РЕПУБЛИКА СРПСКА
ЈУ ТЕХНИЧКИ ШКОЛСКИ ЦЕНТАР
ЗВОРНИК
МАТУРСКИ РАД
„ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА СТАБИЛНОСТ И
УПРАВЉИВОСТ ВОЗИЛА“
Ученик: Наставник:
Радан Мићић Александар Косановић
Зворник, мај 2016.
2. АКТИВНИ ЕЛЕМЕНТИ СИГУРНОСТИ ВОЗИЛА
Активна сигурност
омогућује највећи могући степен
сигурности у вожњи возила, с
циљем минимализације ризика у вожњи, судара и других незгода
које би могле довести до
повреда. Активна сигурност ставља нагласак на боље повратне информације и контролу за
возача. У активне елементе сигурности убрајају се
она техничка рјешења возила чији је
основни задатак
да смање могућност настанка саобраћајне
несреће.
У активне елементе
сигурности возила спадају: кочнице, управљачки механизам, пнеуматици, свјетлосна
сигнализација, уређаји који повећавају видно поље возача, конструкција сједишта, уређаји
за гријање, хлађење и провјетравање унутрашњости возила, усмјеривачи ваздуха
,
вибрације возила и бука.
Кочнице
Уређаји за кочење служе за успоравање кретања возила или потпуно заустављање.
Кочнице су један од најважнијих уређаја на возилу, битан за сигурност саобраћаја. За
сигурност саобраћаја
најважнија је радна кочница јер дјелује на све точкове
непосредно.
Постоји више начина кочења: кочење помоћу диск кочнице, кочење
помоћу бубња и
мјешовити систем (на предњим точковима диск кочнице а на задњим
се кочи помоћу
бубња). Диск кочнице су дјелотворније при наглом кочењу и данас се највише уграђују.
При лаганом кочењу учинковитије су бубањ кочнице.
Највећа опасност за сигурност у
саобраћају
при наглом кочењу је блокирање точкова
јер се при томе губи око 60% силе
кочења. Ако су блокирани предњи точкови, не може се управљати возилом,
а при
блокирању задњих точкова
возило се заноси. Да би се спријечило блокирање точкова, на
возила се уграђују уређаји који ограничавају величину силе кочења на вриједност при којо
не настаје блокирање.
Управљачки механизам
Један од узрока саобраћајних несрећа може бити неисправност управљачког
механизма. То се може догодити због велике количине ваздуха
у појединим елементима
управљачког механизма, због лома неких дијелова или због неисправности сигурносне
браве управљача који се може сам од себе закључати и спријечити окретање управљача.
Управо из тог разлога је потребно на вријеме мијењати истрошене дијелове управљачког
механизма.
Пнеуматици
Пнеуматици посебно утичу на сигурност саобраћаја. Њихов задатак
је постизање
што бољег приањања између точкова
и подлоге
(пута). За сигурну вожњу важно је да
3
пнеуматик има добру газну површину са довољном дубином профила. Пнеуматике
можемо подијелити на дијагоналне и радијалне. Предности радијалних пнеуматика у
односу на дијагоналне
су сљедеће:
за вријеме вожње се мање грију, имају дужи вијек
трајања, обезбјеђују бољу
стабилност возила, краћи
пут кочења, смањују потрошњу
горива, сигурније су на мокром коловозу и омогућавају лакше управљање возилом
.
Вибрације возила
Возило је врло сложен осцилаторни систем. У њему су и путници и возач
дјелимично изоловани од директног
дјеловања вибрација уз помоћ наслона и сједишта, а
вибрације се преносе путем стопала на остале дијелове тијела. То неугодно дјеловање
вибрација повећава се при честој промјени убрзања возила. Учесталост вибрације шкољке
је 60 до 150 мин
-1
, док је учесталост вибрација мотора од 900 до 1200 мин
-1
. Најјачи утицај
на организам човјека имају вибрације шкољке
.
3. СТАБИЛНОСТ ПУТНИЧКИХ ВОЗИЛА
Стабилност моторних возила се најчешће дефинише као способност контролисаног
гибања, без клизања и превртања. С обзиром на равнину у којој се посматра понашање
моторног возила, разликујемо уздужну и попречну
стабилност. Губитак уздужне
стабилности значи да се појавило неконтролисано гибање у правцу уздужне осе
возила,
односно клизање или његово превртање
око предње или задње
осовине. Губитак попречне
стабилности настаје као посљедица бочног клизања (једне или више осовина) или бочног
превртања.
