1. Оснивање и ширење Европске уније
Идеја о уједињеној Европи је стара више од стотину година. Своје корене налази у
другој половини XIX века после француско-пруских ратова 1870. године. Од тада се
појављују реалне и озбиљне тежње тадашњих европских политичара ка стварању јаче,
реалне и мирољубиве везе између земаља Европе која је до тада постојала само у
идејама филозофа и космополитских визионара. Било је потребно доста времена да ова
замисао заживи. Након Првог светског рата, 1914-1918. године, а по угледу на стварање
и успешно функционисање САД, оснивач паневропског покрета, аустријанац Калерги,
предложио је 1923. године образовање Сједињених европских држава. Његова замисао
није уродила плодом. Али зато 1929. године француски министар спољних послова
Aristide Briand, заједно са немачким министром (Gustav Sressmann), на заседању
скупштине Лиге народа у Женеви, предложио је стварање Европске уније, којом се
предвиђала ближа сарадња европских држава уз њихов неоспоран суверенитет. Било је,
нажалост, потребно да разарања још једном прођу "стари континент", доведу до ивице
економске пропасти побеђене, као и поражене, како би идеја оживела
.
Европска унија
је резултат процеса сарадње и интеграције која је почела 1951. године Париским
уговором када је основана заједница за угаљ и челик (сматрани су кључним ресурсима
тадашње војне индустрије, па ако сарадња успе у овој успеће и у другим областима).
Укључено је шест држава: Белгије, Немачке, Француске, Италије, Холандије и
Луксембурга.
Од тада ЕУ је имала шест таласа припајања:
I талас: 1973. - Данска, Ирска и Уједињено Краљевство.
II талас: 1981. - Грчка.
III талас: 1986. - Шпанија и Португалија.
IV талас: 1995. - Аустрија, Финска и Шведска.
V талас 2004. - Чешка Република, Естонија, Кипар, Летонија, Литванија,
Мађарска, Малта, Пољска, Словачка и Словенија.
VI талас 2007 – Румунија и Бугарска
2. Разлози за оснивање Европске уније
Великим деловима Европе је после ратних разарања била потребна
обнова која се тицала већег броја земаља, за шта је била потребна заједничка
подршка,
постојала је жеља да се учврсте безбедносни интереси Запада у односу на
«совјетску опасност»
нове установе у заједници требало је да буду не само мостови обнове него
и сарадње.
3. Навести институције Европске уније
Европска унија има неколико институција
:
Европски парламент
Европска комисија
Европски суд
Комитет региона
Савет Европске уније
или Савет министара
Европски савет
Европски парламент
преставља једну половину законодавста ЕУ.
750 европских посланика директно бирају држављани ЕУ на пет година.
Парламент и Савет Европске уније заједно усвајају законе у скоро свим
областима, као и буџет.
Европска комисија подноси извештаје Парламенту.
Председника и потпредседника Парламента бирају посланици сваке две и
по године
Европска комисија
је извршно тело и одговорна је за законске иницијативе и
свакодневно управљање ЕУ. Предсеника и чланове европске комисије предлаже
Европски савет
Европски суд правде
има основну надлежност да решава у споровима који се
налазе у надлежности Европске заједнице, значи само И стуб. Суд може
одлучивати у случајевима које подносе државе-чланице, институције Заједнице,
као и правна и физичка лица. У поступку претходног тумачења права Заједнице,
који се покреће на захтев суда државе-чланице, Суд обезбеђује јединствено
тумачење права Заједнице.
Комитет региона
је најмлађа институција ЕУ. Основан је Уговором из
Мастрихта (1992.) и сачињен је од представника локалних и регионалних власти.
То саветодавно тело мора да буде консултовано пре него што се донесу одлуке у
Европској унији из области регионалне политике, животне средине, културе,
образовања и транспорта, а тичу се регионалних и локалних власти. Осим тога,
Комисија Савет и Европски парламент могу консултовати Комитет региона и за
друга питања. Комитет региона данас има 317 чланова и исти толики број
њихових заменика. Седиште Комитета региона је у Бриселу. Поједине земље
имају квоту од 5 до 24 члана, у зависности од своје величине. Земље кандидати
за чланство у Европској унији имају статус посматрача у Комитету региона.
Србија ће добити статус земље посматрача у Комитету региона када званично
постане кандидат за чланство у Европској унији.
Европски савет
(енгл.
The European Council
) је састанак председника држава
или председника влада држава чланица Европске уније, министара спољних
послова, као и председника Европске комисије. Министри спољних послова и
председник Европске комисије имају само саветодавну функцију. Одлуке
Европског савета су везујуће за институције Европске уније. Савет има моћ да
одређује политички смер Европске уније. Европски савет може да доноси
правно обавезујуће акте, а тада се сматра да их је донео Савет ЕУ у саставу
председника држава или влада будући да сам Европски савет није формално
тело које може само да доноси одлуке.
Савет Европске уније
или
Савет министара Европске уније
је главни орган
за доношење одлука у Европској унији. Оличење је земаља чланица, чије
представнике окупља регуларно на министарском нивоу. На основу дневног
реда, Савет се састаје у различитом саставу: инострани послови, финансије,
образовање, телекомуникације итд. Савет има известан број обавеза: Он је
законодавни орган Уније; за широк домен питања, практикује ту законодавну
планирања се везује за револуционарне социјалне промене у Европи и брзо се
проширио на Белгију, Луксембург, Холандију, па чак и Италију као конзервативно-
религијску државу. Временом јача улога и значај градова као носилаца планирања, уз
развој јаке администрације на локалном нивоу. Градови и окружења који су имали
значајна финансијска средства постају доминантни и воде ка настанку првих региона у
Европи, са посебним надлежностима, интересима и могућностима развоја.
