Fantastika kao žanr i njen status u postmodernoj književnosti

Fantastika kao žanr i njen status u postmodernoj književnosti

- Seminarski rad - 

Mentor:                                                                                    Student:

Doc.dr 

. 

Sadržaj:

Uvod ............................................................................................................... 3

2

Fantastika kao žanr i njen status u postmodernoj književnosti ...................... 4

Zaključak ........................................................................................................ 18

Literatura ........................................................................................................ 19

Uvod 

4

Da   bismo   omogućili   potpunije   determinisanje   fantastičke   literarne   prakse,   moramo 

krenuti od odnosa fantastike i mimezisa, o kojem se, još u periodu antike (kroz Platonovo 

shvatanje   pjesništva   kao   mimesisa1   ),   raspravljalo   kao   o   binarno   opozitnim   modelima 

književnoumjetničkoga   stvaranja.   Uočavajući   distinkciju   u   Platonovom   shvatanju   tipova 

umjetničkoga stvaralaštva, Jovica Aćin će sagledati prirodu fantastičkog, ukazati na njegovo 

postojanje od samih početaka, te ponuditi zanimljivo određenje fantastičke književnosti. U 

svojoj knjizi Paukova politika, Aćin (1978: 230–264) podśeća na Platonov dijalog Sofist i na 

njegovo razlikovanje filozofa i sofiste kako bi pokazao distinkciju između ideje i njenoga 

modela, originala i kopije. Aćin posebno skreće pažnju na dva oblika mimesisa: „dobar“ oblik, 

koji je kopija, proizvod nastao kao imitacija modela. Stvorena prema mjeri uzora, kopija postaje 

prihvatljiva, pa kao takva poštuje paradigmatske odnose modela prema kome je stvorena. 

„Rđav“   oblik   čine   lažne   slike,   fantazme   (phántasma)   ili   u   latinskoj   verziji   simulakrumi 

(simulacrum), koje, za razliku od kopija, ne poštuju paradigmatske odnose. Taj „rđavi“ oblik 

mimesisa Platon pripisuje sofistu, slikaru, pjesniku, a za „umjetnost stvaranja prividnosti“ 

koristi termin phantastiké, fantastika. Ovakva dihotomija u Platonovom poimanju književnosti 

dovela je Aćina do zaključka da fantazme, koje su samo spolja slične, a iznutra različite od 

modela,   uspostavljaju   sopstvene   paradigme   na   osnovu   kojih   nastaju   njihovi   prioizvodi 

(tekstovi). Time je svaka mogućnost stvaranja po mjeri sličnosti s nekom vjerodostojnom 

slikom ukinuta. Praveći određene bilješke o fantastici, Milorad Pavić iskazuje suštinski odnos 

prema tom literarnom kodu: „Fantastika se služi realnim svetom da bi ga dovela u pitanje. 

Mimetička   književnost   se   služi   realnim   svetom   ne   dovodeći   u   pitanje   njegove   osnovne 

pretpostavke“ (Pavić 1985: 274) U tom smislu, Pavić poput Aćina, smatra da fantastičko 

podrazumijeva   nemimetičku   umjetničku   praksu.   Sagledavana   u   kontekstu   napuštanja 

tradicionalnih   tehnika   stvaranja,   ali   i   očuvanja   kontaktnih   veza   s   folklornim   fantastičkim 

materijalom, fantastika ne prestaje da iznenađuje beskrajnim varijacijama unutar teksta. Vodeći 

1 Platon, Država (preveli dr Albin Vilhar i dr Branko Pavlovic), Dereta, Beograd, 2005, str. 

240–265. – U skladu sa tim shvatanjem, mimesis (podražavanje) je samo igra, a nikako ozbiljan 

posao, zato što onaj koji se bavi podražavanjem (podražavalac), ne zna ništa o suštini predmeta 

podražavanja, dopirući samo do pojavne strane stvari, a samu stvar ne razumije. 