Моторна возила своје кретање остварују на путним дионицама врло сложене
конфигурације, праволинијским и криволинијским путањама, са различитим кривинама и
нагибима, односно узбрдицама и низбрдицама. Режим кретања моторних возила одређен
је интензитетом промета, прописима и читавим низом других фактора, а обавља се под
дјеловањем спољашњих
сила од којих се једне мијењају по жељи возача, а друге су
случајног карактера. Све радње које предузима
возач
,
с циљем остварења жељених
карактеристика кретања називају се процесом управљања возилом. Уређаји помоћу којих
возач остварује процес управљања возилом називају се уређаји за управљање возилом.
Спољашње
силе које возач може мијењати дјеловањем на уређај за управљање возилом
називају се
силе управљања
. Ове силе су ограничене по величини (нпр. вучна сила је
ограничена карактером погонског мотора и пријеносног система
снаге са једне стране, а са
друге приањањем). Осим сила управљања, на возило при његовом кретању дјелују и
спољашње
силе случајног карактера. Промјена кретања возила под дјеловањем случајних
спољашњих сила назива се поремећај, а спољашње
силе које изазивају поремећај називају
се поремећајне силе.
Најчешће силе које могу довести до нестабилности
-
клизања или
превртања су
:
4
Табела 1. Додјела звјездица за сигурност на основу коефицијента статичке стабилности
KSS
Број звјездица
изнад 1.45
*****
од 1.25 до 1.44
****
од 1.13 до 1.24
***
од 1.04 до 1.12
**
испод 1.03
*
3.1. Заношење возила
Кочење моторног возила је мјера
која служи спречавању саобраћајних несрећа.
Нестручно и неодговарајуће кочење представља један од честих узрока саобраћајних
несрећа. При кочењу, дио механизма за кочење притиска кочионе дискове, чиме се у
кочницама и у додирној површини између точкова и коловоза
ствара сила трења, која
дјелује супротно смјеру вожње, због чега се смањује брзина возила. Трење је дакле сила на
површини двају тијела која се крећу једно на друго и додирују. Сила трења је утолико
слабија што је газна површина пнеуматика и коловоза
истрошенија, а утолико већа што су
површине храпавије (нове гуме, квалитетан коловоз). Силу трења одређују својства обје
површине. Код прејаког кочења, точкови
се више неће окретати него ће блокирати и
клизати по коловозу. Прелаз од котрљајућег
на клизно кретање точкова, настаје такорећи
тренутно. Најбољи ефекат кочења се постиже са точковима
који се још окрећу. Возила
која клизе имају знатно дужи пут кочења. Што је мањи
коефицијент трења између точкова
и коловоза
утолико је већа опасност од блокирања. Блокирани точкови не реагују на
покушаје управљања. Од тренутка блокирања, даљим кретањем не управља више возач
него силе
инерције и центрифугална сила, због чега долази
до заношења возила или
судара. Наглим трзањем, помјерањем
управљача возила у лијево или десно,
може се
дестабилизовати возило до те мјере да дође до неконтролисаног кретања
возила, па је
опасно свако кочење због потенцијалног превртања.
Заношење је окретање возила око сопствене осе. Што је бржа ротација, снажније је
и заношење и већи ризик да дође до саобраћајне
несреће. Траг заношења, по правилу,
остаје на тврдим подлогама као отиснут траг гуме (савремени коловози
са изузетком
асфалта који у љетним мјесецима услијед топлине омекша) а на меканом коловозу
(влажан макадам, земља) као утиснути. Карактеристика овог трага је да се не протеже
праволинијски са током коловоза, већ да видно указује на промјену смјера кретања у
облику лука, с тим што се на почетку лука уочавају четири трага умјесто
два (сваки точак
оставља свој траг). Прво се издвајају трагови
предњих точкова, а за њима и трагови
задњих. Неконтролисана вожња при закривљеном кретању може се препознати према
једноликом размаку појединих трагова гума.
6
