granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu.
Parlament i Savet čine najviše zakonodavno telo unutar Unije. Međutim, njihove moći su
ograničene na ovlašćenja koja su zemlje članice prenele na  Evropsku zajednicu. Stoga
Parlament ima malo uticaja na oblasti politike koje su zemlje članice zadržale, ili su
unutar   druga   dva   od  tri   stuba   Evropske   unije.   Za   razliku   od   većine   nacionalnih
parlamenata, Evropski parlament nema pravo zakonodavne inicijative, i iako je on „prva
institucija“   Evropske   unije   (koja   se   prva   navodi   u   Ugovorima   i   ima   ceremonijalno
prvenstvo nad svim moćima na evropskom nivou), Savet ima veće moći u oblastima
zakonodavstva u kojima se ne primenjuje procedura koodlučivanja (sa jednakim pravima
izmena i odbacivanja).

Zgrada

Louise Weiss

, sedište EP u Strazburu Kompleks

Espace Léopold

, sedište EP u Briselu

Od 1970. godine, Evropski parlament, zajedno sa Savetom, ima kontrolu nad

budžetom   EU,   i   na   kraju   procedure,   usvaja   budžet   u   celini.   Parlament   takođe   vrši
demokratski   nadzor   nad  Evropskom   komisijom,   uključujući   i   pravo   veta   nad
postavljenjem   Predsednika   i   celokupnog   sastava   Komisije,   kao   i   pravo   izglasavanja
nepoverenja Komisiji. EP praktikuje i politički nadzor nad svim drugim institucijama
Unije.

Parlament čini 785 članova Evropskog parlamenta, koji predstavljaju drugo po veličini
demokratsko biračko telo na svetu (nakon Indije) i, sa 342 miliona građana sa biračkim
pravom, najveće nadnacionalno biračko telo u istoriji. Parlament se bira na neposrednim
izborima   sa   univerzalnim   biračkim   pravom,   svakih   pet   godina   od   1979.   Izbori   za
Evropski   parlament   održavaju   se   u   svakoj   državi   članici   posebno,   nezavisno   (mada
ponekad istovremeno) od nacionalnih ili lokalnih izbora. U Parlamentu su predstavnici
više   velikih   sveevropskih   političkih   grupacija,   kao   i   najvažnijih   političkih   stranaka
zemalja članica.

predložene  Evropske odbrambene zajednice. Uprkos ovome,  1958. godine su  Rimskim
ugovorima osnovane Evropska ekonomska zajednica i Evratom. Zajedničku skupštinu su
delile sve tri zajednice (koje su imale zasebne izvršne organe), a svoje ime je promenila u
„Evropska parlamentarna skupština“. Tri zajednice su se spojile Ugovorom o spajanju iz
1967, a telo je preimenovano na svoje sadašnje ime „Evropski parlament“  1962.  1970.
godine, Parlament je dobio ovlašćenja nad nekim oblastima  budžeta Zajednice, koja su
1975. godine proširena na ceo budžet.

2.2. Izabrani parlament

Na izborima 1979. godine, članovi Evropskog parlamenta su po prvi put izabrani
neposredno. Ovo ga izdvaja od drugih srodnih institucija, poput Parlamentarne skupštine
Saveta Evrope ili Sveafričkog parlamenta, čiji se članovi postavljaju (delegiraju).

Nakon

ovih prvih izbora, parlament je održao svoju prvu sednicu 11. jula 1979. i izabrao Simon
Vej za predsednicu; Vej je bila prva žena predsednica Parlamenta od kada je on osnovan
kao Zajednička skupština.  Kao izabrano telo, Parlament je počeo da sačinjava nacrte
predloga   koji   su   se   odnosili   na   funkcionisanje   Zajednice.   Na   primer,   1984.   godine,
podstaknut   svojim   prethodnim   radom   na   projektu   Evropske   političke   zajednice,
Parlement   je   sačinio   „nacrt   Ugovora   o   osnivanju   Evropske   unije“,   poznat   i   kao
„Spinelijev plan“, prema svom podnosiocu, Altijeru Spineliju, članu EP. Iako ovaj plan
nije   usvojen,   mnoge   njegove   ideje   kasnije   su   sprovedene   drugim   ugovorima.   Dalje,
Parlament je od 1980-tih počeo sa održavanjem glasanja o predloženim Predsednicima
Evropske komisije, pre nego što je dobio bilo kakvo formalno pravo veta.  Od kada je
Parlament   prvi   put   neposredno   izabran,   broj   članova   se   naprosto   povećavao   sa
pristupanjem   novih   zemalja   članica   (broj   članova   je   takođe   povećan   1994.   nakon
ponovnog ujedinjenja Nemačke). Nakon ovoga, Ugovor iz Nice je ustanovio ograničenje
od najviše 732 člana.

