SADRŽAJ
1.UVOD...............................................................................................................................4
2.EVALUACIONA ISTRAŽIVANJA.........................................................................................9
2.1.ISTRAŽIVANJA U VEZI SA ISHODNOM EVALUACIJOM....................................10
2.2.ISTRAŽIVANJA VEZANA ZA PROCESNU EVALUACIJU.......................................15
3.EVALUACIJA UPITNIKA...................................................................................................16
4.ZAKLJUČAK.....................................................................................................................20
5.LITERATURA...................................................................................................................21
3
1.UVOD
Истраживање
је систематско прикупљање, анализа и интерпретација података, да би се
одговорило на одређено питање или да би се ријешио задани научни проблем.
Основне карактеристике истраживања су:
1. Јасна формулација истраживачког научног проблема
2. Усмјереност ка одређеном закњучку.
Због тога што нису бесцињно трагање за нечим у нади да ће доћи до ријешења, већ
представњају осмишњену интелектуалну активност, истраживања се морају остварити по
плану, односно на основу одређеног истраживачког дизајна.
План истраживања
обухвата све истраживачке фазе, од постављања
истраживања до презентирања његових резултата, а у различитим типовима
истраживања неке етапе истраживачког дизајна се могу по нечему разликовати. Међутим,
избор научног проблема и провјера научне хипотезе у својим генералним оквирима
идентични су за све типове истраживања.
Избор научног проблема
.
Наука, односно научно истраживачки рад, полази од
свијета доступног нашим чулима, од стварности, и то на тај начин што у њој уочава
4
Иако свака наука гради свој појмовни систем, па исти изрази могу имати различито
значење у раличитим наукама, треба настојати да се припадници једне научне области,
као што је медицина, без обзира на различите дисциплине, могу да разумеју.
Осим терминолошке јасноће, потребно је научни проблем што боље стручно
разграничити:
а) На кога се односи: особу, организам, орган, групу;
б) Гдје: која се локација проблема посматра;
в) Када: у ком периоду и у којим условима се проблем ријешава;
г) Које и какве реакције међу појавама се могу очекивати;
д) Зашто се (и на основу чега) може очекивати таква веза међу појавама.
Постављање хипотезе
. Зачеци формулисања хипотезе стварају се у току избора и
дефинисања научног проблема. Истраживач се већ тада почиње да пита “зашто“? Који су
разлози за постојање неких веза међу посматраним појавама? Тада се већ назиру оквири
могуће хипотезе (или више њих), која је на овом степену
прелиминарна
(
претходна
) па
стога јос увијек неодређена и непрецизна.
Хипотеза
се дефинише као “став за који у почетку не постоји објективан доказ, али
предвиђа постојање одређеног односа између познатих (постојећих) и претпостављених
(хипотетичких) чињеница. Њена улога је, од самог почетка, да формулише односе међу
појавама и то на такав начин да се ти односи могу провјерити, доказати или оповргнути.
У литератури се говори о двије врсте хипотеза:
a) Дескриптивној
, која описује односе међу појавама, указује на постојање и
јачину везе (статистички), али не може да одговори на питање о узроку
настајања те везе или саме појаве.
6
б) Аналитичкој,
која је усмјерена ка ријешавању односа међу појавама и има
способност да пружи одговор на питање шта је узрок, а шта посљедица.
Од истраживача се тражи да радну хипотезу свог истраживања формулише јасно и
разумљиво, да је учини провјерљивом за сваког другог истраживача и да приликом њеног
формулисања води рачуна о располагању истраживачким техникама за њено доказивање
и провјеравање.
Класификација истраживања у вези са здрављем.
Период у коме се налази развој
науке данас карактеристичан је по мултидисциплинарности и губљењу оштрих граница
међу појединим дисциплинама. Но и поред тога, задржала се класификација
истраживања у вези са здрављем у односу на два основна обиљежја: према научним
областима и према нивоу истраживања.
Према научним областима разликују се тако:
1. Биомедицинска истраживања;
2. Клиничка истраживања;
3. Истраживања у јавноздравственим наукама.
Према нивоу истаживања говори се о:
1.
Фундаменталним, базичним (негдје их називају и“чистим“) истраживањима;
2.
Стратешким истраживањима;
3.
Примјењеним истраживањима;
4.
Развојним истраживањима.
Као и сваку класификацију и подјелу, и ову треба схватити условно. Ако, на
примјер, посматрамо истраживања у једној научној области (генетика), она могу једним
дијелом бити фундаментална, затим сазнања долазе до нивоа када се могу примјењивати
(клиничка генетика) и најзад се примјењују (генетски скрининг, генетска савјетовалишта).
7