Definisanje   fantastike   u   južnoslovenskoj   književnosti   se   nemimetičkom   strategijom 

koncipiranja tekstova, teži jezičkom, koncepcijskom i semantičko-semiotičkom osvježavanju i 

inoviranju. Nije ni čudo zašto je ovaj književni fenomen naročito prisutan u djelima XX vijeka, 

jer je to period kad su njegovi modeli konstituisanja izuzetno poželjni i traženi. Zahvaljujući 

5

teorijskim studijama koje se bave izučavanjem fantastičke književnosti, trebalo bi krenuti od 

navođenja najznačajnijih razmatranja koja se tiču determinisanja pojma fantastičko, bez kojeg 

ne bismo mogli govoriti o fantastici. U užem smislu riječi fantastičko se vezuje za literarno 

prikazivanje čudesno-jezovitoga na način koji čitaoca i likove dovodi u takav položaj da više 

nijesu sigurni u granice između stvarnosti i imaginacije (up.Živković 2001: 213). Posmatrač 

zbivanja mora dati odgovor na pitanje da li je određeni događaj sastavni dio stvarnosti ili je 

samo riječ o produktu njegove mašte. U tom smislu, fantastičko se određuje odnosima realno-

nadrealno, racionalno-iracionalno, dok neodlučnost između to dvoje stvara učinak fantastičkog. 

Pomenuti učinak traje samo onoliko koliko traje čitaočevo kolebanje između nadrealne pojave i 

njenog racionalnog objašnjenja. Pišući o fantastičkoj literaturi kao književnom žanru, Cvetan 

Todorov za fantastičko kaže da se temelji na neodlučnosti čitaoca i to onog koji se poistovjećuje 

s glavnim junakom djela. Onoga trenutka kad čitalac izađe iz svijeta likova i vrati se poslu 

čitaoca,   „fantastičnom   počinje   da   prijeti   nova   opasnost.   Ta   opasnost   smješta   se   u   ravan 

tumačenja   teksta“   (Todorov   1987:   36).   Prateći   pretpostavke   Todorova,   saznajemo   da   je 

fantastičko,   pored   navedenoga,   poseban   način   čitanja,   koji   ne   smije   biti   ni   pjesnički   ni 

alegorijski. Ova tvrdnja poklapa se s Damjanovom, koji je negirao postojanje fantastike u 

lirskoj   poeziji,   jer   „sama   struktura   poetsko-lirskog   jezika/diskursa   implicira   suštinsko 

gravitiranje ka nemimetičkom...“ (Damjanov 1988: 33). Sličan na- čin razmišljanja nalazimo i 

kod Zorana Mišića, koji tvrdi da je prava fantastika ona koja sebe predstavlja kao suštu 

stvarnost,   koja   preuzima   ulogu   realnosti,   dok   se   sve   ono   što   je   u   takvoj   vrsti   literature 

natprirodno, mora prikazati kao da zaista postoji. U suprotnom fantastike nema (Mišić 1976: 

272). Pošto se esencijalno svojstvo svakoga književnog djela ogleda u njegovoj prikazivač- koj 

djelatnosti, zaključuje se da fantastiku treba tražiti u prozi, u romanu i pripovijeci, tamo đe 

imamo radnju i gde je moguće ostvariti identifikaciju čitaoca i glavnoga junaka. Zato treba 

prihvatiti stav većine pjesnika koja je saglasna da je „jezik poezije osobit, da on poništava 

saodnos realno-fantastično,da se sve što se odigrava u pesmi dešava samo u sferi jezika, da je on 

– kao takav – sam po sebi fantastičan, jer se, navodno, javlja opasnost da se svaka metafora, 

svako antropomorfizovano stanje, svaki simbol ili alegorija proglase za fantastično, i da zbog 

toga nije ni uputno govoriti o fantastici u lirskoj poeziji, osobito u savremenoj, koja je u znaku 

naglašene simbolike i hipertrofne meta- 218 foričnosti“ (Đorđević 1989: 544). Iz tog razloga i 

Todorov (1987:65) kaže da „poezija ne može biti fantastična“, tako da je pogrešno fantastiku 

izjednačiti s poetskom i alegorijskom vrstom literature. Polazeći od gore navedenih zaključaka 

da   se   fantastika   vezuje   za   narativne   strukture,   shvatamo   da   ona   nužno   u   sebe   uključuje 

nemimetičko, kao glavnu paradigmu bez koje njena realizacija u nekom od književnih žanrova