ZORAN GLUŠČEVIĆ - ''Jedinstvo evropskog romantizma'' :
Evropski romantizam
:
Problem jedinstvene definicije pojma romantičarskog fenomena : romantizam nije nastao
istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije bio isključivo književni ili kulturni fenomen;
niti je društvena, politička, kulturna i književna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka
bila istovetna.
Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov
program – ne javlja se kao formulisana književna i estetička samosvest, koja publici saopštava samo
rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, već neposredno iznosi u javnost sam proces
eksperimentisanja pesničkim fenomenom i njegovom samosvešću. Takođe, romantizam je prošao
kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika.
Sve ovo se prvenstveno odnosi na nemački romantizam, koji je najpresudniji za nastanak i
modelovanje romantičnog fenomena.
Romantičari se pre svega okreću prošlosti.
F.Šlegel : ''
Danteova proročka poema – sistem transcendentalne poezije, još uvek najviši u
svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet – pravo središte romantične umetnosti. Geteova poetična
poezija – najsavršenija poezija poezije
.''
F.Šlegel još uvek ne definiše romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju već
postojećeg – kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantičarskog pristupa
pesničkom fenomenu, kao što su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da
se pojedinačno shvati kao projekcija opšteg (Šekspir).
F.Šlegel je dao jednu od najvažnijih definicija romantike, ističući njenu dinamičku suštinu i
težnju za totalnom formom : ''
Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha
nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa
filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa
kritikom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i
društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake
vrste, oživljujući ga treperenjem humora
.''
A.V.Šlegel – tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka nečem nedokučivom i
neuhvatljivom : ''
Poezija starih je bila poezija posedovanja, naša poezija je poezija čežnje. Dok
njihova stoji čvrsto na tlu sadašnjice, naša se njiše između sećanja i slutnji
.''
Romantika se tako definiše kao proces večite i nezaustavljive kreacije. Ističe se sloboda
imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogućnost neposrednog pritiska
objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje središte neprekidne stvaralačke emanacije.
Žan Paul Rihter – doživljava poeziju kao neprekidni stvaralački proces : ''
Romantično je lepo
bez ograničenja... lepo beskrajno... talasavo odbrujavanje strune ili zvona
.'' Predstava pesničkog
fenomena koja sprečava njegovo omeđivanje čak i u odnosu na samu stvarnost; pesnički fenomen se
neosetno utkiva u stvarnost, bez mogućnosti uzajamnog razgraničenja. Time se poetizuje i sama
stvarnost, i ukazuje se na subjekt kao na izvor te poetizacije.
Novalis : ''
Romantizovati znači banalnom dati uzvišen smisao; uobičajenom nepoznati izgled;
poznatom dostojanstvo nepoznatog; konačnom privid beskonačnog
.'' Zahtev za isključenjem iz
sredine koja ugrožava poetične i idealno ustremljene duhove, i potreba da se potre surova i
nesavladiva stvarnost, preobraženi u poetsku čežnju ka jednom fluidnom, rastapajućem stanju.
Žan Paul Rihter je sa tom čežnjom spojio muzički doživljaj kao njen najsigurniji i najadekvaniji
medijum.
Puškin smatra da se ''
pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose
pečat sete ili sanjalaštva
''.
Kažimir Brođinski ističe prošlost, sve što podseća na ''nevinost, slobodu, zanos viteških
vremena''; a kao odliku romantike podvlači ''prijatnu tugu'' koja može da probudi samo osećanje
uspomena i čežnje.
P.B.Šeli : ''
Pesništvo podiže koprenu sa skrivene lepote sveta i čini da obične stvari postaju kao
da nisu obične
.''
Šatobrijan ističe neobičnost, tajanstvenost, nepoznatost kao estetski element dopadljivosti, i
smatra da je priroda u svom totalitetu, kao vasiona, model zakonitosti koje važe i za umetničku
kreaciju.
U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija :
1.- poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odn. pretvaranje poezije u stalni dinamički
proces,
2.- potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odn. poništavanje vremena;
3.- težnja ka beskrajnom, beskonačnom.
F.Šlegel : ''
Romantična poezija nalazi se još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u
tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se završi
.''
Iz pojma beskrajnog, kao najvažnije, suštinske kvalifikacije, rađa se i uobličava pojam slobode
poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca : ''
jedino je ona beskrajna, kao što je jedino ona
slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom
.''
F.Šlegel je poeziju, od određene estetičke kategorije, pretvorio u dinamično stanje duha, u
raspoloženje ''koje se beskrajno uzdiže iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti''.
Umetnički akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha negira
svoju sopstvenu sublimaciju kao ograničenu tvorevinu svoje neograničene produktivne moći.
