Etika uticaja na druge
Poglavlje o uticaju na druge ne bi bilo potpuno bez obraćanja pažnje
i na moralnu stranu ove problematike. Poznato je da je uticaj na druge
ljude često u istoriji korišćen u cilju manipulacije i ostvarivanja negativnih
društvenih ciljeva. Setimo se samo sugestivnih političara koji su obdareni
velikim govorničkim veštinama, uticali na mase, pokretali ratove i
uzrokovali nesreće ali, pored toga, svi pamtimo i velikane u istoriji, koji su
na druge ljude u pozitivnom, humanom smeru, propagirajući
opštečovenske vrednosti (ljubav, bratstvo, mir, razumevanje, itd.).
Čak i u najporočnijim društvima uvek postoje istaknute ličnosti u
kojima je utemeljen najviši oblik ljudske egzistencije. Neki su od njih bili
zastupnici humanosti ‘spasitelji’, bez kojih je čovek mogao izgubiti
predstavu svog cilja; drugi su ostali nepoznati.
Svi oni koji bi želeli da budu sugestivni i uticaj na druge ljude
ostvaruju u duhu pozitivnosti, otvorenosti i konstruktivnosti, moraju da
poseduju značajne etičke vrednosti – da jasno razgraničavaju dobro od zla
– i da budu sigurne, izgrađenje i čvrste ličnosti. Poštene osobe ne mogu da
govore ono u šta ne veruju i ne mogu da se zalažu za nešto za šta nisu
ubeđene da je ispravno i korisno za sveopšte dobro.
Upoznavanje jezika čula sagovornika
Značaj jezika čula
Komunikacija počinje mislima koje se putem reči, intonacije ili
govora tela prenose drugim ljudima. Ukoliko bismo zeleli da definišemo
pojam misli, jedno od objašnjenja moglo bi biti da one predstavljaju
unutrašnje korišćenje naših pet čula. Jedan od načina na koji razmišljamo
je svesno ili nesvesno pamćenje prizora, zvuka, oseta, ukusa i mirisa koje
smo doživeli. Kada razmišljamo o njima, mi ponovo u mislima
doživljavamo informacije u čulnom obliku u kome smo ih ranije pojmili.
Čula usmeravamo prema spolja kako bismo pojmili svet, a prema unutra
kako bismo sebi predstavili doživljaj.
Erih From (Erich Fromm) u svojoj studiji Anatomija ljudske destruktivnosti
Za svaki od čulnih impulsa postoji mesto u mozgu gde se on šalje,
obrađuje i beleži, što transformiše čulno iskustvo koje primamo u nešto što
se razlikuje od ogriginalnog stimulansa. Ono što zaista opažamo jesu
reprezentacije ili modeli onoga što nam prenosi svaki od čulnih organa. U
psihologiji se ovi individualni modeli nazivaju reprezentativni modeli.
koje su njegove sopstvene definicije takvih reći, nego misliti da ih na način
razumete. Ovo vas može sačuvati od zamke sagledavanja stvarnosti jedino
iz vašeg reprezentativnog sistema.
Dodatna obeležja ponašanja
Postoje određeni obrasci ponašanja koji uglavnom dosledno prate
svaku od navedenih kategorija komunikacije, i to posebno u stresnim
situacijama. Po jedinici vizuelnog tipa posebnu pažnju posvećuju
vizuelnim aspektima svog predstavljanja, izrazu lica, gestovima, pokretima
itd. Da bi adekvatno pratila nekoga sa kim razgovara, za vizuelnu osobu je
važno i tako da može jasno da vidi i što je moguće više od te osobe. Zato su
„vizuelni” skloni da budu na što većoj fizičkoj udaljenosti u odnosu na
druge, tako da ih bar vide što bolje, ako ne u celini. Pošto uglavnom
spadaju na mesta sa kojih imju najbolje poglede – što je obično malo iznad
drugih – često se čini da na sve oko sebe gledaju „s visine”.
Osobe koje pripadaju kinestetičkom tipu veoma se oslanjaju na
osećaje kako bi razumele i osmislile ono što se dešava oko njih. Kada su god
u prilici, sklone su da zauzmu mesto koje je dovoljno blizu ljudima sa
kojima razgovaraju da mogu bukvalno da ih dodirnu. Kao što vizuelni tip
stiče informacije o sagovorniku tako što posmatra njihove jedva primetne
pokrete, mišićnu tenziju relaksaciju, kinestetički tip pribavlja iste
informacije putem dodira i blizine.
Kao što može i da se predpostavi, postoji velika mogućnost da dođe
do nerazumevanja u komunikaciji između dve osobe koje komunikaciraju
iz ove dve različite kategorije. Kao što je vizuelnom tipu potrebna distanca
kako bi ima „jasnu sliku” kumunikacionog procesa, kinestetičkom je
potrebno da se dovoljno približi kako bi ostvario „blisku vezu”. U momentu
kada on pređe preko dozvoljene granice odstojanja koja zadovoljava
„vizuelnog”, „vizuelni” dozivljava stres, koji – obično sa napinjanjem
mišića i napetošću u glasu – takođe provocira stres i kod kinestetičkog tipa,
koji u stresnoj situaciji želi još bliži „kontakt”, a ta potreba rezultira još
većim stresom kod vizuelnog, itd.
Uobičajeni položaj u odnosu na druge za auditivni tip je manje
dosledan, mada i on želi da bude dovoljno blizu kako bi mogao da čuje
sagovornika. Dok „vizuelni” često zure iznad glava svojih sagovornika –
„razmišljajući” i „tražeći pravu reč” – auditivni su skloni da skrenu pogled
na dole ili da ga odvrate od sagovornika, kako im nešto ne bi ometalo
pažnju, mada to često čine kada slišaju nego dok govore.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
