MEGATREND UNIVERZITET BEOGRAD
FAKULTET ZA MENADŽMENT
ZAJEČAR
Osnovne akademske studije menadžmenta
EVROPSKI MODELI MENADŽMENTA U
USLOVIMA GLOBALIZACIJE
DIPLOMSKI RAD
Student:
Vanja Ursuljanović
A/043/07
Zaječar, 2012.
MEGATREND UNIVERZITET BEOGRAD
FAKULTET ZA MENADŽMENT ZAJEČAR
Osnovne akademske studije menadžmenta
EVROPSKI MODELI MENADŽMENTA U
USLOVIMA GLOBALIZACIJE
DIPLOMSKI RAD
Mentor: Student:
doc. dr Srđan Žikić Vanja Ursuljanović
A/043/07
Zaječar, 2012. godine
UVOD
Menadžment predstavlja univerzalno sredstvo, neophodno oruđe savremenog industrijskog
sveta. Svako preduzeće, svaki iole složeniji posao ili aktivnost zahtevaju upravljanje da bi
se došlo do odabranog cilja, odnosno da bi se posao efikasno završio.
Upravljanje je fenomen današnjeg vremena, neophodnost savremenog života i rada.
Upravljački pristup rešavanju raznovrsnih problema osnovna je karakteristika modernog
menadžmenta bez koga je nemoguće efikasnije delovanje, funkcionisanje i razvoj.
Pregovaračka veština je sposobnost određivanja realnih ciljeva, nalaženja velikog broja
mogućih opcija, temeljne pripreme, interaktivno samopouzdanje, što znači biti sposoban
slušati i postavljati pitanja. Pregovori na silu su brzi, neefikasni i nekvalitetni, gde
pregovaračke strane mere svoju snagu na osnovu različitih izvora moći.
Uzimajući u obzir navedeno, potrebno je razumeti sve aspekte poslovanja i uz različite
poslovne kulture u svetu i njihovo uvažavanje, primeniti ih na pravi način kako bismo
postigli postavljene ciljeve.
Takođe, uz globalizaciju međunarodnog poslovanja javljaju se brojni izazovi na koje treba
odgovoriti. Iako sve zemlje u svetu teže jedinstvenom kulturnom modelu koji odražava
pretpostavke i vrednosti nacionalne kulture zapadne Evrope i SAD-a, postoje različitosti
koje svaki dobar menadžer mora da uvaži i ispoštuje kako bi bio uspešan u svom poslu.
Važnost nacionalne kulture za organizaciono ponašanje je posebno došla do izražaja u
uslovima globalizacije, kada su izbrisane mnoge granice između država, pa veliki broj
preduzeća posluje u zemljama vrlo različitog kulturnog nasleđa. U takvoj situaciji se vrlo
često dešavaju sudari kultura koji mogu da izazovu konflikte, nerazumevanje, frustracije i
stres, ali i razmenu, obogaćivanje i unapređivanje kulturnog nasleđa.
Kakve će posledice po poslovanje preduzeća imati mešanje razlučitih kultura, zavisi od
načina na koji se upravlja kulturom. Zato je važno da poznajemo vrenosti nacionalne
kulture i kako te vrednosti utiču na ponašanje ljudi u organizacijama.
U ovom radu smo obradili tri tipična predstavnika kultura- anglosaksonske, germanske i
latinoevropske. Na osnovu njihovih karakteristika i specifičnosti može se uočiti značaj koji
svaka nacionalna kultura ima za menadžment, odnosno poslovanje. Upoznavanje tih
specifičnosti i njihovo razumevanje pomoći će svakom menadžeru u ostvarivanju ličnih i
kompanijskih ciljeva.
1
I OPŠTI DEO
1. RAZVOJ IDEJE O MENADŽMENTU
Kvalitativne i kvantitativne promene unutar preduzeća u interakciji sa odgovarajućim
promenama u okruženju iznedrile su potrebu za svojvrsnim okvirom – organizacijom, i u
tom kontekstu potencijalom za ispirisanje, aktivirane i integisanje ljudi – menadžmentom.
Prema tome, u organizaciji kao instituciji, instrumentalizuje se organizacija kao sredstvo
menadžmenta za celishodno oživotvorenje organizacije kao strukture odnosa, uloga i
aktivnosti.
Menadžment je nova naučna disciplina, čija univerzalna, opšteprihvaćena, i standardna
definicija još ne postoji.Menadžment je složen proces koji može da ima različita značenja.
Upravljanje (menadžment) predstavlja proces kojim se usmerava, planira, motiviše,
organizuje, koordinira i kontroliše privredna ili druga aktivnost. Nosioci procesa pokretanja
i vođenja poslovanja preduzeća su preduzetnici, lideri i menadžeri. Osnovni resurs
menadžmenta su ljudi, a ne tehnologija, oprema ili finansije.
Postoji nekoliko značajnih definicija ovog pojma:
Menadžment je proces koodinacije, proces odlučivanja, proces rada s ljudima,
proces prilagođavanja organizacije uslovima i zahtevima okruženja, proces kojim se
usmeravaju akcije korporativne grupe, aktivnost racionalnog vođenja poslova,
naučna oblast itd.
