FAKULTET ZA PRAVO,BEZBEDNOST I SAOBRAĆAJ
,,KONSTANTIN VELIKI”- NIŠ
Seminarski rad
iz
Upravljanje saobraćajem i infrastrukturom
Tema:
Faktori bezbednosti drumskog saobraćaja
Niš, 2016.
4
2. Odnos vozač – vozilo – okruženje
Poznavanje odnosa čovek – vozilo – okruženje omogućuje da se naučno – strušno
sagledaju i sprovedu posebni oblici prevencije saobraćajnih nezgoda.
Povod prevencije jeste sprečavanje saobraćajnih nezgoda, krajnjeg izraza nepoželjnog
događanja u saobraćaju. Međutim, kao što bezbednost i saobraćajna nezgoda nisu pojmovi istog
ranga, tako i prevencija u bezbednosti saobraćaja nije jednaka direktnom sprečavanju
saobraćajnih nezgoda. Zabuna može postojati, s obzirom da npr. sistem čovek – vozilo –
okruženje uslovljava događaj saobraćajne nezgode i istovremeno objašnjava prirodu bezbednosne
zaštite u teoriji bezbednosti.
2.1. Opšta predstava odnosa vozač – vozilo – okruženje
Čovek, vozilo i okruženje su u nekom odnosu, kada se obavlja funkcija saobraćajne
aktivnosti: čovek upravlja vozilom, u cilju uspešnijeg savlađivanja prostora.
Saobraćajna nezgoda je stanje disfunkcije odnosa istih komponenata: disfunkcijom
složenog sistema saobraćaja, ili poremećaja odnosa na relaciji čovek – vozilo – okruženje, nastaje
saobraćajna nezgoda
O funkcionisanju sistema vozač – vozilo – okruženje postoji dosta jasna predstava
1
. U
regulacionom krugu, ili u zatvorenoj konturi vozač – vozilo – okruženje, vozač ima ulogu
upravljačkog elementa i upravlja vozilom kao element upravljanja, da bi ostvario željeni izlaz.
Uspešnost upravljanja, ili izlaz iz sistema, zavisiće od toga koliko upravljač zna prenosne
karakteristike sistema i načina upravljanja.
2.2. Stanje odnosa vozač – vozilo – okruženje
Poslužićemo se rezultatima istraživanja i eksperimenata, da bi pokazali šta karakteriše
prijem informacija (a), tok radnji upravljanja vozilom (b) i postupanje upravljanja vozilom (v).
1
Sheridan, T., Vehicle Handling: Mathematical Characteristics of the Driver, SAE Technical Paper 630068, 1963,
doi:10.4271/630068.
5
a) Čovek prima osnovne informacije podsredstvom čula vida. U odnosu na takav prijem
informacija, eksperimentom su definisana četiri statusa konture čovek – vozilo – okruženje.
Rukovalac vozila prikuplja informacije o vozilu i izvan njega, razmatra ih prema mogućnosti
rešenjima, socijalnim normama, osobenim svojstvima i stavovima u skladu satim preduzima
konkretne radnje.
Vozilo mora da pruži mogućnost rukovaocu da prikupi neophodne informacije (vidljivost,
osvetljenje, dizajn instrumenata, kontrola senzitivnosti itd.), da bi ispunjavao kontrolne funkcije
(misli se na mogućnost koja pruža raspored upravljača i nožnih komandi, kontrola sila i momenta
aktiviranja i druge karakteristike). Izuzetno je značajna jasna vidljivost u svim smerovima u
kojima je to potrebno. Dizajn puta treba da minimizira kompleksnost odluka koje vozač treba da
donosi, pogotovu u stresnim situacijama.
Radnje vozača određuju položaj vozila u kretanju. Možemo ih ocenjivati kao pravilne i
pogrešne. Pogrešne vode ka saobraćajnoj nezgodi, ili izazivaju nezgode. Ili možemo govoriti o
radnjama koje su:
svrsishodne
nesvrsishodne
potencijalno opasne
opasne.
b) Upravljanje vozilom sastoji se iz karakterističnih radnji, u čijem izvršavanju se
ispoljava izvesna zakonitost. Kontrola brzine kretanja jedna je od osnovnih funkcija upravljanja
vozilom. Izučavanjem funkcije brzine, kako se preduzima, usklađuje se sa drugim funkcijama
(npr. sa promenom pravca kretanja, posredstvom upravljača) i koje su obeležje kontrole –
podešavanja brzine, uočena je mogućnost operacionalizacije upravljanja vozilom.
Sposoban vozač može održavati pravac u vožnji pri visokim brzinama, dok početnik sa
teškoćom upravlja vozilom i pri malim brzinama.
Korišćenje upravljača je, ipak, najosetljivija mera vozačevog odgovora na uslove okoline,
saobraćaja i vozila. Takođe je potvrđena njena vrsna osetljivost na emocionalna stanja vozača,
veštinu i pažnju.
Pažljivi vozač, podsvesno podešava brzinu, nastoji da održava konstantnu učestalost
skretanja. Užurbani vozač se kreće većom brzinom iza njeno održavanje ’’ulaže’’ veću pažnju u
7
3. Vozač kao učesnik u saobraćaju
Analize pokazuju da se u brojnim slučajevima olako procenjuje da je saobraćajna nezgoda
nestala zbog nedovoljnog iskustva ili nepažnjom u vožnji, ali se iskustvo i pažnja moraju svakako
uvažiti kao bitni činioci bezbednog upravljanja vozilom.
Događaji saobraćajne nezgode prepisuje se, u izvesnom broju slučajeva isključivo
„ljudskom faktoru“. Pored krivnje vozača za izrazito nepravilno izvođenje radnji vozilom,
konstatuje se kod pojedinih nezgoda da je uzrok „nedovoljno iskustvo u vožnji“ ili „psihofizičko
stanje vozača“.
3.1. Osećaj situacije i iskustvo u vožnji
Pažnju objektivno uslovljava lični osećaj situacije u pet tipičnih stanja:
2
1.
kad uzbuđenostna nadražaje slabi, posebno nakon jakog uzbuđenja koje je prethodilo
novom nadražaju,
2.
kad je primljena poruka, „signal“, a okolnosti diktiraju napregnuto iščekivanje i
snažno predviđanje nekog značajnog zbivanja,
3.
kada pretpostavka služi kao odbrambeni mehanizam koji ublažava uzbuđenost na
nadražaje, bez obzira na nerealnu prirodu pojave,
4.
kada nekoliko zadataka zahteva budnu pažnju, a pojačana pažnja kod jednog zadatka
stvara čoveku priliku da lakše prihvati pogrešne pretpostavke kod drugih, i
5.
kod koncentracije pažnje na jedan stav, stvara uslov nepažnje, ili čak pogrešnog
tumačenja informacije, jer se informacija „ne slaže“ sa očekivanjem u saobraćaju.
U praksi, vozaču se pripisuju nezgode:
ukoliko propusti da izvede radnju vozilom tako da izbegne kritičnu situaciju,
kada nije ispunio pretpostavku da je u stanju da koristi sva raspoloživa svojstva
automobila – npr. upravljivost, efikasnost kočenja i dr.,
ako je propustio da upozna sva svojstva vozila, „da ovlada tehnikom vožnje“,
2
Pantazijević, S., Bezbednost drumskog saobraćaja, Beograd, 1994.
