SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA: POSLOVNA
DIPLOMATIJA I GLOBALNI MENADŽMENT
TEMA: EVROPSKA CENTRALNA BANKA
BEOGRAD, OKTOBAR 2010
1. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE
Sigurno jedan od najkomplikovanijih koraka u evropskim integracijama bio je stvaranje
Evropske monetarne unije (EMU). Ono je prvi put spomenuto u Marjolin memorandumu
2
Evropske komisije iz 1969. godine. Međutim, problem koji je tada postojao, odnosio se na
već uspostavljen sistem međusobno fiksiranih kurseva
3
. Tek kada je bilo jasno da
bretonvudski sistem više ne funkcioniše, mogla se započeti monetarna integracija.
1.1. ERM i Delorov izveštaj
Ideja o monetarnoj uniji zvanično oživljava na samitu u Hagu 1969. godine. Na inicijativu
samita napravljen je Vernerov izveštaj, 1970. godine. Izveštaj je predlagao uvođenje fiksnih
deviznih kurseva valuta EU sa uskim prostorom za fluktuacije. Zemlje članice EEZ6 su
marta 1971. godine otpočele proces stvaranja monetarne unije. Utvrđena je zona
međusobne fluktuacije šest valuta od +/- 2,25% (ukupno 4,5%)
4
. Centralne banke su
morale da intervenišu korišćenjem deviznih rezervi tako da valuta u svakom slučaju ostane
u dozvoljenom okviru, a što bliže kursu na središtu dopuštenog intervala. Međutim, takav
sistem nije dobro funkcionisao. Osnovan je i Evropski monetarni fond (European Monetary
Cooperation Fund) koji je trebao da održava sistem fluktuacija. Javljali su se brojni
problemi. Valute koje su tek izašle iz sistema Breton-Vudsa teško su se zadržavale u okviru
dozvoljene fluktuacije, a inflacija je rasla u razvijenim zemljama. Stoga je, 13. marta 1979.
godine, na osnovu odluke Saveta ministara uveden Evropski monetarni sistem (EMS) koji
je trebao da uvede ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod
nazivom ERM (
Exchange Rate Mechanism
). To je sistem fiksiranih deviznih kurseva koji
bi se povremeno prilagođavali tržišnim kretanjima
5
. Istovremeno je uveden eki (eng. ECU,
European Currency Unit
) – monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane
količine svake od valuta u EMS.
6
Baš kada je delovalo da EMS savršeno funkcioniše,
nekoliko valuta je ispalo iz sistema zbog prekoračenja dozvoljenog nivoa fluktuacija. Iz
EMS-a su ispali funta, lira, peseta i escudos.
1988. godine, Evropski savet je odlučio da obnovi program monetarne integracije. Na čelu
komiteta bio je Žak Delor (tadašnji predsednik Evropske komisije). Delorov izveštaj
podrazumevao je stvaranje Evropske monetarne unije u 3 stepena koji su izvedeni u
sledećim periodima:
1. Prvi stepen: 1. jul 1990. – 31. decembar 1993. godine. Aktivnosti u okviru prvog
stepena podrazumevale su stvaranje bolje interakcije kapitalnih tržišta. To se
2
Smatra se formalnim početkom evropske monetarne integracije
3
Uspostavljen u Breton- Vudsu
4
Mehanizam je popularno nazvan “zmija” zbog izgleda grafičkog prikaza kretanja kurseva.
5
Izvor: Prokopijević, M., 2005.,
Evropska unija: uvod
, Službeni glasnik, Beograd, strana 184
6
Kao mera (ne)poželjnosti odstupanja valuta uveden je „indikator divergencije“, ali nije stupio na snagu usled
protivrečnosti sa idejom da EMS bude antiinflatorni režim. Pre nego što je 1979. godine nazvana eki,
evropska monetarna jedinica se zvala UA (
Unit of Account
) i EUA (
European Unit of Account
).
3
odnosilo na smanjivanje razlika u ekonomskim politikama zemalja članica,
uklanjanju prepreka za finansijske tokove, upotpunjavanje zajedničkog tržišta…
2. Drugi stepen: 1. januar 1994. – 31. decembar 1998. godine. Trebalo je stvoriti
ustanove koje će sprovoditi poslove u vezi sa monetarnom integracijom. Nakon
drugog stepena, ERM se zamenjuje sa ERM2.
3. Treći stepen: 1. januar 1999. – do daljnjeg. Međusobno su fiksirani kursevi onih
valuta koje su se kvalifikovale za evrozonu.
EMS se raspada 1992. godine ispadanjem nekoliko valuta. Praktično je samo holandski
gulden sve vreme ostao u okviru +/- 2,25% prema nemačkoj marki. Sve je ukazivalo na
nove mukotrpne pregovore. Najveći protagonisti postavljanja izuzetno strogih kriterijuma
bili su tadašnji predsednik Bundesbank, Karl Oto Pel, i guverner engleske centralne banke,
Robin Lig-Pimberton. Zamišljeno je stvaranje federacije centralnih banaka koje ispunjavaju
uslove za to. Na čelu Federacije je bila Evropska monetarna ustanova (eng. EMI –
European Monetary Institution
) koja je počela da funkcioniše 1994. godine sa sedištem u
Frankfurtu. EMI je imala zadatak da pripremi ulazak u treću etapu EMU i to prvenstveno
kroz:
Intenzivniju koordinaciju nacionalnih monetarnih politika, sa ciljem
osiguravanja monetarne stabilnosti,
Stvaranje okvira za jedinstvenu monetarnu politiku evropskog sistema
centralnih banaka, posebno kroz razvijanje monetarne strategije i
odgovarajuće monetarne instrumente,
Redovno publikovanje izveštaja o napretku u trećoj etapi EMU.
