Политехничка Школа
Семинарски рад из Биологије
Еволуција човека
Проф. Мерима Ристић
___________________
Оцена: _____
Вељко Михајловић
Пожаревац,
2013.
Резиме
Централна теорија биологије, биохемије и генетике.
Једна од најбоље потврђених и доказаних теорија у науци.
Кључ напретка модерне медицине, биотехнологије и науке о животу на Земљи.
И теорија која се већ више од сто година налази на мети непрестаних напада.
Еволуција човека
је мултидисциплинарно поље научног истраживања које
настоји да схвати и опише порекло и развој људског рода. Еволуција човека
обухвата и друге значајне научне дисциплине као што су антропологија и генетика
човека. Термин човек, у контексту еволуције човека, односи се на род
Homo
, али
проучавање еволуције човека обично обухвата и човекове претке хоминиде (што је
израз за биолошку фамилију
Hominidae
), као на пример аустралопитекуса (род
Australopithecus
).
2
1. Увод
Теорија еволуције повезује сав живи свет у једну велику целину. Најпре
помоћу упоредне биологије, затим преко фосила, а данас посредством генетских
анализа, развојне биологије, биогеографије, геохемије, и многих других грана -
научници проучавају настанак наше врсте почев од једноћелијских организама,
истражујући гранање дрвета живота и тражећи места где су се прапреци разних
врста растали...
За многе људе еволуција је фантастична идеја, помоћу које се може
сагледати повезаност свега што постоји, и на основу које се може уочити човеково
место у општој шеми постојања. За друге, нажалост, ово је увреда - како ико може
да тврди да је човек настао од мајмуна? Ово питање се често користи као кључни
аргумент у презиру према науци и често се може чути како креационисти називају
теорију еволуције “мајмунском теоријом” или како саме научнике називају
мајмунима.
Ова реакција је поготово занимљива када се узме у обзир да основна тврдња
није тачна: људи не потичу од мајмуна, и теорија еволуције то не тврди. Еволуција
човека је много сложенија, занимљивија и дужа прича него што многи људи мисле.
Велики део ове теме је обрађен у тексту о прелазним фосилима, који објашњава
развој живота од једноћелијског до вишећелијског, настанак и развој животиња, од
риба, преко водоземаца, амниота, синапсида...све до данашњих сисара и примата.
Додатна перспектива је дата у опису угњеждене хијерархије људске врсте.
4
2. Еволуција човека
2.1. Фосили
Кости спорије труну него остатак тела, па многи људи мисле да кости трају
јако дуго; истина је, међутим, да се под уобичајеним условима кости потпуно
распадну у року од неколико година. У сувим подручјима ово може трајати дуже, а
у случају када су кости заклоњене и потпуно изоловане од воде (рецимо, у каменом
саркофагу), оне могу трајати хиљадама, па и десетинама хиљада година. Неке
кости наших предака су очуване управо на овај начин, што омогућава њихову
детаљну анализу. Рецимо, неке кости Неандерталаца су тако добро очуване, да су
научници из њих успели да издвоје ДНК и да на основу поређења са узорком ДНК
модерног човека оборе теорију по којој су се Неандерталци стопили са модерним
људима.
Дефинишимо две важне речи овде:
Хоминиди
су група која укључује
орангутане, гориле, шимпанзе, бонобо и људе.
Хоминини
су подгрупа хоминида,
потомци једне предачке врсте која се поделила пре шест милиона година; у
хоминине спадају шимпанзе, бонобо, сви изумрли преци човека, и данашњи људи.
Ипак, кости старе више од неколико десетина хиљада година почињу да се
распадају саме од себе чак и у потпуно сувим условима и убрзо се претворе у прах.
Једини познати начин на који ове старе кости могу бити очуване јесте процес
фосилизације. У овом процесу, дубоко закопане кости бивају минерализоване:
протеини костију бивају замењени неорганским минералима, који током
кристализације заузимају простор у коме се налазила кост. Овим фосил дословно
постаје парче камена у облику кости. Фосили се датирају пре свега
радиометријским методама; комбинација три метода радиодатирања даје датум
фосилизације на основу кога се може одредити у ком периоду је фосилизовано
биће живело.
Археологија налаза је такође важна. Ако су фосили нађени у истом слоју као
и остаци ватре, рецимо, или остаци каменог оруђа, ти предмети се такође могу
датирати и на основу њих се може нешто научити о култури наших предака и
начину њиховог живота.
5
Homo
, који обухвата наше непосредне претке, праљуде који су говорили једни са
другима и користили алатке у својој борби за опстанак.
Из ове слике, међутим, ствари и даље изгледају много једноставније него
што јесу - чини се као да су нам мајмуни “иза ћошка”. Зато би било добро да
погледамо још једну слику на којој се види распоред фосила поменуте три групе
кроз време:
Сл. 2 – Еволуција хоминида
3. Магловити почетак
Научници данас располажу значајним бројем веома потпуних фосила готово
свих корака нашег развоја од првих Аустралопитекуса до данас. Вреди показати,
међутим, шта се може закључити и из непотпуних фосила: мало информације није
исто што и потпуни недостатак информација. Почнимо од три фосила који се
налазе у најранијем периоду људске еволуције:
Први је
Sahelanthropus tchadensis
, који нам је познат на основу једне лобање
и неколико делимичних вилица и зуба, старих између шест и седам милиона година
(фосил је пронађен 2002. године). Лобања је типична за хоминине, са малим мозгом
од око 350 кубних центиметара (људски мозак има просечну запремину од око
7