Stvaranje je beskonačna i nezaustavljiva delatnost koja može da se ispolji jedino u završenim,
zaustavljenim, konačnim ili okončanim oblicima.
Romantičarska teorija fragmenata – savršena zatvorenost u nezatvorenom. Potiče od
romantičarske koncepcije o beskrajosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u
sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovremeno slobodno
otvoren za dalja stvaralačka dograđivanja i asocijacije.
P.B.Šeli definiše poeziju kao nezaustavljiv kreativna proces – element ekstemporalnosti, ili
vremenitog sažimanja kategorija u jedinstven temporalni doživljaj : ''
Mi gledamo svet ispred i iza
sebe / i čeznemo za onim što još nije
...''
Svrha pesničke dinamičnosti je u prevazilaženju čulnih ograničenja stvarnosti. Novo shvatanje
odnosa modela i kreacije, koje odbacuje vulgarno-imitativnu projekciju, a maštu čini vrhovnim
inspiratorom i modelatorom utisaka koje subjekt prima od stvari.
Romantičarska poetika je definisana kao jedinstvo dve suprotnosti - Novalis : ''
Umetnost na
prijatan način učiniti čudnom, jedan predmet učiniti stranim, a ipak poznatim i privlačnim – to je
romantična poetika
.''
A.V.Šlegel : lepo je ''simbolični prikaz beskonačnog'' – time beskonačno postaje sastavni deo
procesa poetizacije, metaforizacije, umetničke aktivnosti u njenoj suštinskoj funkciji formiranja
poetske simbolike. Poetska slika deluje uopštavajuće, podrazumeva se kao zamena za neuhvatljivu,
beskrajnu celinu, koja samo jednim karakteristično odabranim detaljem ukazuje na smisao totaliteta.
F.Šlegel razgraničava poetičan od nepoetičnog pogleda na stvari – antinomija beskrajno i
konačno kao postupak umetničkog stvaranja i kao deo postupka poetizacije, dobija oblik antinomije
između čulne opažajnosti i dublje simbolike koja je stvarima imanentna, pa umetnost postaje
beskrajna igra procesa simbolizacije.
A.V.Šlegel smatra da poezija mora da obuhvati još širi raspon realiteta – od antinomičnog para
priroda-umetnost, do antiteze život-smrt. Poezija se samosaznaje kao glavno vaspitno oruđe u službi
potpunog i svestranog razvitka ljudske ličnosti. Insistiranjem na beskrajnom kao beskrajno humanom,
romantičari žele da uspostave totalitet ljudske ličnosti.
Žan Paul Rihter produbljuje Šlegelovo shvatanje poezije kao nezaustavljivog procesa, svodeći
ga na problem umetničkog izraza. Romantičnu poeziju suprotstavlja antičkoj : romantična poezija je
proizašla iz muzike; antička iz čulno-konkretnog opažanja i doživljaja ljudskog tela, pa zato pati od
svih ograničenosti vidnog polja. Razlika između klasike i romantike, između ''ograničeno lepog'' i
''lepog bez ograničenja'', zasnivala bi se na razlici između oka i uha kao čulno-poetskih instrumenata.
U definisanje pojma romantičnog unosi dva pojma : neodređenost i daljinu (tj. gubljenje,
brisanje obrisa). Romantičnost traži neodređenost, razlivanje i osipanje čvrstih kontura vidljivog sveta
(ista ideja : Novalisovi fragmenti o daljini i Ajhendorfov ''pogled odozgo'').
Faza postepenog zamiranja i iščezavanja zvuka (''talasavo odbrujavanje'') dovodi se u vezu sa
beskrajnim. Karakteristično je da nestajanje u beskraju izaziva najsubjektivniju projekciju, beskrajno
se automatski pretvara u subjektivno – beskrajno je nezamislivo bez subjekta, i postoji samo kao
pokušaj subjektove projekcije i interpretacije. Taj njihov odnos je jedna od romantičarskih novina.
Najdublja suština romantike ima koren u totalnoj individualizaciji osećanja i sveta osećajnosti, a
tu osećanost romantika dovodi u vezu sa muzikom. Emocija je središte individuacije, ali i sredstvo
spajanja sa širim kosmičkim okvirom, u koji romantični subjekt smešta sebe.
V.Hazlit : ''
Poezija je jezik mašte i strasti... sveopšti jezik kojim srce opšti sa prirodom i sa
samim sobom
''.
Vordsvort : ''
Jer svaka dobra poezija je spontani izliv nežnih osećanja
.''
Romantizam i muzika
:
Romantičari na razne načine otkrivaju vezu između muzike i sveta, muzike i subjekta.
Apsolutizacija muzike ispoljava se kao svest o nedovoljnosti reči kao izražajnog kreativnog sredstva.
Klajst – muzika je izvor i praobrazac svih ostalih umetnosti.
