МАША ЂУРИШИЋ
1
Основна школа „Веселин Маслеша“
Београд
ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА ПРОБЛЕМЕ У ПОНАШАЊУ ДЕЦЕ У ШКОЛСКОМ
ОКРУЖЕЊУ
Резиме:
Свако дете понекад крши социјалне норме, угрожава права других људи или
оштећује имовину. Велики број деце пролази кроз период лагања, крађе и бежања из
школе, док се онај мали број деце насилно понаша према другој деци или је на неки други
начин агресивно. Деца са проблемима у понашању се од остале деце разликује по
интензитету, опсегу и учесталости проблематичног понашања. У многим случајевима,
први симптоми проблема у понашању појављују се још у детињству, а стабилне
манифестације могу се запазити током млађег школског узраста.
С обзиром да школа, као друштвено-културна институција представља један од
узрока у ком се могу појавити проблеми у понашању битно је знати који то све фактори
ризика у школској средини представљају предикаторе проблема у понашању код ученика.
Циљ овог рада јесте да укаже на оне факторе ризика који се, сходно резултатима
емпиријских студија, показују предиктивним за појаву и развој проблема у понашању у
школској средини. Значај идентификовања ризичних фактора проблема у понашању
састоји се у унапређивању могућности препознавања деце и омладине која су у ризику од
испољавања поремећаја понашања пре него што се такви облици понашања појаве,
разјашњавању механизама протекције од развијања стабилних и раних образаца проблема
1
ma[email protected]
у понашању и обезбеђивању емпиријског водича за планирање интервенција и третмана
превенције проблема у понашању.
Кључне речи:
проблеми у понашању, ризични фактори, школа, превенција.
Увод
Школа је период интезивног развоја детета, његове социјализације, стварања
ставова, образаца понашања и сл. Боравећи свакодневно у школи, кроз интеракције са
вршњацима, ученик формира своје ставове, развија своју индивидуалност, размишљања,
креира слику о самом себи, упознаје пријатеље, те тиме и може манифестовати појавне
облике проблема у понашању. Многи проблеми у понашању, које ученици испољавају,
знатно ремете уобичајену и пожељну школску климу, често ометајући учитеље и
наставнике у процесу подучавања других ученика, негативно утичу на друге ученике и сл.
(Lane et al., 2005). Стога је васпитни рад у школи од великог значаја и њему треба
посветити много више пажње него што је то случај у нашој образовно-васпитној пракси,
посебно у последње две деценије када је дошло до изражене кризе свих друштвених
вредности, што се одразило и на стање у школи и резултирало појавом све већег броја
ученика са проблемима у понашању.
Проучавања различитих облика проблема у понашању ученика основне школе,
бежање са часова, туче, слаб успех, проблематично понашање у школи, ометање наставе,
ситне крађе и сл., чини се као истражена тема многих наших и страних истраживања, али
то питање је све актуелније.
Проблеми могу бити различитог степена, тежине и
озбиљности. Можемо говорити о оним ситним, свакодневним проблемима (немирно
понашање на часу, расејаност на часу) и о оним тежим, озбиљнијим проблемима (напади
беса, крађе, туче и др.) (Гашић Павишић, 1996).
Опић и Јурчевић Лозанчић (2008) истичу потребу што ранијег уочавања ризичних
чинилаца проблема у понашању из непосредног окружења деце. Школа треба да посвети
синдром понашања којим се крше правила. Први синдром обухвата различите облике
опозиционог понашања и агресије, док други синдром обухвата само неагресивна
понашања (Achenbach & Rescorla, 2001, према Жунић Павловић и Павловић, 2013).
У синдром агресивно понашање спадају следећи проблеми: често свађање и
препирање са другима, напади на друге и туче, упућивање претњи другима, уништавање
својих и туђих ствари, задиркивање других, напади беса, непослушност код куће и у
школи, окрутност и подлост, тврдоглавост и пркосност, сумњичавост, променљивост
расположења и учестала љутња и викање, док синдром понашање којим се крше правила
обухвата: кршење правила понашања код куће, у школи и на другим местима, наклоност
ка старијем и проблематичнијем друштву, псовање, лагање и варање, бежање од куће и
изостајање из школе, крађе, подметање пожара, вандализам, често размишљање о сексу,
пушење, пијење алкохолних пића, злоупотреба дрога и недостатак осећања кривице због
лошег понашања (Жунић Павловић и сар., 2010).
Интернализовани проблеми обухватају три синдрома: анксиозност/депресивност,
повученост/депресивност и соматске притужбе. У ове синдроме се убрајају следећи
проблеми: депресивност, страх, аксиозност, снижено самопоштовање, плашљивост,
потиштеност, немарност и лењост, нервоза, повученост и др. (Bouillet & Uzelac, 2007).
Подела на екстернализоване и интернализоване поремећаје понашања се показала
веома корисном у истраживањима понашања деце. У бројним истраживањима се показало
да да екстернализовани поремећаји понашања показују већу временску стабилност од
интернализованих (Loeber & Dishion, 1983; Paterrson et al., 1992; McMahon, 1994; Rutter et
al., 1998; према Хрнчић, 2005). Такође, екстернализовани проблеми, чешће се јављају код
дечака, док су интернализовани учесталији код девојчица (Bouillet & Uzelac, 2007). Тако
су симптоми агресивног понашања и понашања којим се крше правила учесталији код
дечака (Leadbeater et al., 1999; Stanger et al., 1997). У детињству је ниво агресивног
понашања скоро двоструко већи код дечака него код девојчица, али ове разлике готово да
нестају у адолесценцији ( Bongers, et al., 2003; према Жунић Павловић и Павловић, 2013).
Stormont (2002) истиче да су деца са развијеним екстернализованим проблемима у
понашању већ у предшколској доби исказују особине попут лошег расположења, појачане
активности, напетости, повлачења, раздражљивости и других потешкоћа у контролисању
понашања. Наиме деца са екстернализованим поремећајима у понашању немају довољно
развијену способност самоконтроле и не примећују негативне реакције околине на своје
понашање. Такође, због потешкоћа у социјалним интеракцијама, склони су повлачењу у
себе, што касније може довести до испољавања беса (Rubin et al., 1990; према Eisenberg et
al., 2001). Екстернализovani проблеми показују стабилност током основношколског
периода и у значајној мери негативно утичу на многа развојна подручја и компетенције,
посебно на подручје академског постигнућа – нпр. антисоцијално понашање увелико
омета квалитетну адаптацију, посвећеност и приврженост школи и школски успех.
(Masten, et al., 2005, Obradović i sar., 2010; према Јовановић и сар., 2014).
Екстернализирани симптоми, посебно изражено агресивно понашање, доводи до тога да је
дете одбачено од стране својих вршњака, затим до социјалне изолације и слабијег
школског постигнућа (Chen, et al., 1997; Masten, et al., 2005; Burt, et al., 2008; према
Јовановић и сар., 2014).
Бројна истраживања су показала да су интернализовани проблеми у понашању
релативно стабилни током детињства, али се повећавају у периоду адолесценције (Bongers
et al., 2003; Twenge & Nolen Hoeksema, 2002; према Leve et al., 2005). Интернализовани
проблеми су учесталији код девојчица него код дечака, али манифестовање појединих
облика понашања зависи и од њиховог узраста. Тако, нпр., у првим годинама школовања
плашљивост је једнако честа и код девојчица и код дечака, али током даљег развоја код
дечака се губи, а код девојчица остаје једнако присутна. (Bouillet & Uzelac, 2007). Такође,