Menadžment je osnovni organizacioni proces kojim se koordiniraju, integrišu i
usmeravaju organizacione aktivnosti radi ostvarenja definisanih ciljeva.
Menadžment je formalna disciplina čije je izučavanje organizovano u obrazovnim
institucijama.
Termin menadžment se koristi i za označavanje karijere ili zanimanja, koja
podrazumeva poziciju u organizaciji kojom se preuzima odgovornost za ostvarene
rezultate kroz usmeravanje kadrovskih i drugiih organizacionih resursa.
U zavisnosti od poslova koji obavljaju, razlikujemo tri nivoa menadžmenta i menadžera:
1) Vrhovni menadžment (generalni direktor, zamenik generalnog direktora, pomoćnici
generalnog direktora) definišu ciljeve preduzeća, određuju strategiju i poslovnu
politiku i zvanično predstavljaju preduzeće u okruženju.
2) Srednji menadžment (direktori sektora, rukovodioci službi) razrađuju poslovnu
politiku, odgovorni su za sprovođenje politike i planova koje su doneli vrhovni
menadžeri.Oni koordiniraju i nadzorišu aktivnosti operativnih menadžera.
3) Operativni menadžment (šefovi odeljenja, rukovodioci radfnih jedinica, šefovi
organiz-acionih jedinica, idr) koordiniraju i nadziru aktivnosti neposrednih
izvršilaca.
2
Menadžment kao ideja ima svoju dugu i bogatu prošlost. Menadžment se razvijao uporedo
sa razvojem čoveka. Kroz istorijski razvoj ljudske misli nebrojeni su primeri praktične
primene nekih oblika menadžmenta. Pojavom klasa nastaju države sa strogom hijerarhijom,
a robovlasnici su strogo planirali poslove robova i na odgovarajući način kontrolisali taj
posao. U ranoj istoriji civilazicije principi menadžmenta (planiranje, koordinacija,
kontrola) korišćeni su u raznim oblastima: vojska, poljoprivreda, gradilišta.
Kroz kasnije faze razvoja društva izgrađivala se i uloga menadžmenta i organizacije.
Promena oblika društvenog sistema tražila je nove forme menadžmenta. Razvijala se
manufakturna podela rada, a u njoj dolazi do izražaja bezuslovni autoritet vlasnika. Nastaju
fabrike sa velikim brojem radnika, gde dolazi do izražaja uloga menadžera i organizatora.
U organizaciji fabrike stvorena je velika razlika između radnika i menadžera jer je u
fabričkom konceptu rada bilo potrebno više planiranja i kontrole nego u zanatskom. U
ovom konceptu organizacije kontrola je pripala menadžerskoj funkciji i menadžeru.
Prvi zapaženiji zapis o vladanju ljudima i osobinama vođa nalazi se kod Makijavelija
(početkom XVI veka). Kao značajniji autor za izučavanje principa menadžmenta spominje
se Adam Smit. Ovaj autor je među prvima koji su dokazivali da su radnici mnogo efikasniji
u radu ako imaju više znanja o poslu koji obavljaju. Na ovim idejama razvila se „kriva
učenja“ koja kaže da između nivoa znanja radnika i prosečnih troškova postoji obrnuta
srazmera.
O naučnom menadžmentu prvi je više govorio u svojim delima govorio Frederik Tejlor,
dajući mnoge orginalne ideje u ovoj oblasti. On je isticao značaj naučnog menadžmenta u
industrijskoj organizaciji, a svoju pažnju naučnog rada usmerio je na efikasnost radnika i
rukovodioca u proizvodnom procesu. Govoreći o značaju Tejlora u oblasti naučne
organizacije i menadžmenta Piter Draker kaže:
„Naglašavanje činjenica da je rad utoliko
lakši, korisniji i produktivniji ukoliko je prethodno više isplaniran i proučen, više je
doprinelo industrijskom usponu Amerike nego štoperica i studija pokreta i vremena“.
Na
tome počiva cela zgrada modernog menadžmenta,koga su kasnije razvijali F.Gilbert,
H.Grant, P.Drucker.
Na razvoj savremenog menadžmenta najviše je uticalo izučavanje menadžmenta procesa
(koga neki zovu univerzalni menadžment). Nosilac ovog koncepta menadžmenta je Henri
Fajol, koji je proširio Tejlorov koncept izvan organizacije, izvan proizvodnje. Fajol je svoj
rad na razvoju menadžmenta usmerio na definisanje funkcija i opštih principa
organizacije,a proširio je istraživanja i na funkciju rukovođenja. Njegova opšta teorija
menadžmenta se primenjivala u svim područijima menadžerskh aktivnosti.
Meri Folet je sa Čester Bernardom postavila teorijsku osnovu koncepta „menadžment
integracije kadrova i organizacije“. Ona je proučavala oblike rešavanja sukoba i
nesporazuma u organizaciji, smatrajući da se svaki sukob u organizaciji može rešiti na
jedan od sledećih načina:
dobrovoljnim popuštanjem,
borbom i i pobedom jedne strane koja je u sukobu sa drugom,
kompromisnim rešenjem,
integracijom.
4
