Uvod
Iz nacionalizma i imperijalizma XIX veka proizišli su, po završetku Prvog
svetskog rata, svojevrsni politički pokreti. Njihov cilj je uvek bio isti: stvaranje
snažne nacionalne države, sa autoritetom unutrašnjoj politici, apsolutno nadmoćne
prema gradjanima, sa izuzetno velikim prestižom u spoljnoj politici- države
ugledne, jake i osvajačke. Uslov za ovakvu državu bio je, pre svega, u jedinstvu
nacije što je podrazumevalo mogućnost isključivo nacionalističkog ideala;
dozvoljavalo se samo jedno uverenje za sve gradjane, samo jedna politička
koncepcija kojom bi i društvo i pojedinci bili potpuno obuhvaćeni. Da bi postigli
svoj cilj, ovi pokreti su priznavali dva sredstva:
1. Ideologiju- nacionalističku, dogmatizovanu, istrumentalizovanu za koju se
predpostavlja da mora biti jedina prisutna u javnosti;
2. Fizičku silu- Organizovanu i dovoljno snažnu da uništi svako drugo, javno
ispoljenje uverenje i otpor.
Prema iskazima njihovih programa i prema njihovom ponašanju, ovi pokreti
suprotstavljali su se demokratiji, parlamentarizu, socijalizmu, komunizmu,
internacionalizmu, pacifizmu i religijama. Njihove najdrastičnije varijante bile su
fašizam u Italiji i nacionalizam u Nemačkoj, nastali zahvaljujući povoljnim
okolnostima u društvu, privredi, politici, tradicijama i kolektivnoj psihologiji
nacije.
UZROCI NASTANKA FAŠIZMA
Do Prvog svetskog rata svetom je vladao kapitalizam. U velikim
kapitalističkim industrijskim državama položaj buržoazije, uprkos postepenom
jačanju radničkog pokreta, bio je prilično stabilan. Posle Prvog svetskog rata
situacija se znatno izmenila. Kapitalizam je brzo osetio posledice revolucije.
Revolucija u Rusiji je pokazala da kapitalizam nije neprolazan i ohrabrila je
evropske radničke partije. Tako je dvadesetih godina evropski kapitalizam potresao
talas revolucija i štrajkova koji su u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Madjarskoj i
Francuskoj ozbiljno uzdrmali postojeće režime. Od revolucije je porastao značaj
radničkog pokreta unutar kapitalizma i opasnost od njega.
Rat je svetskom kapitalizmu doneo i druge značajne promene. Izgledalo je da
je razvoj ka demokratiji nezadrživ, ali spoljna slika je varala. Kriza je bila prisutna
već u naglom širenju demokratije. Usled nerešenih protivrečnosti posleratnog
vremena u Evropi nastaju autoritarni režimi novog kova: s jedne strane,
revolucionarni socijalistički, a većinom konzervativno-buržoaski i nacionalistički.
Buržoaska autoritarna država se s razlogom označava kao politička pojava XX
veka.
Uslov nastanka autoritarne buržoaske države je savremena tehnička
civilizacija sa mogućnostima potpune kontrole i propagandno- ideoložkog
"doterivanja u korak" života i mišljenja pojedinaca. Ove okolnosti su bitne za
pojavu i uspeh koji se teško ili samo uslovno može porediti sa minulim oblicima
autokratske i diktatorske vlasti. Ona je ne samo dosledan izraz procesa
centralizacije kapitala, već i nastojanja za uniformisanjem i što uspešnijim
"doterivanjem u korak" političkih i idejnih strujanja.
