Разматрање проблема дозвољености додатка „Filioque“ који су Латини
унели у Символ вере
Након што између православних и латина није постигнут никакав споразум у
односу на проблем који је први разматран проблем чистилишта, и након што је
први покушај да се пронађе могућност зближавања у догматском
размимоилажењу између Православне и Римокатоличке Цркве ради постизања
истинске уније претрпео пораз, после неколико месеци проведених без рада,
преговори су напокон били обновљени и било је одлучено да се пређе на
најважнију тачку размимоилажења између две Цркве, заправо, на проблем
интерполације „Filioque“. Овај проблем састојао се у следећем: док у
Православној Цркви овај члан Символа вере који говори о исхођењу Светог
Духа непроменљиво гласи онако како су га формулисали Оци Другог
Васељенског Сабора: „И у Духа Светог, Господа животворног,
К о ј и од Оца
исходи
“ итд, Латини су у овај члан унели додатак који има догматски карактер,
заправо, у Западној Цркви овај члан Символа вере гласи овако: „
К о ј и од Оца и
Сина
(лат. „Filioque“)
и с х о д и
„. Најпре је овај додатак, који је у Символ вере
унет због аријанства које је на Западу дуго било снажно, имао мање-више
случајни карактер који, у сваком случају, није био обавезујући, и Римске папе га
дуго времена нису санкционисале. Међутим, већ у 12. веку он постаје
неодвојиви део латинске догматике и главна тачка размимоилажења између
Православне и Латинске Цркве. Православни су сматрали да не само да је
догматско учење о исхођењу Светог Духа, које је садржано у овим речима
(„Filioque“), a које каже да Свети Дух, у онтолошком схватању, не исходи само
од Оца, него и од Сина, потпуно неприхватљиво и апсурдно, него су и саму
чињеницу самовољног уношења додатка у недодирљиву заједничку светињу
хришћанства – свети Символ вере – сматрали незаконитим поступком. О овом
проблему већ смо чули у беседи светог Марка папи Евгенију Четвртом, где
свети Марко позива Латине да избаце овај додатак из заједничког Символа вере
јер он не само да је незаконит, него представља и камен спотицања за
сједињење Цркава.Сада је овај проблем, проблем „Filioque“, био изнет на
разматрање између представника Православне и Латинске Цркве. Поводом
питања његовог разматрања међу Грцима су постојале две струје: први су
предлагали да се најпре истражи сам догмат који је садржан у речи „Filioque“,
тј. учење да Свети Дух не исходи само од Оца, него и од Сина, док је друга
група, које је чинила већину и коју су предводили свети Марко Ефески и Гемист
Плитон и чије је мишљење било прихваћено, сматрала да најпре треба
размотрити проблем саме легитимности уношења било каквог додатка у Символ
вере. Они су сматрали да, ако би убедили латине да избаце из Символа вере
додатак који су унели, а који тако прети помирењу и поновном сједињењу
Цркава, тада ће и проблем догматског учења који је садржан у овом додатку сам
од себе нестати.За разматрање поменутог проблема била је састављена комисија
од грчких и латинских представника. Православни представници били су свети
Марко Ефески, Висарион Никејски, Исидор Кијевски (који је допутовао у
Ферару 13. августа 1438. године након годину дана путовања из Русије и који је
предводио делегацију Руске Цркве која се састојала од двеста чланова, међу
којима је, осим самог Исидора, био још само један епископ, Авраамије
Суздаљски, док су већину чинили лаици и малобројно свештенство, међу којима
је био и монах Симеон Суздаљски који је оставио кратак опис Флорентинског
Сабора, али који нема историјску вредност), Георгије Гемист Плитон, велики
синкеларије Валсамон и еклисијарх Велике Цркве Сиропуло, којег је касније
заменио Велики кустодије Константинопоља Теодоро Ксантопул. Као и раније,
међу овим представницима само су свети Марко Ефески и Висарион Никејски
били овлашћени да иступају са беседама и да ступају у расправе са Латинима,
док је улога осталих била саветодавног карактера. На латинској страни били су
кардинали Јулијан Цезарини и Николај Албергати, архиепископ Родоски
Андреј, епископ Форлијски и још неколико теолога, међу којима је касније
нарочито место заузео фра Јован Рагуски (Јоаnnis de Montenigro).Нови
преговори започети су 8. октобра 1438. године у мање свечаном окружењу него
што је отворен Сабор, и нису отворени у Саборниј цркви, како су то желели
Грци, него и папиној капели. Осим тога, императору није била указана она част
коју је имао према византијским законима, што га је у великој мери разљутило.
Прво заседање било је отворено дугом беседом Висариона Никејског, коју је у
својој историји Сабора сачувао Доротеј Митилински. У својој беседи Висарион
је хвалио Сабор и прослављао унију. Након овога уследила је беседа светог
Марка Ефеског и кратка расправа са архиепископом Родоским Андрејом, која
се, како изгледа, није дотицала дубине проблема. Истог овог дана папа је булом
објавио индулгенцију свима који материјално помогну Сабор. Пре него што
пређемо на даље излагање, потребно је да се зауставимо на једном детаљу.
Након беседе Висариона Никејског, о којој смо раније говорили, Латини су
изразили похвалу и сложили су се са оратором. Затим је кардинал Јулијан
Цезарини поставио Грцима следеће питање: „Шта хоћете да учинимо?“ Према
речима сачуваних саборских аката, уследио је овакав одговор: „Свети Марко је
одмах пружио следећи одговор: С обзиром на то да си нас, уважени оче, питао
да ти откријемо шта хоћемо од вас, одговорићемо на ово питање колико нам
сада дозвољава време. Рецимо да није требало уносити додатке у Символ вере, а
овај додатак који сте унели није побожан (тј. није православан), као и да у
Символ вере не сме да се уноси никакав додатак, ни једна реч, нити један
слог“[1]. Овакав је био став свих Грка поводом овог проблема.На другом
заседању 13. октобра читава седница била је посвећена беседи Андреја
Родоског.На трећем заседању 14. октобра свети Марко Ефески је изговорио
кратку беседу у којој је рекао да је Господ Својој Цркви оставио дар љубави и
мира и док је овај дар био чуван, Црква је била јединствена. Међутим, Латинска
Црква се одвојила од Православне Цркве, прихвативши стране догмате, чиме су
били нарушени љубав и мир. Супротно Светом Писму и древним Васељенским
Саборима, Латинска Црква је унела додатак у Символ вере и никада није гајида
љубав према својој сестри – Источној Цркви. Овај додатак, који је узрок
раскола, треба избацити. Архиепископ Родоски на ово је одговорио да се
Римска Црква увек пријатељски односила према Православној Цркви и да ју је
позивала на јединство, а што се тиче „Filioque“, оно се оправдава са догматске
тачке гледишта. Не улазећи у догматску страну проблема, свети Марко је на ово
одговорио да начелно није било дозвољено да се у Символ вере уноси било
какав додатак.Расправа између светог Марка Ефеског и Андреја Родоског
заузела је седницу и сутрадан Висарион Никејски и Исидор Кијевски узели су
живо учешће, подржавајући светог Марка (што није увек био случај) и желели
