SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA
STUDIJE MODERNOSTI
EVROPSKA
UNIJA
SADRŽAJ
1. Uvod........................................................................................3
2. Od Evropske ekonomske zajednice do Evropske
Unije..........6
3. Stvaranje Evropske Unije........................................................7
4. Ciljevi Evropske Unije............................................................9
5. Institucije Evropske Unije.....................................................10
6. Zajedničke politike................................................................12
7. Procesi širenja Evropske Unije..............................................15
8. Proces stabilizacije i
pridruđivanja........................................18
9. Simboli Evropske Unije.........................................................20
10. Literatura................................................................................21
2
pakta za održanje novonastalog teritorijalnog poretka, bio je očuvanje mira,
kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njegovih članica.
Paralelno uz Društvo naroda rađa se Panevropski pokret čiji je osnivač
austrijski grof Kudenhof-Kalergi autor manifesta Paneuropa, objavljenog 1923.
godine u Beču, u kome je predložio stvaranje „Sjedinjenih Evropskih država”, po
ugledu na Sjedinjene Američke Države. Posle objavljivanja ovog manifesta,
Kalergi je organizovao Panevropski kongres u Beču 1926. godine na kome je izneo
svoje proevropske ideje, kao što su:
evropska organizacije država po uzoru na Sjedinjene Američke Države,
ravnopravnost nacionalnih država (i prethodno prevazilaženje nemačko-
francuske konfrontacije),
pouzdane garancije za državne granice,
sklapanje saveza sa Rusijom,
stvaranje carinske unije i jedinstvenog privrednog područja.
Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XX veka, posle Drugog
svetskog rata, ideja evropskog ujedinjenja dobija svoju pravu i ozbiljnu
realizaciju. Period od 1945-1950 u razvoju Evropske unije odvija se delom u
okolnostima začetka hladnog rata, kada raste velika politička i vojna napetost
između Istoka i Zapada, tj. između Zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih
Država, s jedne strane, i SSSR-a i članica socijalčističkog bloka, na suprotnoj
strani.
Uvidevši da razrušena Evropa ne može biti dostojan ekonomski partner,
niti saveznik u borbi protiv nadolazećeg komunizma iz SSSR, SAD su odlučile da
finansijski pomognu posleratnu konsolidaciju Evrope. Maršalov plan finansijske
pomoći Evropi (1947), nazvan po tadašnjem američkom državnom sekretaru
Džordžu Maršalu, kao jedan od uslova za dodeljivanje sredstava podrazumevao je
udruživanje evropskih država i njihovu međusobnu koordinaciju. Institucija koja
je trebalo da kontroliše primenu „Evropskog programa obnove”, koji je
ustanovljen na osnovu „Maršalovog plana”, bila je Organizacija za evropsku
ekonomsku saradnju osnovana aprila 1948. godine.
Britanski premijer Vinston Čerčil je 19. septembra 1946. godine na
Univerzitetu u Cirihu održao govor koji po mnogima predstavlja prvi posleratni
korak napravljen ka evropskoj integraciji. On je tom prilikom rekao:
“(...) Postoji jedan lek koji bi mogao, ako bi bio usvojen globalno i spontano od
strane većine naroda brojnih država, poput čuda da potpuno promeni situaciju i
da celu Evropu, ili barem njen veliki deo, učini srećnom i slobodnom kao što je to
4
sad Švajcarska. Koji je to tako čudotvorni lek? To je obnova evropske porodice, ili
ako ne možemo da je obnovimo, onda treba da joj damo strukturu koja bi joj
dozvolila da živi i raste u miru, sigurnosti i slobodi. Treba da stvorimo Sjedinjene
Evropske Države (...), a da bismo mogli to da ostvarimo, Francuska i Nemačka
moraju da se pomire.”
Zahvaljujući Čerčilovom govoru, 1948.
godine u Hagu je održana konferencija na
kojoj su prisustvovali brojni političari i
predstavnici vlada, ali i predstavnici raznih
građanskih udruženja. Cilj konferencije bilo je
osnivanje Saveta Evrope i na njenom kraju,
donet je Statut Saveta Evrope. Statut je 5. maja
1949. godine u Londonu potpisan od strane 10
evropskih zemalja — Belgije, Danske,
Francuske, Irske, Italije, Luksemburga,
Holandije, Norveške, Švedske i Ujedinjenog
Kraljevstva. Ovim događajem, koji je poznatiji
kao Londonski sporazum, osnovan je Savet
Evrope. Iako je u samom početku Savet
pokušao da utiče na produbljivanje političke saradnje između zemalja članica,
njegova osnovna funkcija svodila se na jačanje demokratije i poštovanja ljudskih
prava u njima.
Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar
spoljnih poslova Robert Šuman je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem
institucija koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti
ekonomije, vojske, kulture i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan
plan, poznat kao
„
Šumanov plan”, da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske
i Savezne Republike Nemačke udruže. Ovaj plan ujedno predstavlja i osnovu
evropskog ujedinjenja. Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone su izneli
plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, koja je bila otvorena i za
druge evropske zemlje. Plan je predviđao stavljanje celokupne nemačke i
francuske industrije uglja i čelika pod jedinstvenu i zajedničku upravu, koja će
nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka, Francuska, Italija,
Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanov plan” u Parizu, koji je
kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno
uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i čelik, stupa na snagu 10. avgusta 1952.
godine, a prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je podrazumevala
zajedničko tržište najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u posleratnom
periodu za šest država osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija,
5
Ostvarivanje carinske unije, što bi omogućilo slobodan robni promet među
državama članicama
Utvrđivanje zajedničke carinske tarife prema zemljama trećeg sveta i
vođenje jedinstvene spoljnotrgovinske politike
Slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala na integrisanom području
Usklađivanje nacionalnih pravnih propisa, koji su od značaja za normalno
funkcionisanje EEZ
Stvaranje zajedničke trgovinske, saobraćajne i socijalne politike
Osnivanje zajedničke Investicione banke
„
Rimski ugovori”
, kojima su predviđeni i zajednički organi odgovorni za
sprovođenje gore pomenutih mera, predstavljaju temelj skoro svim osnovnim
ustanovama Evropske unije i većini zajedničkih politika koje će tek kasnije biti
razvijene.
OD EVROPSKE EKONOMSKE
ZAJEDNICE DO EVROPSKE UNIJE
Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice često se označava
kao veoma uspešna. Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu
liberalizacije trgovine, 1962. godine je počela da se ostvaruje zajednička politika u
oblasti poljoprivrede, a 1968. godine okončan je proces formiranja carinske unije i
to osamnaest meseci pre planiranog roka.
Druge evropske države su počele da uočavaju ekonomski napredak Zajednice.
Velika Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruženje slobodne
trgovine, s obzirom da je zastupala koncepciju o stvaranju slobodne evropske
trgovinske zone u kojoj bi carine među zemljama- članicama bile ukinute.
Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveškom, Portugalom, Švedskom i
Švajcarskom, potpisala je Konvenciju u Štokholmu, kojom je 4. januara 1960.
osnovana EFTA.
7