1993. goodine, Savet ministara utvrđuje nove granice fluktuacije kako se ne bi ponovila
priča sa ERM. Naime, granice su sa +/- 2,25% pomerene na +/-15%, što je ukupno 30%.
Sve zemlje članice EMU morale su da ispunjavaju određene kriterijume počev od najmanje
dve godine od ulaska i kasnije sve vreme boravka u EMU. Valute su morale da budu
tržišno konvertibilne, što znači da se ukidaju sva ograničenja na kapitalne i tekuće
transakcije u toj valuti.
Evropska monetarna unija počiva na
7
:
Harmonizaciji monetarnih politika zemalja članica – zemlje koje uđu u monetarnu
uniju ne mogu samostalno voditi monetarnu politiku.
Zajedničkoj centralnoj banci – radi operativnog delovanja, jedinstvena valuta mora
da ima ustanovu koja će obavljati zajedničke poslove.
Zajedničkim rezervama – zemlje unutar monetarne unije mogu imati svoje rezerve,
ali sa njima mogu raspolagati usklađeno sa drugim zemljama članicama.
7
Prema: Prokopijević, M.
4
3. Mora se poštovati granica odstupanja valuta od +/- 15% koju predviđa ERM2
tokom dve godine pre uvođenja trećeg stepena EMU, bez devalvacije svoje valute
u odnosu na druge valute zemalja EU
11
;
4. Javni dug ne sme biti veći od 60% BDP-a date zemlje osim ako se taj udeo
značajno smanjuje i približava referentnoj vrednosti zadovoljavajućom brzinom;
5. Budžetski deficit ne sme prelaziti 3% BDP-a date zemlje osim u slučajevima kada
je deficit značajno i kontinuirano smanjivan i približava se referentnoj vrednosti, ili
je ta referentna vrednost kratkotrajno prebačena, što je privremena i vanredna
pojava
12
.
Prva tri su monetarni, a poslednja dva predstavljaju fiskalne kriterijume konvergencije.
Ovih pet kriterijuma su veoma poznati u profesionalnim ekonomskim krugovima, dok je
manje poznato da su Ugovorom iz Mastrihta definisani još neki dodatni kriterijumi kao što
je, na primer, pozicija tekućeg bilansa prema bilansu plaćanja i sl.
Što se tiče poštovanja kriterijuma, sve članice Evropske unije moraju da ih se pridržavaju
dve godine pre ulaska u EMU i sve vreme članstva, dok se ostalim zemljama preporučuje
da ih poštuju. Dakle, Mastrihtski kriterujumi se odnose samo na zemlje koje žele da uđu u
evrozonu. Takođe, mnogi autori spominju da težnja ka ispunjenim kriterijuma mnogo utiče
na samopoštovanje zemalja koje su, formalno govoreći, relativno daleko od ulaska u EMU.
Tome svedoče i brojni izveštaji koje takve zemlje šalju Evropskoj komisiji – čisto da bi
prikazale njihov napredak. Najbolji primer daje Albanija koja je pre više od deset godina
prikazala izuzetan korak napred u ispunjavanju kriterijuma iako je u to vreme bila daleko
od ulaska ne samo u EMU već generalno, u Evropsku uniju. U ovakvim slučajevima, svi ti
izvešaji imaju neformalan karakter. Međutim, pre ulaska u Evropsku uniju, postoji praksa
proveravanja napretka u ispunjavanju kriterijuma zemalja kandidata zasnovana na: a)
stepenu ispunjenosti koji pokazuje brzinu kojom zemlje mogu da uđu u ERM2, odnosno
EMU; b) stepenu ispunjenosti kriterijuma na osnovu čega zemlje kandidati mogu da se
uporede sa zemljama članicama.
Spomenuto je već da se kriterijuma konvergencije zemlje moraju da se pridržavaju
najmanje dve godine pre ulaska u evrozonu, dok se ostalim zemljama preporučuje da ih se
pridržavaju. To nije slučaj jedino sa pravilom budžetskog deficita kog sve zemlje moraju da
se pridržavaju. Iz toga je izuzeta jedino Velika Britanija kojoj je dozvoljeno da “pokušava
da izbegne” preterani budžetski deficit. Razlika u vezi istog koja se javlja između zemalja
evrozone i zemalja van evrozone jesu kazne. Prema regulativama Unije i Evropske
centralne banke nisu bile predviđene kazne za narušavanje Mastrihtskih kriterijuma. Taj
nedostatak je uklonjen 1997. godine Paktom stabilnosti i rasta, usvojenim na Nemačku
inicijativu. Za narušavanje ostalih kriterijuma nema kazne, osim opomene koju šalju
Komisija ili Evropska centralna banka.
11
U Ugovoru se navodi: „Održavanje normalnih fluktuacija u granicama određenim ERM, tokom najmanje
dve godine bez devalvacije u odnosu na bilo koju valutu zemlje članice“.
12
U Ugovoru se navodi: „Pokazatelj održivosti državnih finansija (...) definisan je umerenim proračunskim
deficitom“.
6
