriji filozofije
imala više faza. Grci su se bavili etikom kao generalnom teorijom vrline, smatrajući etiku, uz
logiku i fiziku, delom filozofske nauke. Sofisti su tvrdili da se stavovi razlikuju od čoveka do
čoveka i do naroda do naroda te da se njihovo rešenje objektivne stvarnosti pomeri na stavove
i izbore samog čovjeka. Sa ovim rešenjem nad etikom se pojavila senka proizvoljnosti na koji
su mnogi moralisti, među prvima Sokrat i Platon, reagovali nezadovoljstvom, pre svega
braneći objektivno važenje određenih etičkih normi.
Sam termin etika i osamostaljenje etike kao posebne filosofske discipline vezani su za
Aristotela.On je, deleći ljudsku psihičku delatnost na dve oblasti: na razumski, logički i
nerazumski ili alogički deo (htenje,požude,) podelio i ljudske vrline i umešnosti koje tim
oblastima odgovaraju.One koje odgovaraju razumskom delu (znanje, moć, shvatanja, pamet)
nazvao je dianoetičkim (intelektualnim),a one druge koje se odnose na alogički deo-etičkim
(moralnim). U ovu drugu grupu svojstava,odnosno vrlina spadaju,na primer,hrabrost ponos,
umerenost itd. ‘’Posladnju oznaku etički primenila je njegova škola na učiteljove spise koji
tretiraju moral i konačno na samu disciplinu.Tako je nastala reč etika.
Etika sa stanovišta Sofista
Ulogu sofista u istoriji etike moguće je shvatiti samo na fonu njihovog doprinosa filozofskoj
misli i kulturi uopšte. Prvi su oni odlično pokrenuli pravac teorijsko-spoznajnog interesa sa
prirode na čoveka. Suprotno svojim filozofskim prethodnicima, koji su tajne čovekovog
postojanja tražili u prirodi, kosmosu, Protagora (oko 420 god p.n.e.) je izrekao svoju glasovnu
postavku:
„
Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“.
Tu više nije reč o običnom proširivanju predmeta filozofskog istraživanja. Sofisti su
principski drugačije pristupili razumevanju čoveka. On je za njih nešto više od jedne pojave
univerzuma (pa bila ona i viša); čovek je središte tog univerzuma, njegovo stvaralačko načelo.
Na taj način sofisti pokreću tradicionalno uspostavljeni način filozofiranja: od kosmosa prema
čoveku, od opšteg ka posbnom, od objektivnog ka subjektivnom.
Protagora svojom postavkom u biti zastupa posebno mesto čoveka u kosmosu.
Sofisti su postavili ključni problem etike: Jesu li dobro i zlo samostalne, nadindividualn biti ili
su imanentni ljudskoj delatnosti?
Sofisti ne priznaju apsolutno dobro, posebno ne ono spolja nametnuto. Dakle, sofisti su
utemeljivali etiku kao filozofsku disciplinu.
Zašto je etika važna?
Etika spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti. Ona
se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži bar
dve komponente - teorije: onu koja određuje što je dobro ili vredno i ona koja određuje šta je
ispravno.
Etika se odnosi na sve aspekte našeg života.Hočemo li donositi moralno ispravne odluke
zavisi najpre od naše dobre volje da postupamo ispravno. Prihvatiti ili odbaciti norme koje
nalaže moralnost. Reč je o slobodi izbora ili mogučnosti da sami sebi postavimo ciljeve prema
kojima težimo.Sloboda volje? Da li je uopšte moguče činiti nešto slobodno po vlastitoj volji
kad izgleda kao da su neke stvari unapred određene; ako jesu- postoji li unutar određenosti
mogučnost slobodnog delovanja? Ima li uopšte čovek pravo smatrati sebe slobodnim?
Ponekad sledimo porive iz mišljenja da smo na putu do svoga cilja a činimo loše. Kako znati
delovati moralno dobro? Moral izražava individualan i kolektivan napor za postizanje
poželjnog društvenog stanja kao i ljudsku slobodu da prihvati određene norme ponašanja.
I sve te rečenice vrte nas u krug da se na kraju pitamo ponovno isto što i na početku...
