„ Деца радо читају и слушају басне и то не само због животињских јунака него и
због живе радње, комике и хумора, па и због краткоће. “ ( Вуковић 2007: 243)
Басна представља кратку књижевну форму, првенствено поучног карактера. Она
представља кратку причу у прози или стиховима, у којој главну улогу имају животиње,
биљке или неживе ствари приказане са људским особинама: говором, карактерним
особинама, склоностима, тежњама, тако да се алегорички цртају односи међу људима,
људске слабости и мане су изврнуте руглу и дате су моралне поуке.
Ове приче можемо, на неки начин, назвати „ причама из давнине“, јер су
проистекле из знамените
Панчатантре
или
Пет књига о поставкама науке о животу
,
збирке индијских класичних прича писаних на санскриту. У извесним текстовима
Панчатантре
може се наћи трага у
Ригведи
, чувеном епу
Махабхарата
из 1500. п.н.е.
и разним будистичко- џаинистичким текстовима, што је практично чини зборником
бројних књижевних врста идијске књижевности старих времена. Легенда каже да је
Махабхарата
састављена да би три глупа сина једног цара научила мудрости и
понашању.
По композиционом поступку басна је кратка прича из два дела: фабуле и поуке.
Садржај басне може се разматрати на основу два њена плана а то су буквални и
алегоријски. Први се однси на животињски а други на људски свет. Басна се јавља
писана у стиху мада су учесталије басне писане у прози.
Поука представља суштину басне. Басна је заснована на реалним човековим
запажањима животињских особина. Временом су се исталила мишљења о кључним
особинама животиња, јунака басни, па је магарац отелотворење глупости, лисица
лукавства, вук прождрљивости, јагње умиљатости, бик отелотворење сирове снаге и
издржљивости. Разлог најчешћег узимања животиња као главних јунака басни може се
објаснити религијским схватањима старих Индијаца у којима они придају значајну
улогу животињама у општој сврси постојања, па чак и извесна божанства имају њихове
атрибуте.
Рекли смо да је басна заснована на реалним човековим запажањима
животињских особина,међутим наведене особине примењују се на људске односе.
Басна је по правилу кратка, неретко је цела написана из дијалога „ цело
излагање усмерено је ка контатовању једне истине у људским односима и зато је
завршетак басне наглашен.“ (Латковић 1967: 82)
Занимљиво је да су мотиви који се јављају у баснама стандардни. Готово да
нема иновација у стварању басни, већ баснописци преузимају постојеће мотиве и
преуређују их.
Садржај басне често је духовит. Циљ је на један лаган и ведар начин исказати
какво поучно збивање. Поуке у баснама искључиво су васпитног карактера. „Нудећи
животно искуство у пресудном смислу и значењу, поистовећујући човека са
животињом на алегорично- симболичан начин, преокретом који једно изражава
речима а друго смислом, басна народног приповедача или ауторска, својеврсна је
филозофији у примерима.“ ( Петровић 2007: 50)
Иако је једна од најстаријих књижевних врста, басна је врло ретка и правих,
великих баснописаца је мало. Она свој врхунац достиже у XVII веку у Француској и у
XVIII веку у Русији
Сам помен „басна“ углавном асцира на Езопа. Његове басне део су хеленског
наслеђа. Езоп је личност обавијена и митом и легендом наводи Ново Вуковић у тексту
Класици баснословне приче
па није могуће утврдити да ли је реална или фиктивна
личност. Постоји мишљење да је под тим именом обједињено стваралаштво више
старих и непознатих баснотвораца, међутим у науци је прихваћено да је Езоп
најстарији грчки и европски баснописац. „Према Херодоту, Езоп је живео у VI веку
п.н.е. у држави Амозис, у Египту, одакле је у Грчку доведен као роб. О његовом
детињству и младости нема веродостојних података. Једно време био је роб на острву
Саму, али се верује да је рођен на Фригији на што упућује његово име. О његовој
смрти такође има више верзија и предања. По једном од њих краљ Крез послао га је у
Делфе да преда дарове за Аполоново пророчиште, али га је тамошње становништво, са
којим је дошао у сукоб, стрмоглавило у провалију.“ ( Милинковић 2006: 45)
Што се тиче тематске структуре Езопових басни важно је нагласити да су
основи његових басни алегоричне приче са поуком. Главни ликови су животиње које
говоре и понашају се као људи што је опште место када су басне како књижевна врста
у питању. Басна треба да поучи човека, оплемени и учини га часнијим и хуманијим.