Fašistički pokreti se javljaju kao izdanak novog demokratskog doba i
istovremeno kao njegova snažna negacija. Od perioda aktiviranja širokih
društvenih slojeva uspostavljanje i održavanje autoritarne vlasti postaje zavisno od
novih oblika manipulacije. Od manipulativnih sredstava obično se primenjuje
pozivanje na narodnu volju i šireg plebiscitarnog zaodevanja samovlade. Pošto se u
periodima kriza gubi poverenje u kapitalizam, javljaju se pokreti koji se izdaju za
njegovog odlučnog protivnika; optužuju parlamentarizam kao korupciju i
obećavaju nešto potpuno novo. To nisu bili socijalistički već konzervativni pokreti.
Njihov cilj nije bio ukidanje već održanje kapitalizma. Široki slojevi su fašističkom
manipulacijom upotrebljeni za obezvredjivanje demokratije i dovedeni do toga da
proglase sebe za politički nesamostalne, da traže starateljstvo nad sobom i
zahtevaju vlast jednog izabranog kojoj bi se podčinili. Uspeh evropskog fašizma
bez obzira na okolnosti koje su mu pogodovale, u velikoj meri može se svesti na
revolucionarnu slabost zapadnoevropskih proleterskih partija.
1919. godina je začetak prvih fašističkih pokreta. Njihov razvoj se odvijao
različitom brzinom, a odlučujuće godine su bile 1922. i 1923. kada prvi fašistički
pokreti nastoje da osvoje vlast. Italijanski u tome uspeva, a nemački trpi prvi poraz.
Na Četvrtom kongresu Kominterne, nekoliko nedelja posle Musolinijevog uspeha
već je uočeno da fašizam nije lokalna Italijanska pojava već je prisutan i u drugim
zemljama. Od svih fašističkih pokreta i partija samo su nemaški i italijanski
fašizam, kao relativno samostalni pokreti, dospeli do vlasti, a tek je tok zbivanja u
(1882-1891) gotovo da nije nimalo utolilo imperijalističku glad, dok se pokušaj
uzimanja Abisinije završio 1896. porazom. Ni posle Prvog svetskog rata italijanski
imperijalizam nije bio zadovoljen: 1919. je pripojen samo južni Tirol, Istra i
nekoliko jadranskih gradova.
U Prvi svetski rat Italija je ušla protiv volje nemoćnog parlamenta i većine
stanovništava. Glavni zagovornici rata su bili predstavnici teške industrije, krupnog
zemljoposeda i nacionalistička frakcija sitne buržoazije, koje razvijaju šovinističku
propagandu širokih razmera. To je bila prva pobeda ideja i klasnog saveza u Italiji,
koji su kasnije nazvani fašističkim, a na političkom nebu ove zemlje pojavila se
nova zvezda u liku Benita Amilkara Andrea Musolinija. Veliki političar, ali ne i
državnik jer su mu nedostajale moralne, karakterne i intelektualne sposobnosti.
Pred rat musolini je osnovao udruženje "intervencionista" koji su se zalagali da
Italija udje u svetski sukob na strani Francuske i Velike Britanije. Kada je cilj
postignut raspali su se i tek 1919. dolazi do novog osnivanja fašističke organizacije.
Posleratna kriza u Italiji se rasplamsala usled pritiska nezadovoljnih i ogorčenih
masa ratnom politikom. Pod pritiskom masa imperijalistička frakcija italijanske
države je bila prinudjena da preda vlast predratnim liberalima. Ogorčenje masa
protiv ratne politike dovelo je do snažnog jačanja socijalizma. 1919. i 1920. godine
Italija je bila na pragu revolucije. Vrhunac je bio u avgustu 1920. godine kada su sa
sovjetskim napadom na Poljsku i velikim štrajkovima u srednjoj Evropi radnici u
mnogim gradovima zaposeli fabrike. Uspeh je izostao, a uzroci poraza revolucije u
Italiji su slični onima koji su omogućili poraz u nizu drugih zemalja Evrope. Poraz
organizovanog radničkog pokreta nije usledio odmah niti naglo, već je rezultat
složenog procesa, u čijem je sedištu razdor i neuskladjenost revolucionarne
strategije. Italijanski maksimalisti su najzaslužniji za sudbonosnu pasivnost i
gašenje revolucionalnog požara. Maksimalizam je bio nesposoban da uskladi sve
snage nezadovoljene krizom i usmeri ih u pravcu osvajanja vlasti. Iz slojeva
razočaranih socijalizmom fašizam je sticao sve više pristalica. Fašizam je reakcija
na socijalizam, rezultat neuspelog pokušaja revolucije koji je pogrešno pripreman.
