Eвропско законодавство

ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ

И ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Проф. др Драган ЈОВАШЕВИЋ

ABSTRACT

In the last decades the economic development as well as the accelerated
industrialisation and technical and technological progress together with the
application of new technologies and the integration of all countries into the
European and world economic, traffic and other trends that are primarily based
on the achievements of science and technology has brought about a certain
degree and level of pollution of the fundamental natural resources of the living
world. Due to great significance of regulation, promotion and protection of the
environment as a whole or some of its segments as are water, air, soil, flora and
fauna the international community has set standards in this field by adopting the
universal (OUN) or regional (the Council of Europe and the European Union)
legal documents. Certain countries, including Serbia, should implement them in
their legislations as one of the state attributes. It is the basis that defines Serbia
as a state that strictly applies the principle of sustainable development. Our state
has implemented those legal standards by adopting new “environmental”
legislation in 2005.

Кључне речи:

Животна средина, заштита, уређивање, међународна заједни-

ца, Уједињене нације, правни стандарди.

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Економски развој последњих година и убрзана индустријализација

као и техничко технолошки напредак уз примену нових технологија и по-
везивање наше земље у европске и светске економске, привредне, саобра-
ћајне и друге токове заснованим, у првом реду, на достигнућима технике
и науке довео је до одређеног степена и нивоа загађености основних при-
родних ресурса живог света. То је наметнуло потребу да сва ова збивања

125

Правни факултет у Нишу.

UDK: 502/504:346.544.4:061.1
Biblid 1451-3188, 8 (2009)
Год VIII, бр. 27-28, стр. 125–141
Изворни научни рад

Eвропско законодавство

и промене морају бити обухваћене и садржајем одређеног система прав-
них норми као дела укупног друштвеног система.

Тај би систем правних

норми утврдио услове, начин, поступке и критеријуме за коришћење но-
вих технологија без чега нема привредног и друштвеног развоја земље и
напретка становништва, али који би довео до смањења или ограничења
облика и видова загађења или угрожавања животне средине у целини или
појединих њених сегмената, односно који би довео до „одрживог разво-
ја’’ основних елемената животне средине.

Суштина је овог захтева да се

изнађу, утемеље и институционализују таква оптимална решења која ће
омогућити с једне стране, несметани развој процеса производње и кори-
шћења одређених машина, уређаја и апарата, опасних извора енергија и
сировина, а с друге стране, који обезбеђује несметани и неугрожени си-
стем заштите животне средине у оном степену који неће штетно утицати
на живот и здравље људи, односно опстанак живог света на земљи.

По-

стављени циљеви подразумевају усклађивање економског развоја са инте-
ресима заштите животне средине.

Циљеви се у великој мери могу пости-

ћи прописивањем економско-еколошких критеријума који би били праће-
ни одређеном законском и подзаконском регулативом, адекватним спро-
вођењем у живот прокламованих и законом зајемчених права и обавеза,
односно утврђивање ефикасног и квалитетног система одговорности,
утврђивање ефикасног инстуционализованог система одређених органа и
организација са потребним системом овлашћења на свим друштвеним
нивоима од локалне самоуправе до републичких органа управе уз видну
помоћ науке и струке.

Тек подизањем свести код свих у погледу оствари-

вања и оживотворења права сваког човека на здраву животну средину мо-
гу се очекивати почетни успеси у овој борби чији несупех доводи у пита-
ње и опстанак људског рода уопште.

Стога ћемо се и ми бавити једним сегментом овог система ефикасне,

квалитетне, благовремене, законите и потпуне заштите и уређивања жи-

126

Еколошко право

, група аутора, Београд, 2004, стр. 56-72.

Г. Петковић, „Регулаторна реформа у области заштите животне средине”,

Правни

живот,

Београд, број 9/2008. године, стр. 427–441. S. Ball, S. Bel,

Environmental Law,

London, 1991, pp. 189-201.

В. Јолџић,

Еколошко право државе у транзицији,

Београд, 2007, стр. 56-82.

O. Vallet,

L’administration de l’environement

, Paris, 1975, pp. 96-114.

K. P. Japp, „Odgovornost za ugrožavanje okoliša i ideja ekološke preventive”,

Socijalna

ekologija

, Zagreb, broj 4/1996, str. 477-488.

F. Vančina,

Čovjekovа okolina

, Zagreb, 1982, str. 76-89.

Eвропско законодавство

ва – међународног права животне средине која утврђује систем релевант-
них међународних стандарда инаугурисаних у актима универзалих и ре-
гионалних међународних организација за које постоји обавеза појединих
држава да их инплементирају у своје национално законодавство.