9.
Германски систем планирања
—
има велике сличности са "Наполеоновским
планирањем", али се развијао у другим околностима. У почетку није постојала јака
централна власт на националном нивоу, тако да је приступ планирању био више
апстрактан и интелектуалан. По формирању устава долази до балансирања власти и
нивоа планирања, при чему највећи значај добијају региони, који усмеравају развој
мањих јединица (окрузи, комуне-општине). Поједини градови који су имали значајну
улогу у историји и финансијским токовима добијају специјални статус (Хамбург,
Бремен).
10.
Скандинавски систем планирања
-
је настао у Данској, Шведској,
Норвешкој и Финској. Попут германског планирања, развој и планирање се одвијају на
локалном нивоу и усмерени су на планирање мањих јединица (градова). Касније долази
до формирања централних власти које дефинишу основне националне оквире
планирања.
II
Друга значајна подела државних просторно-развојних политика је из
Компендијума система просторног планирања Европске уније из 1997. године, која
је нешто другачија од Њуманове и Торнлијеве. С обзиром да су у Компендијуму
обрађене државе које су тада биле чланице ЕУ, њих петнаест је сврстано у четири
групе: свеобухватан интегрални приступ (карактеристичан за Шведску, Данску,
Холандију, присутан и у Немачкој и Аустрији), регионално-економски приступ
(присутан у Француској, Немачкој, Аустрији и Португалу), приступ где је
најзначајније управљање наменом земљишта (карактеристичан за Велику Британију
и Ирску, присутан и у Белгији) и приступ који се заснива првенствено на урбанизму
(карактеристичан за Шпанију, Италију и Грчку, присутан и у Француској и
Португалу). Основни критеријуми за овакву поделу су били: законодавство, устав,
однос приватног и јавног, однос државног и регионалног и други.
11.Навести европски систем планирања (ESPON, бр. 3.2.3.).
Пројекат ESPON-а под бр. 3.2.3 је донео нову класификацију система
просторног планирања и врста политике у 2006. години. У поређењу са
класификацијом из 1997. у Комендијуму задржана су иста четири типа или традиција
планирања, али са истицањем територијалних нивоа. Нове земље су се прикључиле ЕУ,
као и Норвешка и Швајцарска као додатак. Комплекснија анализа дала је неке
различите резултате чак за земље које су биле узете у обзир у претходној
класификацији, али закључак тврди да је тешко класификовати планске системе пошто
се земље разликују у различитим аспектима својих планерских пракси. Израз традиције
је био замењен начинима планирања, али су исти називи били задржани. Број
класификованих земаља се са 15 попео на 29. Класификација земаља из 1997. је била
преиспитана што је резултирало променама у начину планирања. Ситуација је била
мање јасна чим су неке земље биле класификоване између два или три начина
планирања. Тешкоћа у планирању је очигледна, она није само захваљујући сложенијем
изучавању, већ и променама које су се десиле у међувремену. Четири начина
планирања ће бити представљени у земљама које су биле препознате као припадајуће.
12.Систем планирања са доминантном традицијом урбанизма
-
дефинише уређење и коришћење одређене територије преко планова који
обухватају мање претежно изграђене површине и стављају акценат на правила градње.
Државе које примењују овај систем планирања најчешће немају просторне планове на
вишим нивоима (регионални, национални), већ развој усмеравају искључиво преко
правила градње и уређења. Уколико постоје планови на вишим нивоима, они су ретки и
ограничавајући, те их је као такве тешко примењивати.
13.Систем планирања заснован на одређивању намене земљишта
—
одређује уређење и коришћење територије кроз локалне планове намене
земљишта, односно будућег коришћење земљишта, чији се капацитети и могућности
сагледавају зонирањем. Такви планови се називају локалним општинским плановима.
Као и у претходном случају, пракса израде просторних планова на вишим нивоима није
установљена. Основна карактеристика планова је дефинисање најмање три основне
категорије земљишта, и то: урбано земљиште; земљиште за инфраструктурне системе и
објекте; и, земљиште отворених простора.
14.Систем планирања заснован на регионално-економском
приступу
управљање простором и његовим коришћењем заснива преко регионалних
планова, који се израђују на националном или регионалном нивоу. Овим плановима се
као најважнији елементи развоја дефинишу: распоред и развој инфраструктурних
система; економско зонирање простора; демографски развој у циљу одрживог развоја
читавог региона; услови унапређења животне средине; социјални развој; и др. Као
основни циљ најчешће је дефинисан равномерни просторни развој (свих области). У
државама које примењују овај систем планирања постоје регионални планови,
национални планови који третирају регионални развој и локални планови који се
припремају са сврхом конкретизације и спровођења регионалних планова.
15.Систем планирања заснован на интегралном приступу
управљање простором и његовим коришћењем заснива на читавој хијерархији
просторних планова, која подразумева са једне стране планове
са
различитих нивоа
планирања (национални, регионални, локални), а са друге укључивање у процес
планирања свих релевантних сектора чија делатност има утицаја на простор. Овај вид
планирањаје ипак уско повезан са одређивањем намене земљишта и међусекторском
сарадњом и координацијом. У државама са оваквим системом планирања, поред
хијерархије планова, постоји и јасна хијерархија институција надлежних за планирање,
односно успостављена хоризонтална и вертикална координација различитих сектора
нивоа планирања.