Rast fašizma je podsticao reformizam svojom protivrečnom prirodom. Reformizam
je u Italiji odigrao dvostruku ulogu. spasao je kapitalizam od radikalnog
proleterskog udara, a u isto vreme njegov kompromis sa kapitalom nije bio
najpoželjniji jer je ometao bržu oplodnju kapitala i brži porast profita. Reformizam
je postao smetnja kada je miroljubivom parlamentarnom akcijom počeo da ometa
bržu reprodukciju kapitala i uvećanje profita. U takvoj situaciji fašizam postaje
aktuelan.
U trenutcima akutne socijalne i političke krize posle Prvog svetskog rata
javlja se u evropskim zemljama niz udruženja i pokreta, uglavnom nacionalističkog
karaktera. Najstariji i u najpovoljnijoj situaciji nastali evropski fašistički pokret je u
različitim oblicima potekao iz osobenih prilika posleratne Italije.
23. marta 1919. godine na milanskoj Pjaci sv. Sepolkra Musolini od raznih
frontovskih borbenih organizacija osniva "fascidi combattimento" ("borbeni
snopovi"). Njihov nacionalizam je dobio poseban oblik jer im prva ideološka
kategorija nije bila nacija već otadžbina, shvaćena isključivo u smislu nacionalne
države. Bili su izrazito antiboljševičko usmereni ali su bili netrepeljivi i prema
drugim ideologijama.
Društvena osnova pokreta nijue bila nimalo homogena. Činili su ga razni
slojevi deklasirane buržoazije, itelektualci i zanesena omladina, studenti, bivši
oficiri. Političku histeriju je izazvala ugroženost društvenog položaja i
razbuktavanje krize. Sledeći intelektualnu modu Gabrijela D' Anuncija deo
omladine se okrenuo nacionalizmu.
Posle Trećeg fašističkog kongresa u Rimu, novembra 1921., fašizam se
usmerava ka osvajanju državne vlasti, a 1922. godina je karakteristična po nizu
terorističkih akcija protiv gradskog prolatarijata. Fašizam je nailazio na podršku
buržoazije, a jedini otpor je pružao proletarijat. Katolicizam u Nemačkoj i Italiji je
bio daleko od toga da osudi fašizam onako odlučno kao što je to činio proletarijat
Baltički dobrovoljački odredi. Gušili su revoluciju u Nemačkoj, a kaznene
ekspedicije skvadrista su početkom dvadesetih godina razarale u Italiji mesne
organizacije komunista i zemljoradnika, štiteći interese zemljoposednika i krupne
buržoazije. U toku 1920. godine masovnih štrajkova, osnovana je generalna
konfederacija industrijalaca, sa ciljem organizovanog suprotstavljanja radničkim
štrajkovima. Ona je odmah počela da puni fašističke kase, a istovremeno se kao
saradnici priključuju i zemljoposednici iz doline Poa. Skvadristi uzvraćaju svojim
finansijerima i počinju uništavajući pohod protiv socijalističkog pokreta najpre na
selu, a od kraja 1920. i u gradovima.
Italijanski fašizam se često označava kao seoski fašizam. Posmatran sa
stanovišta ideologije, svaki fašizam se vezuje za shvatanje ukorenjenog zdravog
seljaštva, dok s obzirom na društvenu osnovu pokreta njega čine kako gradska sitna
buržoazija tako i seoske grupe, zamljovlasnika do nadničara. Usled slabijeg