Kolridž – uzima prisustvo muzike, odn. muzikalnost stihova, kao bitno i presudno merilo
pesničke vokacije, kao osnov za razgraničavanje pesnika od nepesnika. Dovodi muziku u vezu sa
imaginacijom, i smatra je njenim proizvodom.
A.V.Šlegel – muzika je jedan od tri konstitutivna elementa (uz poeziju i ples) koji sačinjavaju
zajednički izvor svake umetničke aktivnosti.
Hofman – dovodi muziku u vezu sa dva najbitnija romantičarska pojma, sa čežnjom i
beskrajnošću : ''
muzika je najromantičnija od svih umetnosti ... jer njen predmet je jedino
beskonačnost ... i ona budi u nama onu beskrajnu čežnju koja je suština romantike
''.
Vilhelm Hajnrih Vakenroder – prvi među romantičarima nalazi pribežište i utočište u muzici.
Betina Brentano fon Arnim – doživljava muziku kao suštinu same stvarnosti.
V.Blejk – spoj konačnog i beskonačnog, ograničenog i beskrajnog, vremenitog i večnog :
''
Ceo svet u zrnu peska da se spazi / u cvetu divljem nebesa da su
beskonačnost da se na dlanu nalazi / večnost da bude u jednom času
.''
Šatobrijan – izvodi apoteozu nebeskom i morskom beskraju – prvo biće se otkriva ne razumu,
već ''ljudskom srcu kada se čovek nađe pred velikim prizorima prirode''.
V.Igo – dovodi pojam beskrajnosti u vezu sa personifikacijom svemira i prirode (himničko-
panteistička personalizacija i spiritualna personifikacija prirode i svega u njoj).
Emocija i muzički tonalitet se nalaze u tajanstvenom odnosu, a zajednička im je talasna
struktura. Reč nije u stanju da uhvati i izgovori tu poslednju tajnu, niti da dovede subjekt u vezu sa
beskrajnim i beskonačnim. Jedino je ton u stanju da adekvatno izrazi romantičarsku sliku sveta, koja je
pesimistična i izražava se negacijom sadašnjice i postojećeg (ta negacija se najplastičnije predstavlja
odumiranjem, nestajanjem).
Ono što je romantičarima smetalo u antici, i što je Žan Paul formulisao kao antropološko-
estetičku razliku između sveta klasike (vid, konačnost) i sveta romantike (sluh, beskonačnost),
A.V.Šlegel je definisao kao sukob i antinomiju između uređenog, dovršenog sveta zakonitosti, i
nedovršenog, labilnog sveta haotične ustremljenosti ka beskrajnom, nepoznatom, neprekidno
progresivno dinamičkom. Čežnja predstavlja element stalnog nemira i razbijanja ovog sveta lepo
uređene zakonitosti, koji se pretvara u tamnicu duha i negaciju dijalektike neprekidne promene.
Društveno značenje romantizma
:
Romantičarski duh na poetskom planu odražava, u stvari, proces društvenog razvlašćivanja i
nastupajuću smenu posedničkih klasa, koji su započeli francuskom revolucijom.
Unutrašnje treperenje, ritmička pomeranja, smena likovnih oblika tonskim valerima, specifičan,
morbidan senzibilitet i nervozitet, spolja simbolizovan i sažet u pojmu čežnje ka beskrajnom, u
predstavu večne dinamike i beskonačnog produktiviteta – sve to je izraz poljuljanih konvencionalnih
društvenih odnosa, izraz rušenja jednog dotrajalog sveta.
Romantika je nezamisliva bez svemirske relacije i bez čežnje ka beskrajnom, beskonačnom i
večnom, ali se dovodi i u funkcionalno-kauzalnu vezu sa doživljajem beskućništva i otuđenosti.
Romantičar je nezadovoljan, otuđen, odgurnut, beskućnik, večiti lutalica. Pošto se oseća
usamljen, neukorenjen, on svoj doživljaj beskućništva toliko intenziviše kao svoj položaj u svetu, da
svuda vidi zaveru protiv sebe, oseća se prognan iz društva i izbačen iz zavičaja : nije meni svet tuđ,
već sam ja tuđ svetu, ja sam iz njega isključen, otpisan, mrtav, ja u njemu nemam šta da tražim.
Pojam beskraja i večnosti ne izrasta iz subjektove svesti usmerene objektivno i nezainteresovano
u prostor, već usmerene u samog sebe, u svoje najintimnije probleme. Subjekt sa intenzivnim
osećanjem da je prognan u beskraj, opet se vraća sam sebi, jer su ti prostori praznine i beskrajne
prognanosti samo prostori njegove emotivne sfere, fiktivni prostori njegovog reagovanja na realne
društvene odnose i norme. To oscilovanje između sebe i beskraja kod romantičara se sublimiše u
antinomiju konačnog i beskonačnog, Subjekta i Svemira.
