4
Evropske unije imala vršeći uticaj na proces tranzicije zemalja Centralne i Istočne Evrope je
podstakao istraživanja tzv. evropeizacije, odnosno transformativne moći Evropske unije u
odnosu na treće zemlje i njen uticaj na političke i ekonomske reforme tokom procesa pristupanja.
Istraživanja transformativne moći Evropske unije su utvrdila nekoliko faktora od kojih zavisi
delotvornost ove moći. Najvažniji od ovih faktora su troškovi prilagođavanja treće zemlje i
spoljni pritisak same Evropske unije na vlade trećih zemalja da ispune njene zahteve, što se u
najvećoj meri zasniva na doslednoj primeni uslovljavanja. Na delotvornost transformativne moći
utiču i domaći faktori kao što su veto igrači, promoteri normi i formalne i neformalne institucije.
Relativno uspešna evropeizacija zemalja Centralne i Istočne Evrope tokom procesa pristupanja
se, uprkos visokim troškovima prilagođavanja, u velikoj meri objašnjava kombinacijom snažnog
pritiska koji je vršen uslovljavanjem od strane Evropske unije i slabošću veto igrača. Zašto ovaj
uspeh nije ponovljen u slučaju zemalja Zapadnog Balkana? Osnovna teza ovog rada je da je,
uprkos primeni niza spoljnopolitičkih instrumenata Evropske unije, njena transformativna moć
pokazala ozbiljna ograničenja u ovom regionu. Brojni faktori su doprineli usporenoj
evropeizaciji zemalja Zapadnog Balkana: postkonfliktna društva, slabe države koje karakterišu
nedostatak pravne države, razvijeni organizovani kriminal i korupcija, nelegitimne institucije,
slabi upravljački kapaciteti, osporavanje državnosti. Ne umanjujući značaj navedenih faktora,
ovaj rad ističe globalnu krizu transformativne moći Evropske unije i uticaj tzv. bezbednost-
demokratizacija dileme na nedoslednost politike uslovljavanja kao ključne činioce stagnacije
zemalja regiona u procesu evropeizacije. Od samog početka primene Politike stabilizacije i
pridruživanja, Evropska unija je imala dvojne ciljeve u regionu: prvo stabilnost, a potom
integraciju, što je produbilo dilemu „stabilizacija i izgradnja države ili demokratizacija i
izgradnja institucija”. Dajući prioritet efektivnoj vlasti umesto demokratskoj vladavini, Evropska
unija je doprinela da se u regionu uspostave tzv. stabilitokratije. Na delu je paradoks koji se
ogleda u tome da zemlje regiona, iako obuhvaćene politikom proširenja Evropske unije i već
gotovo 20 godina podvrgnute procesu evropeizacije, od 2010. godine beleže pad u Indeksu
demokratije organizacije
Freedom House
. Paradoks je tim veći što pad od 2014. godine beleže i
neke zemlje članice Evropske unije, što osporava tezu da članstvo u Evropskoj uniji garantuje
stabilnost demokratskih institucija.