Postavlja se pitanje zašto je važna etika? Zbog razlikovanja dobra i zla, odnosno dobrog i
lošeg ponašanja. Bez tog razlikovanja život ljudi može biti i najčešće jeste ugrožen. Život se
ne može produžavati i razvijati oslanjajući se na zlo i loše. Upravo, zlo razara i destruktivno
deluje na život. Univerzalne vrednosti (istina, pravda, ljubav, lepota, sloboda, ljudsko
dojstojanstvo, solidarnost), među njima i dobro, jesu one koje potpomažu, razvijaju i slave
život. Ako se vrednosti ugrađuju organizovano i sistematski od početka formiranja ličnosti,
onda je sigurno da će se kod pojedinaca formirati i razviti moralna strana ličnosti i dostići
moralnu zrelost, odnosno razviti moralnu kulturu. Etika nalaže da se pojedinac konstantno
moralno razvija, da se stalno razvijaju moralne vrednosti i održava moralno zdravlje i moralna
mudrost. Moralnim delovanjem i ponašanjem pojedinac stiče i održava sopstvenu sigurnost i
stabilnost. U različitim izazovima i iskušenjima, ako je kod pojedinca razvijena moralna
kultura, on ne gubi osećaj sigurnosti pred nepoznatim, niti se ugrožava njegova stabilnost.
Cilj etike
- Učenje razlikovanja šta je dobro, a šta loše, šta je ispravno, a šta pogrešno u postupcima
ljudi u njihovoj svakodnevnici.
- Osveštava pojedinca, grupe, društvo prema usvojenim društvenim vrednostima, idealima
koji su obično navedeni u ustavu nacionalne države, odnosno u kodeksu ponašanja preduzeća
i organizacija.
Po kriteriju utemeljenja moralnog zahteva, etika se deli na:
● normativnu etiku, utemeljenu na apriornom zahtevu, o tome što principijalno treba vrediti
moralnim, kako delovanje treba biti deskriptivnu (empirijsku) etiku, o tome koji i kakav moral
stvarno vlada.
● deskriptivnu (empirijsku) etiku, o tome koji i kakav moral stvarno vlada.
Etika norme se bavi pre svega jasnim razdeljivanjem normi koje spadaju u vidokrug etike, od
normi koje nemaju nikakve stvarne veze s etičkim. Prvi je takvu klasifikaciju predstavio Kant,
jer je rekao kako etičke norme zapovedaju kategorički i apsolutno, bez ukazivanja na
eventualne dobrobiti nekog čina, dok ne-etičke (što ne znači nemoralne) norme zapovedaju
hipotetiči, dakle, s obzirom na cilj koji se treba dostići. Predlog razlikovanja etičkih i ne
etičkih normi koji ovde dajemo svakako je na tragu Kantove razlike.
Normativna etika je filozofska disciplina čiji je cilj da stvori saznanje koje će omogućiti
moralno ispravan život. Ova grana praktičke filozofije direktno je povezana sa odgovorom na
ključna pitanja: Kojim ciljevima treba da težim? Šta treba da činim? U najvećem delu istorije
filozofije etika je filozofska disciplina, identifikovala se sa normativnom etikom. Istorijski
posmatrano, tri su glavne tradicije obeležile normativnu etiku. U antičkoj Grčkoj suvereno
dominira eudamonistička etika. Normativno-etički pravac formiran oko dva pojma: sreće i
vrline. U moderni vodeću ulogu imaju dva normativno-etička pravca: deontološka etika i
utilitarizam. I dok deontološka u središte stavlja pojam dužnosti, dotle utilitarizam ljudsku
moralnost vezuje stremljenje za sticanjem koristi koju prevodi u kategorije maksimalizacije ili
minimalizacije bola i zadovoljstava za najveći broj ljudi.
OSNOVNA ETIČKA NAČELA:
1. Život je najveća vrednost i najveće dobro
2. Činiti dobro, ne nanositi štetu
3. Načelo istinitosti i poverenja
4. Načelo jednakosti i autonomije
5. Načelo prava i obveze svih ljudi
6. Načelo saradnje i dobrih odnosa među ljudima
7. Načelo stalnog učenja i stručnog usavršavanja
Pojam vrline
Skoro u svim vremenima i društvenim zajednicama ljudi su prihvatali određene vrednosti.
Nazivali su ih vrlinama pošto su želeli posebno da ih istaknu među drugim osobinama. Vrline
(lat.virtus-vrlina,snaga) mogu se posmatrati kao izvrsnost karaktera odnosno stanja duše,ali i
kao konkretni načini delovanja koji proizilaze iz dobra i vode ka dobru, kako čovek koji