Svemir je za romantičare bio maglovita, neodređena, emotivno oblikovana predstava nečeg
haotično-prvobitnog, simbol prapočetka i pramaterije u kojoj se sve (sve ono što je naknadnom
društvenom degradacijom dato kao organizovano, statično, strukturisano, izdeljeno i hijerarhisano)
rastapa i ponovo vraća u prvobitno homogeno stanje, jedno i sve.
Pojam svemira se formira kao stvar subjektove percepcije, emotivne relacije, sinteze i simbola za
izvesna prigušena stanja revolta, izazvana nezadovoljstvom i osećanjem nemoći, emotivno pokrenuta
subjektovom svešću o nepovratnoj ubačenosti čoveka u klasno strukturisano društvo.
To nije bilo dovoljno – umetnik je morao da postane ravnopravan sa najvišim bogovima. Na
kraju, njegov prezir i njegova mržnja prema prozaičnom svetu građanske idile dobijaju
transcendentalnu dimenziju : muzika se uznosi do najviše suštine. I muzika i čovek vode poreklo od
jednog čistijeg, spiritualnog sveta; preko muzike se čovek ponovo vraća tom svetu, koji je njegova
jedina postojbina.
Psihološki primarno i zakonito za sve romantičare : osećaj životne i društvene teskobe
egzistencije ličnosti je doživljaj koji neprekidno prati romantičarsku svest, životno i društveno
nezadovoljstvo koje postaje stalni refren njihove literarne produkcije.
Romantika je ponikla iz odnosa ličnost-društvo i ličnost-život. Njena prvobitna impulsivna
osnova je negacija života i društva. Romantičari do opsesivne i somnambulne mitologizacije uzdižu
razne aspekte sudara ličnosti sa životom, društvom, ljudima, svetom. Romantika označava društvenu
negaciju, negaciju života (šire) i negaciju zemaljskog (najšire) – zato romantičari beže među zvezde
i magline, ili u daleku, izmišljenu, nemoguću prošlost, što dalje od surovog malograđanskog i
birokratskog sveta i njegove pohlepe.
Izlaz iz takve negacije je sama ličnost, titanski predimenzionirana. Ličnost se povlači u sebe, u
sopstveni prostor uobrazilje. Funkcija uobrazilje je fantastika, a literarni rezultat koji pritom nastaje je
čudesni snovidni svet mašte. Odbijen od stvarnosti, romantik nalazi rasterećnje u svojoj uobrazilji, i
reaguje fantastično na stvarnost i život, da bi (i sam uzdignut do totaliteta) mogao da ih podnese.
Spremna da otpore prema sebi potencijalno doživi kao mitske i titanske sudare, da svakom tom
sukobu da metafizičke razmere, stvaralačka imaginacija romantičara uvek zadržava mogućnost
monumentalne ekspozicije svojih likova i događaja, uvek ostavlja otvorena vrata njihovom titanskom
rasponu koji se pruža unedogled.
Svemoć pesnika
:
Doživljavajući titanske dimenzije svog subjektivnog Ja, romantičar je tu subjektivnu iluziju svoje
svemoći preneo na kreativno i imaginativno područje svoje pesničke ličnosti, izjednačivši pojamove
stvaranja, pesništva i pesnika sa svim tim moćima svoje ugnjetene i revoltirane ličnosti. Tako se
pesnik pojavljuje u ulozi svemogućeg tvorca.
P.B.Šeli – pesniku je mogućno i pristupačno, putem koncentrisane mašte, egzaltiranog zanosa i
vizionarstva, svako suštinsko saznanje i prodiranje u najskrivenije istine sveta, kosmosa i čoveka.
Novalis : ''
Pravi pesnik je sveznajući
.''
Igo – opisuje saznavalačku svemoć u trenucima vizionarske egzaltacije.
Obogotvorenje imaginacije
:
Pesnikova samosvest o kreativnoj svemoći smatra imaginaciju kao glavno pesničko oruđe
stvaraoca u njegovom pohodu imaginarnog zaposedanja svega realno nedostupnog. Kod romantičara
imaginacija doživljava svestranu glorifikakiju i divinizaciju.
Blejk – imaginaciju je samostalna, svemoćna, večna i neuništiva kreativna sila, za razliku od
svega ostalog što je vremenito i uslovno postojeće, od nje stvoreno i u život postavljeno. A i čovek,
kao učesnik te stvaralačke sile, je obogotvoren : ''
Imaginacija je Božansko Telo u svakom Čoveku
.''
Kolridž – u imaginaciji otkriva izvor večne kreacije.
Šeli – imaginacija je ne samo intelektualna, već i moralna sila.
Leopardi – neposredno izjednačava uobrazilju i intelekt, i smatra da je imaginacija jedinstveni
izvor intelektualnih i emotivnih čovekovih sila.