У области еколошког права у значајној мери се истичу прописи међу-

народног карактера. Они могу бити универзалног карактера (донети у
оквиру и под окриљем Организације Уједињених нација или њених поје-
диних органа) или регионалног карактера (донети од стране регионалних
организација као што су: Савет Европе, Европска унија, АСЕАН, Африч-
ка унија, Унија јужноамеричких и карибских земаља и сл.), немају непо-
средну примењивост у конкретним случајевима, већ тек када и уколико их
поједина земља прихвати, потпише и потом ратификује у националном
парламенту чиме такав пропис постаје интегрални део националног зако-
нодавства.

Но, значај и снага ових међународних прописа чак и када нису фор-

мално извор права и обавеза из ове области је у томе што стандарде и нор-
мативе које садрже ови прописе управо због карактера акциденталног
угрожавања животне средине које често не познаје границе између зема-
ља често државе примењују и уносе у свој правни и друштвени живот че-
сто и пре формалног приступања одређеним организацијама, односно ме-
ђународно правним актима.

САВЕТ ЕВРОПЕ И ЗАШТИТА
ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Техничко-технолошки развој последњих деценија прошлог века ство-

рио је многе и разноврсне изворе опасности за животну средину. Такво
угрожавање човекове животне и радне средине производи велику штету
људима, њиховом животу, телесном интегритету, здрављу, имовини али и
другим вредностима угрожавајући истовремено и основе опстанка самог
људског рода. Зато је међународна заједница утврдила низ мера, поступа-
ка и средстава са циљем да се отклоне, спрече или умање извори угрожа-

128

M. Seršić, „Ujedinjeni narodi i zaštita okoliša”, Hrvatska i Evropska unija, Zagreb, 1996,
str. 321-333.

“Documents in European Community Environmental Law”, London, 2005, pp. 115-132.

J. Ebbesson,

Access to justice in environmental matters in the EU

, Hague, London, New

York, 2002, pp. 137–152; J. Robinson, J. Barton, C. Dodwell, M. Heydon, L. Mitton,

Climate change law: emissions trading in the EU,

London, 2007, pp. 215-232.

Eвропско законодавство

вања животне средине.

Пошто се ради о глобалном проблему који угро-

жава велике просторе, то је логична и забринутост међународне заједнице
за очување животне средине. За нашу земљу која се налази у фази темељи-
те реформе, не само друштвеног, политичког, већ и правног система, од
посебног је значаја питање хармонизације прописа националног домаћег
законодавства са међународним прописима, у првом реду са европским
прописима и европским правним стандардима.

У том смислу с аспекта

заштите животне средине и отклањања штете која је изазвана могућим из-
ворима угрожавања ове средине од посебног су значаја следеће конвенци-
је Савета Европе (као најстарије европске интегративне организације чији
је као педесети члан постала наша држава 2002. године).

То су: 1) Кон-

венција о заштити (очувању) европске дивљачи и природних станишта из
1979. године; 2) Конвенција о грађанској одговорности за штете настале
услед активности које су опасне за животну средину из 1993. године; 3)
Конвенција о заштити животне средине путем кривичног права из 1998.
године, и, 4) Европска конвенција о пејзажу из 2000. године.

Још од свог оснивања 1949. године, Савет Европе је као основне циље-

ве свог деловања одредио: 1) Заштиту људских права, демократије и вла-
давине права; 2) Унапређење свести и подстицање развоја културног иден-
титета и различитости европских земаља; 3) Тражење решења за пробле-
ме са којима се суочава европско друштво (на пример оштећење животне
средине, клонирање, итд.) и 4) Пружање помоћи у учвршћивању односно
консолидацији стабилности демократије кроз имплементацију политич-
ких, законодавних и уставних реформи.

Из овако постављених циљева,

произилази да је Савет Европе као регионална политичка организација
овлашћен да предузима различите активности у следећим областима:
људска права, правна сарадња, социјална кохезија, здравље, образовање,
култура, наука, медији, спорт, омладина, локална демократија, животна

129

M. Hedemann Robinson,

Enforcement of European Union Еnvironmental Law

, London,

New York, 2007, pp. 216-231.

Д. Тодић, В. Вукасовић,

Еколошка криза у свету и одговор међународне заједнице

Београд, 2002, стр. 118-134.

M. Seršić, „Međunarodnopravni aspekti prava okoliša”,

Pravo okoliša

, Zagreb, 1995, str.

75-89.