Садржај:
1.
Увод..................................................................................2
2.
О драми............................................................................3
3.
Биографија.......................................................................5
4.
Обрада теме (Фауст).......................................................7
5.
Закључак........................................................................13
6.
Литература.....................................................................14
Увод
„Све што сам икад написао само је сушта велика исповест.“ Ово су ријечи
једног од најнеобичнијих великана свјетске литературе, Јохана Волфганга Гетеа.
Човјек који је својим животом и дјелом спојио два вијека и објединио три
књижевна правца (класицизам, сентиментализам и романтизам), створио је своје
најбоље дијело
Фауста
„вјечитим ваљањем камена који је непрестано требало дизати“.
[1]
То вјечито ваљање и дизање камена Гете је изразио Фаустовим антагонизмом,
изразио је оно најљудскије како у њему самом, тако и у сваком човјеку. Тражење
смисла живота појединца и живота уопште, као вјечита драма човјечанства,
представљена је у овом дјелу као клацкалица добра и зла. Понекад клацкалица превагне
на страну добра, а понекад на страну зла, као човјек који у потрази за дубоким
предјелима своје душе, свог малог микрокосмоса, у једном тренутку пронађе свој мали
универзум а већ у другом „склопи савез са ђаволом“(Мефистофелес) и изгуби се у
непрегледним предјелима душе.
Управо је то оно што Гетеовог
Фауста
чини човјеком а не надчовјеком, то
његово хтјење немогућег, које је толико људска особина. Мефистофелес у Фаусту је
Мефистофелес у сваком човјеку, он је саставни дио сваког људског бића које у себи
носи зрно зла и зрно доброте. У једном тренутку надјача позитивна страна, у неком
другом негативна, али су оне увијек у непрекидном прожимању и помјерању граница
које их дијеле. Такав је Гетеов
Фауст
, а налик њему и сваки човјек.
О драми
Драма[2] (према грчком
драма
– радња) један је од три основна књижевна рода
који обухвата све врсте драмске књижевности: трагедија, комедија и драма у ужем
смислу. У драми се не приповједа, већ се пише у дијалошком облику. Главни носиоци
драмске радње су драмски јунаци. Драмски писац пише своје дјело за извођење на
позорници гдје глумци пред очима гледалаца на умјетнички начин оживљавају или
представљају драмске ликове, односно драмски текст.
Структура драме различита је у односу на лирику и епику. У драми се не
приповједа, дакле она нема фабулу. Драмски ток чини драмска радња коју чине још
мањи елементи: тзв. драмске ситуације. Драмски текст се остварује у дијалогу што га
воде поједини драмски ликови. Протагонист је драмски јунак који носи основне
пишчеве замисли, поглед на свјет и дубљи смисао драмског дјела. Монолог је нека
врста разговора драмског јунака (актера) са самим собом. Функција монолога је
изношење и изражавање властитих погледа, размишљања, расположења једног глумца.
Драмски ток радње увијек тече од драмског заплета до расплета као разрјешења
драмске радње. Драмска радња се обично концентрише око једног основног сукоба који
се незива драмски сукоб. Јунак може бити трагички кривац ако је он носилац или узрок
неспоразума и трагичке кривице.
Композициону структуру драмског дјела можемо посматрати у оквиру
јединственог развоја радње. С тога гледишта, драма се састоји од пет основних
дијелова или етапа: експозиција (увод у радњу), заплет (заплитање радње изазивањем
одређених супротности), кулминација (врхунац драмске напетости и сукоба),
перипетија (преокрет, радња скреће у одређеном смијеру) и расплет (разрјешавање свих
супротности и сукоба).
Укидајући основну претпоставку драмске књижевности – намјену сценском
извођењу – настаје драма за читање ( lesedrama ), попут Гетеовог -
Фауста
или
Клоделове -
Сатенске ципеле
. Lesedrama ( њем. Lesedrama ), драма за читање, тј.
драмско дјело ( најчешће нека врста драмске поеме ) које није намјењено извођењу на
сцени, већ читању ужем кругу публике.
Lesedrama[3] је драма коју је готово немогуће поставити у позориште јер не
одговара природи сценског извођења или могућностима приказивања у позоришту
одређеног доба ( нпр. предуго траје, претпоставља превише лица за позорницу,
пречесто се смјењују мјеста збивања, радња јој је исувише компликована ).
Због развоја сценских средстава и промјене укуса публике, теорија драме више
не издваја lesedramu као посебну врсту, тим прије што се у савременом театру може
поставити било какав комад.
