Феминизам у међународној безбедности порастао је пред сам крај хладног рата, када је
тежио стварању другачијег погледа и другачије перспективе на међународну безбедност.
Увођењем нових идеја, феминизам је настојао да промени како се свет гледа. Други циљ
феминизма у међународној безбедности јесте да нагласи род у дисциплини међународне
безбедности. Међутим, род се наглашава кроз традиционални концепт рода, који се креће
око претпоставке да се мушкарци боре у рату и да управљају државама, док су жене у
основи ирелевантне за међународну безбедност. Феминисти међународне безбедности су
се супроствили овој претпоставци.

Традиционално и историјски, границе пола и државе су искључиле жене из домаћег и
међународног политичког живота. То је довело до потпуне заштите мушкараца, као и
изградње мушкости кроз контролу и доминантност над женама. Дакле, сфера међународне
безбедности, сматра се доминацијом мушкараца. Тако дуго, гласови жена се нису чули.
Жене су сматране небитним за међународну безбедност. Концепт пола се такође дуго
избегавао, да су теоретичари и научници међународне безбедности, сматрали да је
дисциплина рода неутрална.

Изричита пажња родним димензијама безбедности је данас распрострањенија унутар
неких доминантнијих токова глобалне политике. Савет безбедности Уједињених нација је,
на пример, у октобру 2000. године усвојио Резолуцију 1325, Жене, мир и безбедност -
резолуцију која је констатовала да се жене и девојчице налазе под утицајем оружаних
сукоба на начин који се разликује од утицаја на мушкарце и дечаке, и истакла значај
уношења "родне перспективе" у мировне операције. Та врста признања наглашава
феминистичко запажање да род прожима све аспекте међународног мира и безбедности.

Први феминистички радови о безбедности указивали су на то како стереотипи о
мушкарцима као ратницима и о женама као мајкама, репродукују неједнакост између
полова и тако прикривају аутентичне безбедносне изазове са којима се суочавају.

Вилијамс П. Увод у студије безбедности, Београд, 2012., Страна 162.

Ејдус Ф. Међународна безбедност, теорије, сектори и нивои, Београд, 2012., Страна 59.

1. АЛТЕРНАТИВНИ ПРИСТУПИ У СТУДИЈАМА

БЕЗБЕДНОСТИ

Хлади рат представљао је не само глобалну политичку реалност, већ и интелектуални
оквир у којем су традиционалне теорије разрађивале и тестирале своје хипотезе.

Постојеће теорије нису могле да одговоре на бројна питања која су се наметала у хладном
рату, па се јавила потреба да се развијају нови приступи. Истраживачи безбедности су
морали да развијају нове концепте, јер постојећим нису могли да дају адекватна
објашњења на новонастале ситуације у хландом рату, као и на околности након његовог
завршетка.

Алтернативни приступи су настали као критика традиционалних приступа безбедности.
Указали су на неприлагођеност традиционалних теорија питањима безбедности, након
завршетка хладног рата.

Алтернативне теорије безбедности обухватају веома широк спектар разматрања
безбедности. Наиме, оне представљају најновија разматрања односа између субјеката
безбедности, која обухвата велики број праваца који су међусобно различити.
Постоје три основне идеје које су заједничке за све критичке приступе безбедности:

1. Да је безбедност деривативни концепт (шта доживљавамо као претњу, шта или кога
треба заштитити од претњи, на основу чега и дефинишемо безбедност);
2. Да војна сила није једина потенцијална претња безбедности;
3. Да држава није једини нити главни референтни објекaт безбедности.

У оквиру овог приступа истичу се неколико теорија/праваца, а то су:

1. Социјални конструктивизам,
2. Критичке теорије
3. Феминистички приступ
4. Постструктурализам

1.1 Социјални конструктивизам

Ејдус Ф. Међународна безбедност, теорије, сектори и нивои, Београд, 2012., Страна 91.

Бјелајац Ж. Еволуција различитих приступа у студијама безбедности, Научни рад, Нови Сад, 2016.,Страна

194.