         Kao što je bio slučaj i sa drugim institucijama, sedište Parlamenta još nije bilo
fiksirano.  Privremeno   je   bilo   udešeno   da   se   Parlament   sastaje   u  Strazburu,   dok   su
Komisija i Savet zasedali u Briselu. Parlament je 1985. godine, želeći da bude bliže ovim
drugim institucijama, izgradio drugu salu za zasedanje u Briselu i premestio tamo deo
svojih poslova uprkos negodovanjima iz nekih zemalja. Konačni dogovor postigao je
Evropski savet  1992; prema njemu, Parlament ostaje u Strazburu, ali mora održavati i
delove sednica u Briselu. Parlament se borio protiv ovakvog udešenja sa dva sedišta, ali
je ono kasnije usvojeno i u Ugovoru iz Amsterdama. Lokacije ove ustanove su i danas
predmet sporenja.

2.3. Skorašnja istorija

         Evropski parlament je dobijao sve veće moći kroz uzastopne ugovore, naime kroz
proširenje  procedure   koodlučivanja.   1999.   godine,   Parlament   je   naterao   Santerovu
komisiju na ostavku, odbijajući da odobri budžet Zajednice zbog optužbi za proneveru i
pogrešno   upravljanje   u   Komisiji.   Dve   glavne   partije   su   se   tokom   krize   po   prvi   put
upustile u dinamiku vlade i opozicije, što se okončalo skupnom ostavkom Komisije, po
prvi put od svih iznuđenih ostavki, uoči predstojećeg glasa nepoverenja u Parlamentu.

      Godine 2004., nakon najvećih nadnacionalnih izbora u istoriji, i uprkos tome što je
Evropski savet  izabrao Predsednika Komisije iz najveće političke grupacije (Evropske
narodnjačke partije), Parlament je ponovo izvršio pritisak na Komisiju. Tokom ispitivanja
predloženih komesara u Parlamentu, članovi Evropskog parlamenta su izneli sumnje o
nekim kandidatima, a Komitet za građanske slobode je odbacio  Rokoa Butiljonea  kao
kandidata za portfelj komesara za pravdu, slobodu i bezebednost zbog njegovih pogleda
na homoseksualnost. Ovo je bio prvi put da je Parlament ikada glasao protiv komesara
koji je stupao na dužnost i, iako je Barozo insistirao na imenovanju Butiljonea, Parlament
je na kraju

uspeo da natera da Butiljone bude povučen. I nekoliko drugih komesara su

morali biti povučeni ili premešteni na druge portfelje pre nego što je Parlament dozvolio
da Barozova komisija preuzme dužnost.

Pored proširivanja koodlučivanja, i demokratski mandat Parlamenta mu je davao sve
veću kontrolu nad zakonodavstvom u odnosu na druge institucije. Prilikom glasanja o
Bolkestejnovoj direktivi 2006. godine, Parlament je velikom većinom glasao za preko
400 amandmana koji su izmenili temeljni princip ovog zakona.

Fajnenšel tajms

je ovaj

događaj opisao sledećim rečima:

           „Evropski parlament je naprasno dorastao. Ovo označava još jedan pomeraj u
rasporedu   snaga   između   tri   središnje   institucije   EU.   Prošlonedeljno   glasanje
nagoveštava   da   su   neposredno   birani   članovi   Evropskog   parlamenta,   uprkos   svojim
brojnim ideološkim, nacionalnim i istorijskim odanostima, počeli da se ujedinjuju kao
ozbiljna i delotvorna institucija EU, baš kada je proširenje značajno zakomplikovalo
pregovore unutar i Saveta i Komisije.“

Godine 2007. komesar za pravdu Franko Fratini je po prvi put uključio Parlament u
razgovore o drugom Šengenskom informacionom sistemu, iako su članovi Evropskog
parlamenta morali biti konsultovani samo o delovima paketa. Nakon ovog eksperimenta,
Fratini je nagovestio da bi voleo da uključi Parlament u sve poslove vezane za pravdu i
kriminal, neformalno dajući nove moći koje bi parlamentarci 2009. stekli prema Ugovoru
iz Lisabona, ako bi ovaj stupio na snagu.

3. MOĆI I FUNKCIJE